Zloupotreba mobilnih telefona

Ja mislim da nije tako jednostavno da moze da se utvrdi ko, kada i gde salje poruke. Svako ko se uloguje na internet koristi usluge provajdera, dodeljuje mu se IP adresa i log fajl belezi stanje. Ukoliko se pristupa putem GPRS sistema, sa telefonom koji ima Infra red modem spojen za na primer laptop, i uz to koristi karticu mobilnog telefona koju je kupio na "crnom trzistu" za jednokratnu upotrebu, tada se stvar komplikuje, zapravo bazna stanica moze evidentirati lokaciju slanja, na primer park, provajder ime korisnika i broj telefona, dalje i IP adresu koja se dodeljuje pri internet konekciji, dalje bi mogao da se dobije i podatak o operativnom sistemu racunara-odnosno o tipu operativnog sistema, bar o ovim podacima ja koliko znam, ali mislim da nije bas tako jednostavno sve ovo. Stoga me i ne cudi sve ovo oko toga da li je ovako ili onako, mislim da smo mi generalno veoma daleko i od znanja i od zakona.

Verovatno je mnogo je manji problem poslati poruku sa nekog sajta nego sto je saznati broj mobilnog telefona upravnika CZ. Ko bi to mogao sem ukoliko nema jake veze i pristup informacijama? Odakle obicnom gradjaninu pa makar on i bio simpatizer osumljicenih za zlodela takav podatak? To je pravo pitanje; odakle onima koji su pretili broj mobilnog upravnika CZ?

T-Mob(ile), na primer na svome sajtu daje mogucnost da se putem interneta posalje SMS poruka na bilo koji broj iz mreze, pri cemu se u Subject polje ukucava navodni broj telefona (moze se ukucati sta god hocete). Dakle da bi se to uradilo ne treba nikakav specijalizovani softwer. Takodje ako se takva poruka salje recimo sa javnog racunara (npr u biblioteci, internet kafeu, i sl.) ili pak sa wi-fi mreze koja ne zahteva posebno logovanje ili sto je vrlo cest slucaj, u zgradama mozete naci komsiju koji nije enkriptovao svoju wireless mrezu, onda je lako "nakaciti se" i gotovo je nemoguce utvrditi pravi identitet korisnika. Malo suptilnije metode su putem zloupotrebe blue-tooth konekcije gde se zaista koristi specijalizovan softver da bi se zloupotrebio drugi telefon kao piggy-back za slanje poruke (ovo zahteva da drugi telefon bude na razdaljini do 15-tak metara). Dakle mozda bi trebalo porveriti da li telefon sa koga je poslata poruka ima blue-tooth i na osnovu vremena kad je poruka poslata da se vidi gde je tada vlasnik telefona bio (javno mesto ili kancelarija) pa da se iz toga izvuku neki zakljucci.

Ja mislim da nije tako jednostavno da moze da se utvrdi ko, kada i gde salje poruke. Svako ko se uloguje na internet koristi usluge provajdera, dodeljuje mu se IP adresa i log fajl belezi stanje. Ukoliko se pristupa putem GPRS sistema, sa telefonom koji ima Infra red modem spojen za na primer laptop, i uz to koristi karticu mobilnog telefona koju je kupio na "crnom trzistu" za jednokratnu upotrebu, tada se stvar komplikuje, zapravo bazna stanica moze evidentirati lokaciju slanja, na primer park, provajder ime korisnika i broj telefona, dalje i IP adresu koja se dodeljuje pri internet konekciji, dalje bi mogao da se dobije i podatak o operativnom sistemu racunara-odnosno o tipu operativnog sistema, bar o ovim podacima ja koliko znam, ali mislim da nije bas tako jednostavno sve ovo. Stoga me i ne cudi sve ovo oko toga da li je ovako ili onako, mislim da smo mi generalno veoma daleko i od znanja i od zakona.

Verovatno je mnogo je manji problem poslati poruku sa nekog sajta nego sto je saznati broj mobilnog telefona upravnika CZ. Ko bi to mogao sem ukoliko nema jake veze i pristup informacijama? Odakle obicnom gradjaninu pa makar on i bio simpatizer osumljicenih za zlodela takav podatak? To je pravo pitanje; odakle onima koji su pretili broj mobilnog upravnika CZ?

T-Mob(ile), na primer na svome sajtu daje mogucnost da se putem interneta posalje SMS poruka na bilo koji broj iz mreze, pri cemu se u Subject polje ukucava navodni broj telefona (moze se ukucati sta god hocete). Dakle da bi se to uradilo ne treba nikakav specijalizovani softwer. Takodje ako se takva poruka salje recimo sa javnog racunara (npr u biblioteci, internet kafeu, i sl.) ili pak sa wi-fi mreze koja ne zahteva posebno logovanje ili sto je vrlo cest slucaj, u zgradama mozete naci komsiju koji nije enkriptovao svoju wireless mrezu, onda je lako "nakaciti se" i gotovo je nemoguce utvrditi pravi identitet korisnika. Malo suptilnije metode su putem zloupotrebe blue-tooth konekcije gde se zaista koristi specijalizovan softver da bi se zloupotrebio drugi telefon kao piggy-back za slanje poruke (ovo zahteva da drugi telefon bude na razdaljini do 15-tak metara). Dakle mozda bi trebalo porveriti da li telefon sa koga je poslata poruka ima blue-tooth i na osnovu vremena kad je poruka poslata da se vidi gde je tada vlasnik telefona bio (javno mesto ili kancelarija) pa da se iz toga izvuku neki zakljucci.