Rat, razaranja, ekonomski krah, klimatske katastrofe... To nas čeka?

Praktično sve ovakve analize pate od istog problema: izostavljanja analize aktuelnog političkog sistema koji je glavni krivac za sve ovo. Konzumerizam i kapitalizam, tj vrednovanje i praktično merenje uspeha samo kroz profit, novac i tobože slobodno tržište. Umesto toga krivica se prebacije na tehnologije ili nauku, ili na ratove, ili tobožnju ljudsku "pohlepu", itd. Sve to nema bitne veze. Odavno je dokazano da je tehnologija politički i vrednosno neutralna. Isto kao i tobože loša "ljudska priroda", što je apsurdni religiozni koncept koji veze nema sa stvarnošću jer su ljudi onakvi kakvi zbog evolucionih i prirodnih zakona moraju da budu. Društveni odnosi, tj politika, su ti koji određuju kako će se šta koristiti i koji će biti civilizacijski ciljevi. Međutim to na ni na zapadnim ni na istočnim medijima nije dozvoljeno reći, jer znači da im ne valja ni sistem, ni ideologija, ni vlasti, pa se svi vrte u krug oko sasvim nebitnih stvari koje ne objašnjavaju ništa a menjaju još manje.

Katastrofe se zaista nižu, ali koren je baš u tome što je filozofija postala estrada, korumpirana, svedena na nivo elokventnog advokatisanja najgorih ideologija iz istorije. Svet pre svega prolazi kroz jednu od najužasnijih etapa krize autoriteta. U dvadesetom veku jeste kulminirao fašizam, ali je bilo i antifašističkih autoriteta koji su mogli da se suprotstave i koji se jesu suprotstavili. Danas, u već stabilnoj idiokratiji, svaki idiot je autoritet, tojest niko nije. Argumentacija je zamenjena senzacionalizmom, čak i oni koji imaju argumente, posežu za senzacijom da bi se njihovi argumenti čuli "na trgu". Svi se naprosto previše deru u želji da budu saslušani, želji da nadjačaju ogroman šum, kakofoniju ideja i bezidejnih trabunjanja.

Možda je i idiokratija nekakav "novi komunizam"? I onaj pokojni je više bio kao AIDS; sam po sebi nije bio bolest (bar ne fatalna), ali je razarao imunološki sistem svakog njime zaraženog društva. Ta bi potom podlegla i inače sasvim benignim boleštinama. Idiokratija deluje zapravo isto. Komunizam je makar stvarao disidente kritičare. Komunizam ih je doduše stalno i brisao, ali i brisanjem disidenata perpetualno generisao disidentstvo. Je li iko čuo za nekog disidenta idiokratije? Da li je takvo šta uopšte moguće? Tamo (ili onda) gde su sve ideje jednako vredne, ni jedna ne vredi ništa.

Pa doooobro, sta da se radi, heehee...

To je samo propaganda za Ameriku nema ni krize ni opasnosti

To je samo propaganda za Ameriku nema ni krize ni opasnosti

Pa doooobro, sta da se radi, heehee...

Praktično sve ovakve analize pate od istog problema: izostavljanja analize aktuelnog političkog sistema koji je glavni krivac za sve ovo. Konzumerizam i kapitalizam, tj vrednovanje i praktično merenje uspeha samo kroz profit, novac i tobože slobodno tržište. Umesto toga krivica se prebacije na tehnologije ili nauku, ili na ratove, ili tobožnju ljudsku "pohlepu", itd. Sve to nema bitne veze. Odavno je dokazano da je tehnologija politički i vrednosno neutralna. Isto kao i tobože loša "ljudska priroda", što je apsurdni religiozni koncept koji veze nema sa stvarnošću jer su ljudi onakvi kakvi zbog evolucionih i prirodnih zakona moraju da budu. Društveni odnosi, tj politika, su ti koji određuju kako će se šta koristiti i koji će biti civilizacijski ciljevi. Međutim to na ni na zapadnim ni na istočnim medijima nije dozvoljeno reći, jer znači da im ne valja ni sistem, ni ideologija, ni vlasti, pa se svi vrte u krug oko sasvim nebitnih stvari koje ne objašnjavaju ništa a menjaju još manje.

Katastrofe se zaista nižu, ali koren je baš u tome što je filozofija postala estrada, korumpirana, svedena na nivo elokventnog advokatisanja najgorih ideologija iz istorije. Svet pre svega prolazi kroz jednu od najužasnijih etapa krize autoriteta. U dvadesetom veku jeste kulminirao fašizam, ali je bilo i antifašističkih autoriteta koji su mogli da se suprotstave i koji se jesu suprotstavili. Danas, u već stabilnoj idiokratiji, svaki idiot je autoritet, tojest niko nije. Argumentacija je zamenjena senzacionalizmom, čak i oni koji imaju argumente, posežu za senzacijom da bi se njihovi argumenti čuli "na trgu". Svi se naprosto previše deru u želji da budu saslušani, želji da nadjačaju ogroman šum, kakofoniju ideja i bezidejnih trabunjanja.

Možda je i idiokratija nekakav "novi komunizam"? I onaj pokojni je više bio kao AIDS; sam po sebi nije bio bolest (bar ne fatalna), ali je razarao imunološki sistem svakog njime zaraženog društva. Ta bi potom podlegla i inače sasvim benignim boleštinama. Idiokratija deluje zapravo isto. Komunizam je makar stvarao disidente kritičare. Komunizam ih je doduše stalno i brisao, ali i brisanjem disidenata perpetualno generisao disidentstvo. Je li iko čuo za nekog disidenta idiokratije? Da li je takvo šta uopšte moguće? Tamo (ili onda) gde su sve ideje jednako vredne, ni jedna ne vredi ništa.