Italija, strip i književnost: Umberto Eko - pisac koji je verovao u moć stripova

Umberto Eko je po meni poslednji Atlas koji je na sopstvenim plećima držao ovaj svet da ne potone u go*na, u trivijalno, u spektakluk, u idiokratiju. Naravno, kada je on posrnuo, desilo se neminovno. Civilizacija, bar ovaj njen evropski ogranak, još od antičkih doba je imala takve individualne autoritete čija je reč značila više i odjekivala jače nego svih kolektivističkih institucija, akademija, loža, sinoda i sličnih konklava formiranih baš u takvu svrhu. Volter, Šo, Zola, Fuko, Sartr, Dekart, Rasel, Kant, Čehov, Haksli, Orvel... Eko, uvek je bio bar neko ko je držao svet da se ne strmopizdi nizbrdo, a neki su ga sizifovski i pogurali malo u visine... iako to zaista nije bila njihova obaveza, više volja. Kad god je neki od tih stražara zaspao ili umro, primitivizam je džikljao kroz fugne urbanog i ubrzo bi i ceo svet bio prekriven intelektualnim korovom, religijskom buđi i kičem.
Kada je umro Eko, znao sam da će se stuštiti kiša od govana jača i dugotrajnija od one biblijske. A opet, iznenađujuće, stuštilo se jače nego što je ijedan skeptični fatalista mogao da zamisli i predvidi. Povrh svega i pandemija kovida koja je svim ostalim već prisutnim pošastima dala legitimitet i razotkrila sve rezidentne boleštine jednog uljuljkanog, "zdravog" društva na samrti. Kao Kamijeva "Kuga". Ah da, i Kamija na onaj spisak Atlasa.
Danas više takvih divova nema. Njihova mesta su zauzeli političari, sportisti, starlete i influenseri. Kako izgleda ono Dno Sveta? E, baš ovako.

Počnem da čitam Ime ruže, prvih 70stranica me udave, jedva sam ih prešao, ostatak, fantastičan. Odličan Roman.

Obožavam ga! Ime ruže je remek delo, može da se čita nekoliko puta zaredom. Pročitate ga kao kriminalistički roman, onda ponovo kao istorijski, pa kao filozofski. Ostrvo dana pređašnjeg mi je bio već teži zalogaj. Ali niko ne pominje koliko je čovek bio duhovit! Pročitajte zbirku eseja Kako sam putovao s lososom, uživaćete!

Bravo, više ovakvih tekstova nam treba.

Pročitah sa uživanjem.
BBC na srpskom polako ostaje jedna od smislenijih rubrika na ovom portalu.

Naravno da je "strip" moćno sredstvo, kao i film, ako je u "pravim rukama" može da socijalizuje ljude u građanskom ključu. U SAD je strip, melodrama, kaubojski film i te kako iskorišćem za socijalizaciju heterepgenog stanovništva. A u Srbiji? Stevan Sremac: "u našim nazovi gradovima, u tim vulgarnim varošicama, podjednako nema ni tradicionalne ni gradske evropske kulture". Pošto je put Dositeja Obradovića i Ilariona Ruvarca porazio Pantelija Srećković i epigoni isto je i danas! Umesto da postane građanin, radan, tolerantan, koji se sa drugima udružuje oko zajedničkih projekata, naš čovek je ostao, nesocijalizovan, lukav podanik, dovitljiv, sav usmeren na sopstveno preživljavanje, kakav je bio i u doba Osmanskog Carstva i komunizma. Oni koji veruju u neposrednu vladavinu ljubavi, moraju shvatiti da ljubav kao takva sigurno ne podstiče nepristrasnost. Niti može da otkloni konflikt. Emocije, čak ni ljubav, ne mogu zameniti vladavinu institucija koje kontroliše razum (brak je jedna od tih "institucija"). Zato naš oslonac u budućnosti, ono što treba da nam bude vodič i putokaz u društvu, ne mogu biti, kao do sada, osećanja, već to moraju biti kritički građanski empirijski racionalizam (gde argumenti obavezuju!), nepistrasnost i razumni kompromis. Strip i melodrame bi i te kako pomogle...

Alesandrija nije glavni grad regije Pjemonte, već je to Torino.

HVALA

Naravno da je "strip" moćno sredstvo, kao i film, ako je u "pravim rukama" može da socijalizuje ljude u građanskom ključu. U SAD je strip, melodrama, kaubojski film i te kako iskorišćem za socijalizaciju heterepgenog stanovništva. A u Srbiji? Stevan Sremac: "u našim nazovi gradovima, u tim vulgarnim varošicama, podjednako nema ni tradicionalne ni gradske evropske kulture". Pošto je put Dositeja Obradovića i Ilariona Ruvarca porazio Pantelija Srećković i epigoni isto je i danas! Umesto da postane građanin, radan, tolerantan, koji se sa drugima udružuje oko zajedničkih projekata, naš čovek je ostao, nesocijalizovan, lukav podanik, dovitljiv, sav usmeren na sopstveno preživljavanje, kakav je bio i u doba Osmanskog Carstva i komunizma. Oni koji veruju u neposrednu vladavinu ljubavi, moraju shvatiti da ljubav kao takva sigurno ne podstiče nepristrasnost. Niti može da otkloni konflikt. Emocije, čak ni ljubav, ne mogu zameniti vladavinu institucija koje kontroliše razum (brak je jedna od tih "institucija"). Zato naš oslonac u budućnosti, ono što treba da nam bude vodič i putokaz u društvu, ne mogu biti, kao do sada, osećanja, već to moraju biti kritički građanski empirijski racionalizam (gde argumenti obavezuju!), nepistrasnost i razumni kompromis. Strip i melodrame bi i te kako pomogle...

Pročitah sa uživanjem.
BBC na srpskom polako ostaje jedna od smislenijih rubrika na ovom portalu.

Umberto Eko je po meni poslednji Atlas koji je na sopstvenim plećima držao ovaj svet da ne potone u go*na, u trivijalno, u spektakluk, u idiokratiju. Naravno, kada je on posrnuo, desilo se neminovno. Civilizacija, bar ovaj njen evropski ogranak, još od antičkih doba je imala takve individualne autoritete čija je reč značila više i odjekivala jače nego svih kolektivističkih institucija, akademija, loža, sinoda i sličnih konklava formiranih baš u takvu svrhu. Volter, Šo, Zola, Fuko, Sartr, Dekart, Rasel, Kant, Čehov, Haksli, Orvel... Eko, uvek je bio bar neko ko je držao svet da se ne strmopizdi nizbrdo, a neki su ga sizifovski i pogurali malo u visine... iako to zaista nije bila njihova obaveza, više volja. Kad god je neki od tih stražara zaspao ili umro, primitivizam je džikljao kroz fugne urbanog i ubrzo bi i ceo svet bio prekriven intelektualnim korovom, religijskom buđi i kičem.
Kada je umro Eko, znao sam da će se stuštiti kiša od govana jača i dugotrajnija od one biblijske. A opet, iznenađujuće, stuštilo se jače nego što je ijedan skeptični fatalista mogao da zamisli i predvidi. Povrh svega i pandemija kovida koja je svim ostalim već prisutnim pošastima dala legitimitet i razotkrila sve rezidentne boleštine jednog uljuljkanog, "zdravog" društva na samrti. Kao Kamijeva "Kuga". Ah da, i Kamija na onaj spisak Atlasa.
Danas više takvih divova nema. Njihova mesta su zauzeli političari, sportisti, starlete i influenseri. Kako izgleda ono Dno Sveta? E, baš ovako.

Počnem da čitam Ime ruže, prvih 70stranica me udave, jedva sam ih prešao, ostatak, fantastičan. Odličan Roman.

Obožavam ga! Ime ruže je remek delo, može da se čita nekoliko puta zaredom. Pročitate ga kao kriminalistički roman, onda ponovo kao istorijski, pa kao filozofski. Ostrvo dana pređašnjeg mi je bio već teži zalogaj. Ali niko ne pominje koliko je čovek bio duhovit! Pročitajte zbirku eseja Kako sam putovao s lososom, uživaćete!

Alesandrija nije glavni grad regije Pjemonte, već je to Torino.

Bravo, više ovakvih tekstova nam treba.

HVALA