Nije vreme za štednju na Balkanu

Da li je ova ekonomska kriza kriza kapitalizma, globalizacije ili, čak, tržišne ekonomije?

Počela je kao finansijska kriza, a prerasla je u ekonomsku. Sada postaje kriza nezaposlenosti i postoji opasnost, kažu stručnjaci, da dođe do ljudske i socijalne krize sa teškim komplikacijama. Posledice će jednim delom zavisiti od onoga što budu radile velike zemlje da bi zaustavile silaznu putanju. To je jedan od razloga zašto su samit G-20 i mere koje preduzimaju vlade toliko važni da bi se ostvario pomak.

Da li je ugrožena tržišna ekonomija?

Verujem da će tržišna ekonomija i dalje postojati, ali nema sumnje da će se povesti rasprava i o tome koji su odgovarajući oblici kapitalizma i globalizacije.

Postoji potreba za novom finansijskom arhitekturom. Da li se plašite preterane regulacije?

Mislim da je kriza već pokazala da postoji potreba da se regulišu neke finansijske situacije, ali isto tako i potreba da se poboljša regulacija, jer su neke finansijske situacije predstavljale ozbiljan problem. Ne mislim da će se time napraviti šteta, ali rešenje se neće lako naći. U nevolji su i neke institucije koje su imale strogo regulisan udeo sopstvenog kapitala.

Nema sumnje da regulacija ima i političku dimenziju. Mnogi su ljuti na banke, koje su deo finansijskog sektora i delimično smatraju da je regulacija način da se kazne za greške iz prošlosti. Ali ne smemo da zanemarimo ključne izazove koji su pred nama – obnova bankarskog sistema, moramo da izbegnemo protekcionizam i da se na pravi način pozabavimo stimulativnim paketima koji su neophodni u globalnom sistemu.

Na dve strane Atlantika postojalo je, očigledno, neslaganje oko toga da li je potrebno više novca ili više ograničenja. I u Evropi i u Americi će sigurno biti novih propisa, postoji potreba za regulatornim sistemom. Takođe, u oba slučaja mnogi shvataju da su potrebni stimulativni finansijski paketi. Rasprave će se voditi o obimu i sadržaju tih mera, koliko smanjiti poreze ili kako povećati potrošnju, ali mislim da niko ne zna tačne odgovore.

Ove godine se očekuje silovit pad svetske trgovine i globalne industrijske proizvodnje. Šta preduzeti da se spreči sklonost jednog broja zemalja ka protekcionizmu, kao načinu da se prevaziđe kriza?

Očekujemo da će pad trgovine biti najveći za poslednjih osam godina. Postoji opasnost da se, kako nezaposlenost bude rasla, neke zemlje okrenu protekcionizmu tako što će zatvoriti tržište da bi sačuvale radna mesta. Iskustvo iz tridesetih godina pokazuje da preterani protekcionizam doprinosi silaznoj spirali. Bilo bi odlično kada bi se zemlje u potpunosti složile oko pravila STO i potvrdile svoju privrženost borbi protiv protekcionističkih mera...

Neki političari u Evropi pretpostavljaju da će se SAD povući iz slobodne trgovine. Da li i Vi zbog toga brinete?

Mislim da nisu samo SAD u pitanju, moramo da budemo oprezni i kad je reč o drugim zemljama. Zato mislim da sistem STO mora da se usredsredi na zemlje u razvoju i njima pomogne da napreduju. Mislim da razvijene zemlje imaju posebnu obavezu. U SAD zaista postoji takav ustavni sistem da Kongres odlučuje o trgovini. Pošto je Kongres sastavljen od predstavnika pojedinačnih oblasti i interesa, postoji tendencija da se oni zauzmu za određene grupe i da se zalažu za protekcionizam.

Zato verujem da je bivši predstavnik za trgovinu u pravu kada kaže da je važno da se izvršna vlast bori protiv protekcionizma i da se bori za trgovinu. Po mom mišljenju u trgovini je napad najbolja odbrana, morate snažno da otvorite vrata sporazumu o slobodnoj trgovini i širenju tržišta. To ne znači da će biti lako.

Da li su Svetska banka i MMF u stanju da se suoče sa ogromnim izazovima s obzirom na njihovu strukturu i finansijsko stanje?

Samit G-20 je jasno stavio do znanja da su MMF-u potrebna dodatna sredstva da bi ispunio eventualna obećanja. Japanci su ponudili dodatnih sto milijardi dolara, kao i Evropska unija. Kad je u pitanju Svetska banka, nama je obećano 100 milijardi dolara.

A šta kažu Vaši klijenti?

Najsiromašnijim zemljama nudimo bespovratna sredstva u okviru našeg Međunarodnog udruženja za razvoj. Imamo za to oko 42 milijarde za naredne tri godine. Zatim imamo i 30 do 35 milijardi dolara za ulaganja u privatni sektor. U ovom trenutku beležimo povećanje kapitala, ali i neke druge institucije nezavisne od Svetske banke, poput Azijske banke za razvoj, traže povećanje kapitala. Ministri finansija Grupe 20 su to podržali. Pokušavamo da iskoristimo postojeća sredstva, ali mnogim zemljama u razvoju je potrebna dodatna pomoć.

Šta Vas najviše brine kad su u pitanju ekonomski problemi bivših komunističkih zemalja jugoistočne Evrope i Balkana?

To je opšti problem i u centralnoj i u istočnoj Evropi. Te zemlje su imale razvoj koji se zasnivao na imigraciji unutar Evrope. Na duže staze, to je dobro i za ekonomiju i za politiku. Međutim, kratkoročno, to je jedan voz međusobno zavisnih vagona, to znači zavisnu industriju, zavisnost od doznaka koje šalju gastarbajteri, to znači da je većina firmi povezana sa kompanijama u zapadnoj i južnoj Evropi.

Zato su one tako snažno pogođene krizom, jer su pogođeni glavni međunarodni investitori. Mislim da zemlje Evrope imaju poseban interes da sarađuju sa MMF-om i Svetskom bankom i drugima kako bi pokušale da pomognu ovim zemljama da preguraju krizu. Jer, uzmimo na primer Srbiju koja sada pokušava da sprovede neke ekonomske reforme, ali je upala u političke probleme. Sada nije vreme da se povećava štedljivost zemalja na Balkanu.