«Guča» forever - «EXIT» zauvek

Tako je! Sve dok jedni urlaju, a drugi gundjaju nece biti bolje. Moramo da se dogovorimo i pomesamo. Guca i Egzit su paradigme danasnje Srbije na pravi nacin. Nama ocigledno treba novi modus!

Svecano priznajem - ja sam drugi, ali volim svadbarski kupus. Odlicno poredjenje, mada ja u Gucu ne bih otisao ni za sta na svetu.

Srbija je zemlja u kojoj se razlicitosti vidjaju na svakom koraku. Ovde crno ne moze nikako bez belog. U Srbiji se protivurecnosti i krucijalne razlike u stavovima, u nacinu shvatanja zivota, podrazumevaju. Kako ostati hladan, kako ne reagovati kada primitivnost Srbije dobija endemske razmere? Slika koju je poslao Vojislav Seselj prilikom iznosenja najgorih vulgarnosti zvanicnicima Haskog tribunala, prenet je od strane svih relevantnih, svetskih medijskih kuca. Izgleda da Srbin, kao balkanski kasapin, dobija novi servis pack, novu zakrpu, koju ce mu svetska javnost zalepiti kao etiketu. Sebe smatram normalnim, i kao normalan bio sam ponizen onim sto je manijacni Seselj izjavljivao. Ali u Srbiji postoje i oni koji su ovakve bestijalnosti glorifikovali, govorili “kako im je neko konacno pokazao”, “kako im je neko konacno obescastio majku hegemonisticku”. Neko je pomenuo da je to sve licilo na gazenje Bugarske skupstine. To poredjenje mi nije bilo jasno, ali mi je jasno da postoje dve Srbije, da se ne razumeju, da ne govore istim jezikom i da se sustinski razlikuju. Ova bipolarna struktura javnog mnenja Srbije vidljiva je na svakom koraku. Tabori, klanovi, stranke, animoziteti, sve je tako vidljivo. Sta reci na reklamu vodece kablovske televizije koja je jedinu marketinsku sansu iskoristila na poznati, patoloski nacin. Jedina, prava, i sto je najvaznije, 100% srpska. Sukob misljenja, stavova, ili obicna konkurencija mora da postoji, ali u civilizaciji se to resava boljom ponudom, boljim uslovima, nizim cenama, kvalitetom. Ali u Srbiji je jedini kvalitet biti 100% pure, a ne, ne daj boze, neko koga Srbija smatra za vekovnog neprijatelja. Cudna smo mi sorta. Krivicu tradicionalno trazimo u drugome. Nije bitno ima li je, da li postoji, vazno je da se onaj drugi okrivi, da se napravi jaz, jer pobogu vecina od serbskog zivlja uziva u paranoji i mentalnoj infiltraciji iste.
U poslednje vreme se mnogo govori o Evropi, o ulasku u istu, o uslovima koje (ni)smo ispunili. Nazalost, svestan sam da ono sto vecinska Srbija nudi nije za Evropu. Mnogo je to daleko od bilo koje evropske metropole, a mnogo blize Minsku, Pjong Jangu i ostalim regijama poznatim po “demokratiji”, postovanju ljudskih, gradjanskih i ostalih prava.
Zar ce jedan gedza koji Gucu vidi kao olicenje naseg bica, srpstva, priznati da postoje oni kojima je muka od takve Srbije? Zar ce takav da prihvati da postoje drugaciji od njega samog, da postoje i ljudi koji se razlikuju po seksualnim aspiracijama ... da je sve sto je drugacije od njihovog poimanja sveta nenormalno i bogohulno. Prica o pravoslavlju i kritika onih koji se ne uklapaju u date klisee zavrsava se pecenjem prasica u sred posta, psovanjem boga, majke, ‘leba, Sunca, i svega onog sto kreativna masta Srba moze da smisli. Danas su oni ljuti i govore kako je mnogo bolje bilo za vreme Milosevica. Oni su se nasli da nam govore da je Srbija izdana. Od strane koga? Od strane nas, koji smo gledali na svaki nacin da priblizimo Evropske vrednosti neprosvecenoj, primitivnoj vecini, ili od strane njih koji su svo zlo sveta pokusali da svale na nasa pleca. Zar posle svega, zar posle toliko godina izolacije, krize, moralne degradacije i beznadja, opstaju glasovi destrukcije i moralne neosetljivosti? Sta treba da se dogodi da bi radikalna Srbija naucila da misli? Ne zelim da budem na meti kritizerstva, od strane onih koji su nas doveli do totalne degradacije, posvadjali sa komsijama, i u nase ime naneli neprocenjiv bol drugima. Zamislite Srbiju koja je daleko od takve primitivne slike. Zamislite Srbiju koja ima zelju da se suoci sa prosloscu, upravo sa delima onih koji su najzesci zagovornici ponovne radikalizacije drustva. Ja jesam deo jedne takve Srbije, i svojim angazovanjem pokusavam, svakodnevno, to i da dokazem. Ali za svoje okruzenje, ja sam obican zanesenjak koji cudno razmislja, govori, slusa neku cudnu muziku, koji ne smatra za jeres procitati knjigu ili politicku publikaciju, koji ima svoj stav, i kome je istina opsesija.
Ako zelimo da se nesto promeni, ne zavaravajmo se. Srbija je prepuna laznih moralista i malogradjanstine, a fuzija istih daje ultra losu kombinaciju. Barem za one druge, iz texta.

Vidimo li koliko je tesko da razmisljamo pozitivno jedni o drugima, a ocekujemo da nas svet primi slozno? Svaka cast autorki teksta - mi JESMO podeljeni. I istina je velika koju tekst mudro donosi - na nismo nacisto sa tim mozemo li uopste prvi sa drugima. Necu da krijem, pripdam drugima. Zavrsavam studije u NS, moji preci oduvek ovde zive i svi su oduvek pripadali drugima iz teksta, zelim da moje buduce dete jednog dana NE pripada prvima. Ali - da budem sasvim iskrena, ne znam da li je spoj prvih i drugih moguc? Autorka je mudra osoba - niko jos u Srbiji ne razmislja o koheziji. Svi smo u nasim mikro-grupama, kunemo se svojim bogovima, a tudje ruzimo... Nije meni ni Egzit resenje (mislim, kao figurativni model). Zbunjena sam, ali cestitam na dilemi i nacinu na koji je plasirana pred nas. Tesko mi je da u tom smislu zamisljam NS, a jos teze Srbiju.

Ne vidim nekakvu poentu pravljenja MIXa i stvaranja nekog novog tipa Srba, nekog urban-vilage Srbina. Ne vidim ni rešenje u tako nečemu. To je kompromis koji ne donosi rešenje sadašnje situacije. Kompromisi su nas i doveli ovde gde smo sada. Ako želimo da menjamo postojeće i stvaramo neko novo stanje, koje neće biti nalik onom starom, jer otprilike sve što je bilo i što se dešavalo u ovoj zemlji, niko ne bi da gleda ponovo, moramo stvoriti neke nove odnose u društvu. Želimo da izađemo iz blata i pređemo na asvaltni put, kojim se kreću i svi ostali. Ne vidim onda da je rešenje da asfat mešamo sa blatom, zato što je neko navikao na blato i ne može bez njega. Tako ćemo samo napraviti još gore stanje, jer takav put neće odgovarati ni jednima ni drugima, niti će biti svrsi shodan. Ne postoje dve, već jedna Srbija, i to ova koja je u blatu. Postoje dva puta kojima ta Srbija može ići. Jedan je ovaj na kome se sada nalazi, a drugi je asfaltni, kojim se kreću i svi ostali. Ne postoji treći pravac, ili nešto između. Postoje samo dve krajnosti, koje se ne mogu mešati, niti pomiriti. Jedna mora pobediti. Mora pobediti ona Srbij koja želi da se kreće i koja želi da blato očisti sa sebe. Ne sme biti kompromisa oko suštine, a ovde je baš to u pitanju.

Tekst autorke je izvanredan. Hoce da podstakne na razmisljanje. Komentari upravo dokazuju to o cemu prica. Sledeci logiku komentara trebalo bi da kad god se sretnu Japanac i Amerikanac treba da pretekne onaj ko prvi potegne pistolj. Isto je i sa Francuzom i Nemcem. Reci kako su oni kulturniji pa ne potezu pistolje kad se sretnu, a mi ka primitivci kad se sretnu prvi i drugi moramo obavezno da pucamo (jer ode cast), jednostavno ne pije vodu. Jer, resenje postoji jos iz antickog doba. Zapravo, izmedju kukavicluka, kao jednog ekstrema, i, odvazne ludosti, kao drugog, postoji srednji put koji se zove hrabrost. Ovo eticko ucenje je razvijano u politickoj teoriji i u praksi mnogih politicara uspesno primenjivano. Dakle, suprotnost izmedju ruraralnog (Guca) i modernog (Egzit) samo je naizgled nepomirljivo, uz malo HRABROSTI nije neizvodljivo uci u gradjansko.

Tako je! Sve dok jedni urlaju, a drugi gundjaju nece biti bolje. Moramo da se dogovorimo i pomesamo. Guca i Egzit su paradigme danasnje Srbije na pravi nacin. Nama ocigledno treba novi modus!

Svecano priznajem - ja sam drugi, ali volim svadbarski kupus. Odlicno poredjenje, mada ja u Gucu ne bih otisao ni za sta na svetu.

Srbija je zemlja u kojoj se razlicitosti vidjaju na svakom koraku. Ovde crno ne moze nikako bez belog. U Srbiji se protivurecnosti i krucijalne razlike u stavovima, u nacinu shvatanja zivota, podrazumevaju. Kako ostati hladan, kako ne reagovati kada primitivnost Srbije dobija endemske razmere? Slika koju je poslao Vojislav Seselj prilikom iznosenja najgorih vulgarnosti zvanicnicima Haskog tribunala, prenet je od strane svih relevantnih, svetskih medijskih kuca. Izgleda da Srbin, kao balkanski kasapin, dobija novi servis pack, novu zakrpu, koju ce mu svetska javnost zalepiti kao etiketu. Sebe smatram normalnim, i kao normalan bio sam ponizen onim sto je manijacni Seselj izjavljivao. Ali u Srbiji postoje i oni koji su ovakve bestijalnosti glorifikovali, govorili “kako im je neko konacno pokazao”, “kako im je neko konacno obescastio majku hegemonisticku”. Neko je pomenuo da je to sve licilo na gazenje Bugarske skupstine. To poredjenje mi nije bilo jasno, ali mi je jasno da postoje dve Srbije, da se ne razumeju, da ne govore istim jezikom i da se sustinski razlikuju. Ova bipolarna struktura javnog mnenja Srbije vidljiva je na svakom koraku. Tabori, klanovi, stranke, animoziteti, sve je tako vidljivo. Sta reci na reklamu vodece kablovske televizije koja je jedinu marketinsku sansu iskoristila na poznati, patoloski nacin. Jedina, prava, i sto je najvaznije, 100% srpska. Sukob misljenja, stavova, ili obicna konkurencija mora da postoji, ali u civilizaciji se to resava boljom ponudom, boljim uslovima, nizim cenama, kvalitetom. Ali u Srbiji je jedini kvalitet biti 100% pure, a ne, ne daj boze, neko koga Srbija smatra za vekovnog neprijatelja. Cudna smo mi sorta. Krivicu tradicionalno trazimo u drugome. Nije bitno ima li je, da li postoji, vazno je da se onaj drugi okrivi, da se napravi jaz, jer pobogu vecina od serbskog zivlja uziva u paranoji i mentalnoj infiltraciji iste.
U poslednje vreme se mnogo govori o Evropi, o ulasku u istu, o uslovima koje (ni)smo ispunili. Nazalost, svestan sam da ono sto vecinska Srbija nudi nije za Evropu. Mnogo je to daleko od bilo koje evropske metropole, a mnogo blize Minsku, Pjong Jangu i ostalim regijama poznatim po “demokratiji”, postovanju ljudskih, gradjanskih i ostalih prava.
Zar ce jedan gedza koji Gucu vidi kao olicenje naseg bica, srpstva, priznati da postoje oni kojima je muka od takve Srbije? Zar ce takav da prihvati da postoje drugaciji od njega samog, da postoje i ljudi koji se razlikuju po seksualnim aspiracijama ... da je sve sto je drugacije od njihovog poimanja sveta nenormalno i bogohulno. Prica o pravoslavlju i kritika onih koji se ne uklapaju u date klisee zavrsava se pecenjem prasica u sred posta, psovanjem boga, majke, ‘leba, Sunca, i svega onog sto kreativna masta Srba moze da smisli. Danas su oni ljuti i govore kako je mnogo bolje bilo za vreme Milosevica. Oni su se nasli da nam govore da je Srbija izdana. Od strane koga? Od strane nas, koji smo gledali na svaki nacin da priblizimo Evropske vrednosti neprosvecenoj, primitivnoj vecini, ili od strane njih koji su svo zlo sveta pokusali da svale na nasa pleca. Zar posle svega, zar posle toliko godina izolacije, krize, moralne degradacije i beznadja, opstaju glasovi destrukcije i moralne neosetljivosti? Sta treba da se dogodi da bi radikalna Srbija naucila da misli? Ne zelim da budem na meti kritizerstva, od strane onih koji su nas doveli do totalne degradacije, posvadjali sa komsijama, i u nase ime naneli neprocenjiv bol drugima. Zamislite Srbiju koja je daleko od takve primitivne slike. Zamislite Srbiju koja ima zelju da se suoci sa prosloscu, upravo sa delima onih koji su najzesci zagovornici ponovne radikalizacije drustva. Ja jesam deo jedne takve Srbije, i svojim angazovanjem pokusavam, svakodnevno, to i da dokazem. Ali za svoje okruzenje, ja sam obican zanesenjak koji cudno razmislja, govori, slusa neku cudnu muziku, koji ne smatra za jeres procitati knjigu ili politicku publikaciju, koji ima svoj stav, i kome je istina opsesija.
Ako zelimo da se nesto promeni, ne zavaravajmo se. Srbija je prepuna laznih moralista i malogradjanstine, a fuzija istih daje ultra losu kombinaciju. Barem za one druge, iz texta.

Vidimo li koliko je tesko da razmisljamo pozitivno jedni o drugima, a ocekujemo da nas svet primi slozno? Svaka cast autorki teksta - mi JESMO podeljeni. I istina je velika koju tekst mudro donosi - na nismo nacisto sa tim mozemo li uopste prvi sa drugima. Necu da krijem, pripdam drugima. Zavrsavam studije u NS, moji preci oduvek ovde zive i svi su oduvek pripadali drugima iz teksta, zelim da moje buduce dete jednog dana NE pripada prvima. Ali - da budem sasvim iskrena, ne znam da li je spoj prvih i drugih moguc? Autorka je mudra osoba - niko jos u Srbiji ne razmislja o koheziji. Svi smo u nasim mikro-grupama, kunemo se svojim bogovima, a tudje ruzimo... Nije meni ni Egzit resenje (mislim, kao figurativni model). Zbunjena sam, ali cestitam na dilemi i nacinu na koji je plasirana pred nas. Tesko mi je da u tom smislu zamisljam NS, a jos teze Srbiju.

Ne vidim nekakvu poentu pravljenja MIXa i stvaranja nekog novog tipa Srba, nekog urban-vilage Srbina. Ne vidim ni rešenje u tako nečemu. To je kompromis koji ne donosi rešenje sadašnje situacije. Kompromisi su nas i doveli ovde gde smo sada. Ako želimo da menjamo postojeće i stvaramo neko novo stanje, koje neće biti nalik onom starom, jer otprilike sve što je bilo i što se dešavalo u ovoj zemlji, niko ne bi da gleda ponovo, moramo stvoriti neke nove odnose u društvu. Želimo da izađemo iz blata i pređemo na asvaltni put, kojim se kreću i svi ostali. Ne vidim onda da je rešenje da asfat mešamo sa blatom, zato što je neko navikao na blato i ne može bez njega. Tako ćemo samo napraviti još gore stanje, jer takav put neće odgovarati ni jednima ni drugima, niti će biti svrsi shodan. Ne postoje dve, već jedna Srbija, i to ova koja je u blatu. Postoje dva puta kojima ta Srbija može ići. Jedan je ovaj na kome se sada nalazi, a drugi je asfaltni, kojim se kreću i svi ostali. Ne postoji treći pravac, ili nešto između. Postoje samo dve krajnosti, koje se ne mogu mešati, niti pomiriti. Jedna mora pobediti. Mora pobediti ona Srbij koja želi da se kreće i koja želi da blato očisti sa sebe. Ne sme biti kompromisa oko suštine, a ovde je baš to u pitanju.

Tekst autorke je izvanredan. Hoce da podstakne na razmisljanje. Komentari upravo dokazuju to o cemu prica. Sledeci logiku komentara trebalo bi da kad god se sretnu Japanac i Amerikanac treba da pretekne onaj ko prvi potegne pistolj. Isto je i sa Francuzom i Nemcem. Reci kako su oni kulturniji pa ne potezu pistolje kad se sretnu, a mi ka primitivci kad se sretnu prvi i drugi moramo obavezno da pucamo (jer ode cast), jednostavno ne pije vodu. Jer, resenje postoji jos iz antickog doba. Zapravo, izmedju kukavicluka, kao jednog ekstrema, i, odvazne ludosti, kao drugog, postoji srednji put koji se zove hrabrost. Ovo eticko ucenje je razvijano u politickoj teoriji i u praksi mnogih politicara uspesno primenjivano. Dakle, suprotnost izmedju ruraralnog (Guca) i modernog (Egzit) samo je naizgled nepomirljivo, uz malo HRABROSTI nije neizvodljivo uci u gradjansko.