Žvakaća guma kao deo svetske istorije

Vulgarna ili ne, žvakaća guma se zadržala do današnjih dana. Iako njeni koreni sežu u neke druge, drevne civilizacije, današnja industrija tog proizvoda rodila se u SAD, zahvaljujući nekolicini Amerikanaca koji su, svaki pojedinačno i u različitim trenucima, došli do pravog recepta.

Svetska industrija žvakaćih guma danas je vredna oko 19 milijardi dolara, samo američka skoro tri milijarde. Amerikanac u proseku žvaće oko tri stotine guma godišnje. Uz čokoladu, žvakaća guma je jedan od najpopularnijih konditorskih proizvoda u svetu.

Još u davnim vremenima i u raznim zemljama, ljudi su uživali u žvakanju nečega što je bilo nalik današnjoj žvakaćoj gumi. Stari Grci su žvakali aromatičnu smolu mastiksa, mrtvike, zimzelenog sredozemnog grma.

Indijanski narodi su, u obe Amerike, hiljadama godina žvakali razne biljke. Svi iz istih razloga, uglavnom onih zbog kojih se i danas žvaće guma - da bi se zavarala glad ili žeđ, kao zubna higijena, za osveženje usta i daha.

Kad su prvi Evropljani stigli u Ameriku, na područje današnje Nove Engleske, od Vampanoag Indijanaca su brzo naučili da uživaju u smolastom soku omorike, kome su dodavali malo voska.

Džon Bekon Kertis je 1848. na tržište izbacio žvakaću gumu od soka omorike. Proizvodio ju je tako što je u kuhinjskim loncima svoje žene iskuvavao smolasti sok, potom ga izlivao u hladnu vodu, da bi se stvrdnuo.

No, prodaja tih njegovih dva santimetra dugih i santimetar širokih žvakaćih "štapića", zamotanih u meki papir, nije baš dobro išla. Ali kad je 1850. svom proizvodu dodao parafin i šećer, žvakaća guma je postala mnogo popularnija.

Žvakaću gumu, međutim, prvi zvanično patentira Vilijam Finli Simpl 1869, mada njegov proizvod nikad nije dospeo na tržište. Godine 1871. na scenu stupa Tomas Adams i patentira prvu mašinu za proizvodnju žvakaćih guma.

Adamsova žvakaća guma, pod imenom tuti-fruti prva je guma koja se prodavala u automatima postavljenim na jednoj stanici podzemne železnice Njujorka. Adams je bogat umro 1905. godine, ostavivši za sobom proizvod koji će uvek imati posebno mesto u istoriji Amerike.

Godinu dana po Adamsovoj smrti, na tržištu se pojavljuje nova vrsta žvakaće gume - ona od koje mogu da se prave baloni. Bila je izum Franka Flera i njome su svi bili oduševljeni.

"Ljudi su u kancelarijama žvakali, pravili balone i poskakivali od sreće", zabeležio je jedan hroničar.

Ubrzo su počela i takmičenja u duvanju balona. Prema Ginisovoj knjizi rekorda, najveći balon je napravila izvesna Susan Montgomeri iz Fresna, u Kaliforniji, 1994. godine, i to prečnika 58,5 centimetara.

Kad je za vreme Drugog svetskog rata žvakaća guma dodata vojničkim obrocima, 150 milijardi ih je otišlo "u svet", jer su američki vojnici delili popularne "žvake" ljudima - od Evrope, preko Afrike, do Azije.

Po završetku Drugog svetskog rata, hemičari su naučili kako osnovnu gumenu bazu da zamene sintetičkim polimerima. Pojavljuju se žvake raznih oblika, boja i ukusa, sa ekstraktima mente i raznog voća, sa i bez šećera, one koje izbeljuju zube i one koje pomažu odvikavaju od pušenja... Samo u SAD se proizvodi i kupuje više od hiljadu vrsta.

Istraživanja pokazuju da ljudi žvaću više kad su nervozni i u teškim i teskobnim trenucima i vremenima. U svetu, u kojem teskoba stalno vreba i napetost ne popušta, za žvakaću gumu nema zime.