Sarkozi imenovao premijera

Žalosna je zemlja gde studenti uopšte sebi dozvoljavaju da protestuju protiv rezultata demokratskih izbora, a naročito predsednika koji želi da zavede reforme koje će smanjiti gotovo desetoprocentnu nezaposlenost koja, zbog protekcionističkog radnog zakonodarstva, najviše pogađa upravo mlade ljude. Ti mladi neradnici očigledno misle da je posao samo neprijatnost koju je sjajno odlagati što je moguće duže i da je idealno rešenje produžiti sladak studentski život ad infinitum, sve dok to neko drugi plaća. A još žalosnije je što "desničarski" kandidat (znaci navoda su tu jer je u Francuskoj politički spektar u suštini toliko pomeren u levo da prava desnica u suštini i nepostoji, ako ne patite od zablude da Lepenov fašistički šljam predstavlja nekakvu desnicu, te Sarkozijeva degolistička stranka ima pozicije otprilike nešto malo na levo od socijaldemokrata u normalnim zemljama, ako mi ne verujete, bacite pogled preko Kanala i uporedite Sarkozija i Blera) u takvom društvu oseća za potrebno da po svaku cenu kooptira nekakvog socijalistu (čak ne ni prosto "nekakvog', ale rabidnog neokomunistu i antiameričkog bukača Ibera Vedrina, koji je, srećom, u međuvremenu, izgleda otpao u korist Bernara Kušnera), i, bez obzira šta stvarno želi da radi, zamaže oči lenjim i razmaženim glasačima nekakvim prividom bajruovskog "trećeg puta". Možda je dobro što Roajalova nije dobila izbore, ali mislim da se onaj ko očekuje da Francuska sa Sarkozijem konačno pristupi razumnim pro-tržišnim i pro-liberalnim reformama i prestane da bude socijalistički "bolesnik na Lamanšu" i najveći pojedinačni generator političkih i ekonomskih problema u EU jednostavno ljuto vara, jer sa tako nekvalitetnim stanovništvom koje ne vidi dalje od nosa i nekonstruktivnim i negativističkim mentalitetom teško da bi i Herkul uspeo da očisti Augijeve štale socijalističkih privilegija i institucionalizovanog parazitizma, a kamoli ovaj franko-mađarski gospodin koji vrlo odlučno priča a već mnogo manje odlučno radi.

Žalosna je zemlja gde studenti uopšte sebi dozvoljavaju da protestuju protiv rezultata demokratskih izbora, a naročito predsednika koji želi da zavede reforme koje će smanjiti gotovo desetoprocentnu nezaposlenost koja, zbog protekcionističkog radnog zakonodarstva, najviše pogađa upravo mlade ljude. Ti mladi neradnici očigledno misle da je posao samo neprijatnost koju je sjajno odlagati što je moguće duže i da je idealno rešenje produžiti sladak studentski život ad infinitum, sve dok to neko drugi plaća. A još žalosnije je što "desničarski" kandidat (znaci navoda su tu jer je u Francuskoj politički spektar u suštini toliko pomeren u levo da prava desnica u suštini i nepostoji, ako ne patite od zablude da Lepenov fašistički šljam predstavlja nekakvu desnicu, te Sarkozijeva degolistička stranka ima pozicije otprilike nešto malo na levo od socijaldemokrata u normalnim zemljama, ako mi ne verujete, bacite pogled preko Kanala i uporedite Sarkozija i Blera) u takvom društvu oseća za potrebno da po svaku cenu kooptira nekakvog socijalistu (čak ne ni prosto "nekakvog', ale rabidnog neokomunistu i antiameričkog bukača Ibera Vedrina, koji je, srećom, u međuvremenu, izgleda otpao u korist Bernara Kušnera), i, bez obzira šta stvarno želi da radi, zamaže oči lenjim i razmaženim glasačima nekakvim prividom bajruovskog "trećeg puta". Možda je dobro što Roajalova nije dobila izbore, ali mislim da se onaj ko očekuje da Francuska sa Sarkozijem konačno pristupi razumnim pro-tržišnim i pro-liberalnim reformama i prestane da bude socijalistički "bolesnik na Lamanšu" i najveći pojedinačni generator političkih i ekonomskih problema u EU jednostavno ljuto vara, jer sa tako nekvalitetnim stanovništvom koje ne vidi dalje od nosa i nekonstruktivnim i negativističkim mentalitetom teško da bi i Herkul uspeo da očisti Augijeve štale socijalističkih privilegija i institucionalizovanog parazitizma, a kamoli ovaj franko-mađarski gospodin koji vrlo odlučno priča a već mnogo manje odlučno radi.