Aspirin – ukrštaji mišljenja

Blagotvorno dejstvo ekstrakta vrbine kore bilo je poznato još u antičko doba. Zbog toga se u nekim sredinama posebna pažnja poklanjala uzgajanju biljaka familije Salix (vrbe), od kojih je nama najpoznatija Žalosna vrba. Ekstrakt bogat salicilatima potvrdio je svoju dominaciju u lekarskoj parksi obaranjem povišene telesne temperature, uklanjanjem groznice i bola i lečenjem upalnih procesa. U doba viktorijanske Velike Britanije ovaj magični beli prašak rado se koristio svuda, pa čak i u avanturama Šerloka Holmsa i njegovog kolege dr Votsona.

U devetnaestom veku razvila se čitava paleta lekova koji u sebi sadrže salicilnu kiselinu. Francuski hemičar Čarls Fridrih Gerhard prvi je izolovao ovu supstancu u čistom obliku. Od tada je više hemičara učestvovalo u hemijskoj modifikaciji salicilata, da bi konačno Nemac Bayer smanjio njegov iritirajući efakat na sluznicu želudačno-crevnog trakta i patentirao Aspirin u današnjem obliku, 6. marta daleke 1899. godine.

U svojoj 110. godini, u vreme izuzetno složenih lekova sa vrlo visokim inženjeringom, aspirin - mali organski molekul - nalazi se u centru pažnje u laboratorijskim i kliničkim studijama širom sveta. Danas je Bajerov aspirin odobren u 38 zemalja za primarnu, a u celom svetu za sekundarnu prevenciju kardiovaskularnih oboljenja.

Aspirin iz ugla lekara

Šta o dobrim i lošim stranama aspirina misle naša tri poznata stručnjaka – kardiohirurg, farmakolog i gastroenterolog?

Dr sci. med. Živojin S. Jonjev, eminentni kardiohirurg Instituta za kardiovaskularne bolesti u Sremskoj Kamenici, kaže:

- Sa kardiološke i kardiohirurške strane, aspirin je veoma zahvalan lek u prevenciji i lečenju koronarne bolesti, jer ima veoma snažno antitrombocitno dejstvo. To znači da deluje na krvne pločice (trombocite) tako što smanjuje njihovu mogućnost slepljivanja i formiranja osnove za nastanak krvnog ugruška (tromba) kojim u najvećem broju slučajeva započinje infarkt srca. Ovo dejstvo aspirina otkrio je tokom 1960-tih godina fiziolog Džon Vejn (John Vane) koji je krunisan Nobelovom nagadom za studiju o aspirinu kao "otkriću veka" 1982. godine.

- Ovaj efekat, nastavlja dr Jonjev, je skoro dve decenije bio neopravdano klinički zapostavljen, da bi revitalizacija aspirina u kardiologiji i kardiohirurgiji nastupila u poslednjoj deceniji prošlog veka. Danas se antitrombocitni efekat aspirina koristi kod većine kardioloških, a posebno kardiohirurških oboljenja kao što su srčane aritmije, oboljenja srčanih zalistaka, prisustvo veštačkih implantata i drugih stanja koja mogu da isprovociraju nastanak tromba i dovedu do posledične embolizacije arterijskih ili venskih krvnih sudova.

Prevencija nasuprot neželjenim dejstvima

U poslednje vreme sve više se govori o preventivnoj upotrebi aspirina i njegovim potencijalnim neželjenim dejstvima. Koliki je značaj ove problematike govore i podaci sa poslednjeg kongresa Evropskog udruženja kardiologa, održanog krajem avgusta u Barseloni, gde je po ovom pitanju dat i zvaničan ekspertski zaključak. U toj jedinstvenoj oceni ističe se da je aspirin toliko duboko ušao u živote najvećeg broja ljudi savremenog sveta, a da je veoma malo pažnje posvećeno njegovim neželjenim efektima kojih nije malo.

- Najveći rizik svakodnevne upotrebe aspirina predstavljaju krvavljenja, od kojih je najopasnije moždano krvavljenje (šlog). Blaži oblici krvavljenja viđaju se češće, dok se veća krvavljenja koja dovode do ozbiljnog moždanog udara viđaju u svega 0,2 slučaja na 1000 pacijenata godišnje. Zbog toga se aspirin kao sredstvo primarne prevencije preporučuje uz veliki oprez, naglašava dr Jonjev.

Drugu vrstu krvavljenja predstavljaju stomačna krvavljenja. Ona su pokazala veliku zavisnost od jačine upotrebljene doze, što je nesumnjivo potvrđeno u nedavno publikovanim multicentričnim studijama. Uobičajena doza aspirina od 100 mg dnevno znatno povećava rizik od stomačnog krvavljenja u odnosu na kontrolnu grupu, pa je zato preporučljivo uzimati protektovani lek. Reč je o aspirinu čija je površina zaštićena specijalnom glazurom koja štiti stomačno-crevni trakt i znatno smanjuje erozivni efekat aspirina na sluznicu trakta.

- Priču o aspirinu upotpunjuju i brojni laboratorijski testovi koji su po ko zna koji put potvrdili mogućnost rezistencije na lek. To u praksi znači da lek koristite u predviđenoj dozi, ali da on nema željeni efekat. Zbog toga treba biti obazriv i prema ovoj pojavi koja zahteva dopunska ispitivanja i neretko menja kompletan koncept lečenja. Klinički izazov predstavlja pitanje - da li u tim situacijama treba povećati dozu aspirina ili koristiti manje učestalije doze leka? Odgovor na ovo pitanje još uvek nemamo, a razlog su ekspertske nesuglasice koje više nude dodatna nova pitanja nego konkretne zaključke i odgovore, objašnjava za Vivu dr Jonjev.

Gastroenterolozima problem

Prof. dr Dragomir Damjanov, internista gastroenterolog, pomoćnik direktora za internu medicinu Kliničkog centra Vojvodine kaže sledeće:

- Brojna su negativna dejstva aspirina na gastrointestinalni trakt i to prevashodno na njegove gornje partije, jer dovodi do pojave masivnih akutnih krvarenja. Ona su najčešća iz želuca i dvanaestopalačnog creva, ali isto tako viđamo ih i u jednjaku i tankom crevu. Može doći i do krvarenja debelog creva i do pogoršanja situacije kod hemoroida.

- Učinjeni su određeni napori da se aspirin obloži određenim materijama koje štite sluznicu od oštećenja, no, ipak je on još uvek bitno oštećuje jer je sistemski tako sintetizovan. Sve to ne znači da se mi gastroenterolozi opiremo primeni aspirina, ali ukazujemo na potrebu opreza kardiologa kad i u kojoj količini ga propisuju, čak i kada je reč o malim preventivnim dozama od 100 miligrama, naročito kod rizičnih pacijenata – starijih osoba i osoba koje imaju, ili su imale problema sa krvarenjem u želucu, dnavaestopaločnom crevu, hemoroidima. Ti pacijenti aspirin moraju piti preventivno u kombinaciji sa nekim od moćnih inhibitora hlorovodonične kiseline, kaže profesor Damjanov.

Farmakološko viđenje

Prof. dr Momir Milkov sa Fakulteta za farmaciju u Novom Sadu iznosi nam svoje viđenje:

- Ono što nauka do sada zna o aspirinu je apsolutno nesporno i on je već duže vremena jedan od najpoznatijih i najboljih lekova. Međutim, kao što je slučaj i sa svim drugim lekovima, stalno se ispituje njegovo dejstvo, kako da bi mu se otklonila loša svojstva, i radi sintetizovanja novih lekova kojima bi aspirin bio reper, a oni eventualno bili bolji od njega. Ono što je već sada u nauci eksperimentalno dokazano je da postoje bolji lekovi od aspirina i da postoje lekovi koji u kombinaciji sa aspirinom daju bolje rezultate. Put do masovne primene i industrijske proizvodnje tih lekova je prilično dug, jer je opšte poznato da velikim dostignućima u farmakologiji – a pronaći nešto bolje od aspirina je veliki naučni skok - prethode brojni laboratorijski dokazi, eksperimentalna primena i klinička testiranja na velikim populacijama. Rečju – o aspirinu sve najbolje, nauka zna njegove dobre i loše strane, i /(pre)ispituje se kako bi se od njega pronašao bolji lek, a ne da bi se osporilo objektivno neosporno!

U nedostatku dopunskih objašnjenja o salicilatima, aspirin i dalje ostaje jedan od najzastupljenijih lekova u kliničkoj praksi. Smatra se da 75-162 mg aspirina dnevno u primarnoj prevenciji kardiovaskularnih bolesti smanjuje rizik od vaskularnog incidenta za oko 25 odsto i to uglavnom na račun smanjenja rizika za nastanak fatalnih infarkta srca!

Osim tradicionalnih razloga za favorizovanjem aspirina priznatih još u Viktorijansko doba, dokumentovano je njegovo blagotvorno dejstvo ne samo na prethodno navedene kardiovaskularne bolesti, već se sve češće razmatra njihov pozitivan efekat kod stanja kao što su migrene, reumatoidne bolesti, katarakta, bolesti gastrointestinalnog trakta, pa i malignih tumora, pre svega creva i prostate. Kako vreme odmiče "Njegovo veličanstvo aspirin" postaje sve cenjeniji i priznatiji, pa mu u to ime i mi čestitatmo 110. godišnicu od dana Bayerovog zvaničnog patentiranja.

Najispitivaniji lek

Aspirin (zaštićeno ime leka nemačke kompanije Bajer) ili acetilsalicilna kiselina je lek iz porodice salicilata koji se često koristi protiv blažih bolova, kao antipiretik (protiv groznice) i protiv zapaljenja. U malim dozama deluje kao antitrombocitni lek (sprečava zgrušavanje krvi), pa se koristi u sekundarnoj prevenciji infarkta miokarda.

Nemački hemičar Feliks Hofman prvi put je sintetizovao aspirin u vidu praška 1899. godine da bi ublažio bolove svog oca izazvane reumatizmom. Od tada do danas, s naizgled neograničenim potencijalom, aspirin ostaje jedan od najproučavanijih lekova u svetu. Koristeći kao osnovu preko 200 kliničkih studija u koje je bilo uključeno više od 200.000 pacijenata i koje su se bavile kardiovaskularnim koristima aspirina, istraživači u zemljama širom sveta nastavljaju da istražuju potencijalne koristi aspirina i u drugim stanjima bolesti. Aspirin budi nadu kada je u pitanju pomoć u prevenciji, lečenju i upravljanju drugim bolestima - uključujući neke vrste karcinoma, Alchajmerovu bolest i hipertenziju - iako je dalje istraživanje svakako neophodno da bi takva primena ovog leka mogla da se preporuči.

Aspirin je već više od sto godina priznat kao najčešće korišćen lek protiv bolova i groznice. Uticaj aspirina bio je dodatno pojačan 1948. godine, kada je dr Lorens Krejven uočio njegova antikoagulantna svojstva. To zapažanje pobudilo je interesovanje i nastojanje da se utvrdi da li antikoagulantno dejstvo aspirina može da dovede do sprečavanja srčanih udara. Do 1956. godine dr Krejven je pratio 8.000 pacijenata koji su uzimali aspirin i nije zabeležio nijedan slučaj srčanog udara među njima.

Dve godine posle unošenja Bajerovog aspirina u kapsulu svemirskog broda Apolo 11, 1971.godine, ser Džon Vejn otkrio je mehanizam delovanja acetilsalicilne kiseline (aktivnog sastojka aspirina). To otkriće donelo mu je Nobelovu nagradu za medicinu, a zatim i čast viteza. Potom, 1980. godine, aspirin je dobio prvo odobrenje za upotrebu u cilju smanjenja rizika od moždanog udara posle prolaznog ishemijskog napada (TIA) kod muškaraca, posle čega je, pet godina kasnije, usledilo odobrenje za upotrebu aspirina za prevenciju povratnog srčanog udara i prvog srčanog udara kod ljudi sa nestabilnom anginom pektoris. Krajem osamdesetih i tokom devedesetih godina 20. veka, rezultati još tri velike studije dokazali su da aspirin može da spreči srčane i moždane udare i kod muškaraca i kod žena.

Mehanizam dejstva

U istraživanju za koje je dobio Nobelovu nagradu, i titulu sera, Džon Vejn, koji je tada radio pri Kraljevskom hirurškom koledžu u Londonu, dokazao je 1971. da aspirin suzbija proizvodnju prostaglandina (lolokalni hormoni) i tromboksana (materije odgovorne za agregaciju - slepljivanje trombocita) ireverzibilnom inhibicijom ciklooksigenaze, enzima koji učestvuje u proizvodnji prostaglandina i tromboksana. Inhibitorni efekat se postiže acetilovanjem. Isti mehanizam je i u osnovi neželjenih efekata koje aspirin pokazuje na nivou sluzokože želuce i creva - prostaglandini tamo, naime, imaju zaštitnu ulogu.

MAGAZIN VIVA U BROJU 234 DONOSI:

Fitnes u vreme krize

Oprezno sa „pilulama za učenje”

Biofizička medicina

Aspirin - za i protiv

Tek sad treba napuniti baterije