(Ne)briga o hendikepiranima

U Italiji od 1976. godine ne postoje "specijalne" skole. Deci sa smetnjama u razvoju treba da omogucimo pristup redovnim skolama, uz odgovarajucu podrsku i prilagodjavanje programa njihovim individualnim mogucnostima. Na taj nacin cemo jednoga dana imati gradjane koji razumeju i prihvataju razlicitost

Odnos jednog naroda i drzave prema hendikepiranima, starim ljudima i zivotinjama pokazuje koliko je taj narod tolerantan, otvoren i napredan. Evropa je vekovima bila natolerantna i nasilna (svako selo bilo je na liniji nekog fronta ili neguje rusevine zamka unistenog uz krvoprolice). Dolaskom u Evropu i sama sam se iznenadila kad sam videla da su bastovani moje komune mladi ljudi sa Down sindromom (trizomici, valjda se to tako kaze), kasirka u supermarketu je gluvo-nema, sluzbenik u posti je paraplegicar a jedna od ustanovi za dnevni boravak retardirane dece je u samom centru grada gde ti klinci provode svoje velike i male odmore. Posle nekog vremena covek se na prisustvo ljudi koji nemaju bas sve kvalitete kao mi (ali imaju neke druge koje mi nemamo) tako brzo navikne da njihovu razlicitost da je ni ne primecuje.

Stidi se Srbijo. Koliko ta deca pate, jer su pametna i izolovana. Po Dedinju i Senjaku su vile izgrađene, a ovu decu drže kao u kavezu. Baš njih kojima je neophodan prostor,priroda i vazduh. Pričala sam sa njima i razočarani su, svesni svoga stanja i odbačeni od mnogih. Jedino imaju taj Zavod. Podhitno treba deci napraviti Zavod u prirodi vredan ljudskog dostojanstva.

Od prica i kritika i obecanja nema nista. Vreme je da se nesto uradi.

Prvo, da bi se osobe sa invaliditetom (OSI) ukljucile u drustvo, moramo da znamo kako da im se obracamo i koje termine da koristimo. Oni nisu invalidi (“bezvredni”, “nevredni”), niti su hendikepirani (“hand in cap” – prosjaci), nego su osobe sa invaliditetom. Kada se koristi ovaj izraz, aktivna uloga se daje terminu osoba, a pasivna njenoj invalidnosti. Takodje, nikako se ne koriste termini izvedeni iz dijagnoze – paraplegicar, cerebralac, distroficar, vec, ako je uopste i neophodno da se istakne dijagnoza, onda se kaze osoba sa paraplegijom, osoba sa CP, osoba sa ostecenjem vida ili sluha, itd. Novinari veoma cesto, zeleci da izazovu jaku emociju kod citalaca, gledalaca, koriste izraze “u kolicima”, “vezana za kolica”, “prikovan za krevet”, sto je neprijatno za same OSI, a i netacno. Niko nije ni “vezan”, a ni “prikovan” za kolica, vec je korisnik kolica.
Sto se tice samog zahteva za otvaranje tih “specijalnih”, “zavodskih” ili kako god da se zovu skola, to je samo posledica situacije (ne trenutne, nego izgleda vecite na ovim prostorima) u kojoj se nase drustvo nalazi. Umesto da se na “obicnim” skolama naprave rampe, adekvatni prilazi za kolica i drzaci u toaletu, nauce se “obicni” ucitelji, nastavnici, profesori, i drugi zaposleni u skolama, kako da, ako je potrebno, pruze odgovarajucu asistenciju OSI, i da se deca koja nemaju invaliditet uce da deca sa invaliditetom nisu drugacija od njih, mi bi jos uvek da gradimo nekakve izolacione “specijalne” ustanove. Cak je, gledajuci sa ekonomske strane, jeftinije da se u postojecim skolama naprave rampe za kolica i jos neke sitne izmene, nego da se grade citave nove, uz to i “specijalne” skole. Najbitnije je da drustvo shvati da OSI nisu “pacijenti”, “jadni”, ne zahtevaju sazaljenje, vec da su ravnopravne osobe u ovom drustvu, sa nekom u nizu razlicitosti koje postoje na ovom svetu, bilo da se krecu malo drugacije, pricaju malo drugacije, ili nesto slicno.
Natasha

U Italiji od 1976. godine ne postoje "specijalne" skole. Deci sa smetnjama u razvoju treba da omogucimo pristup redovnim skolama, uz odgovarajucu podrsku i prilagodjavanje programa njihovim individualnim mogucnostima. Na taj nacin cemo jednoga dana imati gradjane koji razumeju i prihvataju razlicitost

Odnos jednog naroda i drzave prema hendikepiranima, starim ljudima i zivotinjama pokazuje koliko je taj narod tolerantan, otvoren i napredan. Evropa je vekovima bila natolerantna i nasilna (svako selo bilo je na liniji nekog fronta ili neguje rusevine zamka unistenog uz krvoprolice). Dolaskom u Evropu i sama sam se iznenadila kad sam videla da su bastovani moje komune mladi ljudi sa Down sindromom (trizomici, valjda se to tako kaze), kasirka u supermarketu je gluvo-nema, sluzbenik u posti je paraplegicar a jedna od ustanovi za dnevni boravak retardirane dece je u samom centru grada gde ti klinci provode svoje velike i male odmore. Posle nekog vremena covek se na prisustvo ljudi koji nemaju bas sve kvalitete kao mi (ali imaju neke druge koje mi nemamo) tako brzo navikne da njihovu razlicitost da je ni ne primecuje.

Stidi se Srbijo. Koliko ta deca pate, jer su pametna i izolovana. Po Dedinju i Senjaku su vile izgrađene, a ovu decu drže kao u kavezu. Baš njih kojima je neophodan prostor,priroda i vazduh. Pričala sam sa njima i razočarani su, svesni svoga stanja i odbačeni od mnogih. Jedino imaju taj Zavod. Podhitno treba deci napraviti Zavod u prirodi vredan ljudskog dostojanstva.

Od prica i kritika i obecanja nema nista. Vreme je da se nesto uradi.

Prvo, da bi se osobe sa invaliditetom (OSI) ukljucile u drustvo, moramo da znamo kako da im se obracamo i koje termine da koristimo. Oni nisu invalidi (“bezvredni”, “nevredni”), niti su hendikepirani (“hand in cap” – prosjaci), nego su osobe sa invaliditetom. Kada se koristi ovaj izraz, aktivna uloga se daje terminu osoba, a pasivna njenoj invalidnosti. Takodje, nikako se ne koriste termini izvedeni iz dijagnoze – paraplegicar, cerebralac, distroficar, vec, ako je uopste i neophodno da se istakne dijagnoza, onda se kaze osoba sa paraplegijom, osoba sa CP, osoba sa ostecenjem vida ili sluha, itd. Novinari veoma cesto, zeleci da izazovu jaku emociju kod citalaca, gledalaca, koriste izraze “u kolicima”, “vezana za kolica”, “prikovan za krevet”, sto je neprijatno za same OSI, a i netacno. Niko nije ni “vezan”, a ni “prikovan” za kolica, vec je korisnik kolica.
Sto se tice samog zahteva za otvaranje tih “specijalnih”, “zavodskih” ili kako god da se zovu skola, to je samo posledica situacije (ne trenutne, nego izgleda vecite na ovim prostorima) u kojoj se nase drustvo nalazi. Umesto da se na “obicnim” skolama naprave rampe, adekvatni prilazi za kolica i drzaci u toaletu, nauce se “obicni” ucitelji, nastavnici, profesori, i drugi zaposleni u skolama, kako da, ako je potrebno, pruze odgovarajucu asistenciju OSI, i da se deca koja nemaju invaliditet uce da deca sa invaliditetom nisu drugacija od njih, mi bi jos uvek da gradimo nekakve izolacione “specijalne” ustanove. Cak je, gledajuci sa ekonomske strane, jeftinije da se u postojecim skolama naprave rampe za kolica i jos neke sitne izmene, nego da se grade citave nove, uz to i “specijalne” skole. Najbitnije je da drustvo shvati da OSI nisu “pacijenti”, “jadni”, ne zahtevaju sazaljenje, vec da su ravnopravne osobe u ovom drustvu, sa nekom u nizu razlicitosti koje postoje na ovom svetu, bilo da se krecu malo drugacije, pricaju malo drugacije, ili nesto slicno.
Natasha