ja
pre 2 godine
Ako neko ima slomljeno srce zbog izgubljenje ljubavi, imam razumevanje, za par meseci maks godinu 2, sa tim da bol ima period poluraspada. Patnja kao i ljubav su stanje mozga koje smo sami kreirali neutemeljenim idealizovanjem druge osobe. Otrežnjenje jeste bolno, ali čoveku je tada crno na belo dato da je druga osoba daleko od idealne, cak naprotiv. Prosto mi nije blisko logici da neko provede život u patnji za nekim ko ga ne želi. Imao sam taj slučaj, ustao sam ujutro u na posao, na samom otkljicavanju vrata stize mi poruka da mi prevoz kasni , zaključavam ponovo vrata i sedam tiho za laptop, a gospoja zove švalera misleći da sam otišao. Momenat saznanja je bio užasan, jedini trenutak kada sam mislio umreću od bola, ne što sam prevaren, nego što gubim voljeno biće. Godinu i malo više posle toga srećemo se na ročištu. Plašio sam se da mi se sve ne vrati, ali mentalnim vežbama kojima sam približio razmišljanja realnosti sam uspeo da je gledam kao totalnog stranca, ni čežnje, ni mržnje, ma nikakve reakcije, cak mi palo na pamet da joj kažem hvala ti, ali ipak nisam. Nista na, ovom svetu nije samo po sebi dobro ili loše, naše razmišljanje o tome ga čini takvim. Poseban krug milosti i saosećanja za ljude koji su izgubili daleko bilo dete, brata sestru, umrlo im voljeno biće, a mi koji smo ostavljeni, Bože moj, najmanje loše od svega lošeg.
19 Komentari
Sortiraj po: