Trpeo je vršnjačko nasilje: "Izvukao sam se, ali mnogima je ostala trauma za ceo život"

Nažalost, iz ličnog iskustva mogu da kažem kako je u slučaju dečačkog nasilja, jedini jezik koji razumeju upravo to nasilje. Kad god sam u osnovnoj ili srednjoj školi uzvratio (bilo fizički ili verbalno) i pokazao zube, predatori bi se povukli - na kratko. To je taj procep kada možeš ili da stekneš njihovo poverenje i postaneš kao i oni (što nisam hteo), ili da se vratiš na staro. Žao mi je što u osnovnoj nisam više uzvraćao, ali sam svakako bio odbačen. U srednjoj sam imao svoj kružok drugara i drugarica, i vremenom sam sa zlikovcima stekao odnos na distanci. Ipak moje traume potiču iz osnovne kada sam bio jako povučen i toliko krhkog i nenametljivog ponašanja da su neki verovatno sumnjali da sam homoseksualac, iako zapravo nisam. Sada sa 26 godina i dalje vučem probleme sa anksioznošću, samopouzdanjem i nedostatkom harizme, ali sam mnogo napredovao od onda.
Mislim da surov dečački svet ne zna ni za šta osim za nasilje, tako da svoje dete ne bih savetovao da problem rešava kroz nekakav razgovor ili još gore okretanje drugog obraza. Kako to psi rešavaju? Potuku se i izujedaju i svako ode svojim putem. Tu trpljenje i lavež ne pomaže.
Naučite decu da svakoga poštuju ali da na svako narušavanje sopstvenog integriteta uzvraćaju istom merom. Deca nisu ništa do mladunčad čovekolikih životinja, i nikakvi razgovori psihologa sa nevaljalcima tu ne pomažu. Topao razgovor i razumevanje treba pružiti žrtvama, a nasilnicima dati malo sopstvenog leka.

Imamo ti u porodici, strašno koliko roditelji ne vide, koliko su im bahata deca bez trunke empatije

I kod nas imaš pedagoga, u školi ili psihologa, koji prave probleme nastavnicima, filozofiraju i traže ocene, puše i piju kafe, sa ili bez direktora koji im je izravna podrška. Ne znam za Dansku ili druge kulturne i uređene države ali kod nas nasilja je bilo, ima i biće. Mi nastavnici šanse nemamo da ga zaustavimo, a ako hoćemo i sutra da radimo, kada ga vidimo, moramo odglumiti slepce. Naravno, ako je napadnuto dete lokalnog guzonje, dete napadač se edukuje, kažnjava, dovodi u red. Naši najbolji edukatori traže posao jer ne trebaju nikome, posebno u školama.

@Dobar u dusi
Primenjivao sam metod na koji se pozivas (na zalost, retko), ima tu istine. Mada ja u sustini ne volim nasilje, ni nad kim. Prosto, at the end of the day, i te barabe su ljudi, sa svojim roditeljima i rodbinom, koji bi zbog moje osvete mogli da zaplacu (tih baraba mi ne bi bilo zao, ali bilo bi mi zao njihovih kod kuce).
Pomenuo bih i dogadjaj iz 2004, koji nikada necu zaboraviti. Letovali smo (odeljenje, u srednjoj) u Pefkohoriju. U pokusaju da doplivam do bove, poceo sam da se davim. U uzasu sam mislio da cu za par sekundi umreti, a onda je do mene doplivao i spasio me isti lik iz odeljenja koji me je ranije redovno maltretirao. Mogao je da kaze sebi "ma to je onaj bilmez, neka crkne", mogao je da me ostavi da se udavim, ali ipak je reskirao svoj zivot i spasao me. Nakon toga se i njegov odnos prema meni pronenio na malo bolje. Eto, covek je bice od ko zna koliko dimenzija, svaki pa i te skolske siledzije.

Kako to psi rešavaju?
(Dobar u duši, 23. oktobar 2019 16:08)

Tebi je, kanda, omiljen film "Unleashed" iz 2005. godine sa Džet Lijem u glavnoj ulozi. Prvobitno je film bio nazvan "Danny the Dog".

Samo, problem stvarnog života je što nismo svi majstori i višestruki prvaci sa turnira u borilačkim veštinama.


Za ove siledžije bih uveo obavezne časove Aikidoa, a za koje to ne bude funkcionisalo, neki ful kontakt boks i slično, pa kad ih trener izlema (bez modrica i sl., nosi se zaštitna oprema) i ponizi pred svima, ima da budu mirni k'o bubice.

Ovo je strašno u bilo kom uzrastu, ali u školi verovatno ostavlja dublje i teže posledice na psihu mlade osobe. Kad sam bio u vojsci sa svojih 26 godina, bilo mi je lakše i da vidim i da reagujem. Ali i tu sam svašta video. Postoji nešto što čini da pojedinci uživaju u maltretiranju drugih. Najbolja fora je bila kad je vodnik sredio jednog magarca koji se glupirao i maltretirao druge. I to smo svi ostali videli, pa više nikom nije palo na pamet ništa slično. A onaj siledžija je mukica par dana morao da odmara od upale mišića prouzrokovane vežbanjem zamene točkova na kamionu, na normu!

Nažalost mnogi nikad ne prestanu da maltretiraju druge...

Радим у школи са децом, из мог искуства, са жртвама вршњачког насиља се мора причати и причати, никако игнорисати. Учим ђаке да се силеџијама супротставе и да не дају да их било ко понижава. Код нас је проблем што се све гура под тепих и што институције не реагују или се касно сете.

Potpuno sam protiv nasilja, bilo koje vrste. Ali, iz iskustva koje sam imao u tom periodu i tudjih iskustava jedine metode koje protiv nasilnika uspevaju su:

uzvratiti i
drzati se na distanci.

Uvek, ali uvek, treba uzvratiti na verbalno i fizicko nasilje. Dobices batine, ali dobice malo i nasilnici. Pokusace opet, dobices batine, dobice i oni OPET malo po njusci.

Kada shvate da si osoba koja se zauzima za sebe i da I ONI prolaze lose tokom konflikata ostave te na miru.

Oni traze one koji ce cutati. Samoodbrana je legitimna stvar.

Nažalost, iz ličnog iskustva mogu da kažem kako je u slučaju dečačkog nasilja, jedini jezik koji razumeju upravo to nasilje. Kad god sam u osnovnoj ili srednjoj školi uzvratio (bilo fizički ili verbalno) i pokazao zube, predatori bi se povukli - na kratko. To je taj procep kada možeš ili da stekneš njihovo poverenje i postaneš kao i oni (što nisam hteo), ili da se vratiš na staro. Žao mi je što u osnovnoj nisam više uzvraćao, ali sam svakako bio odbačen. U srednjoj sam imao svoj kružok drugara i drugarica, i vremenom sam sa zlikovcima stekao odnos na distanci. Ipak moje traume potiču iz osnovne kada sam bio jako povučen i toliko krhkog i nenametljivog ponašanja da su neki verovatno sumnjali da sam homoseksualac, iako zapravo nisam. Sada sa 26 godina i dalje vučem probleme sa anksioznošću, samopouzdanjem i nedostatkom harizme, ali sam mnogo napredovao od onda.
Mislim da surov dečački svet ne zna ni za šta osim za nasilje, tako da svoje dete ne bih savetovao da problem rešava kroz nekakav razgovor ili još gore okretanje drugog obraza. Kako to psi rešavaju? Potuku se i izujedaju i svako ode svojim putem. Tu trpljenje i lavež ne pomaže.
Naučite decu da svakoga poštuju ali da na svako narušavanje sopstvenog integriteta uzvraćaju istom merom. Deca nisu ništa do mladunčad čovekolikih životinja, i nikakvi razgovori psihologa sa nevaljalcima tu ne pomažu. Topao razgovor i razumevanje treba pružiti žrtvama, a nasilnicima dati malo sopstvenog leka.

@Dobar u dusi
Primenjivao sam metod na koji se pozivas (na zalost, retko), ima tu istine. Mada ja u sustini ne volim nasilje, ni nad kim. Prosto, at the end of the day, i te barabe su ljudi, sa svojim roditeljima i rodbinom, koji bi zbog moje osvete mogli da zaplacu (tih baraba mi ne bi bilo zao, ali bilo bi mi zao njihovih kod kuce).
Pomenuo bih i dogadjaj iz 2004, koji nikada necu zaboraviti. Letovali smo (odeljenje, u srednjoj) u Pefkohoriju. U pokusaju da doplivam do bove, poceo sam da se davim. U uzasu sam mislio da cu za par sekundi umreti, a onda je do mene doplivao i spasio me isti lik iz odeljenja koji me je ranije redovno maltretirao. Mogao je da kaze sebi "ma to je onaj bilmez, neka crkne", mogao je da me ostavi da se udavim, ali ipak je reskirao svoj zivot i spasao me. Nakon toga se i njegov odnos prema meni pronenio na malo bolje. Eto, covek je bice od ko zna koliko dimenzija, svaki pa i te skolske siledzije.

I kod nas imaš pedagoga, u školi ili psihologa, koji prave probleme nastavnicima, filozofiraju i traže ocene, puše i piju kafe, sa ili bez direktora koji im je izravna podrška. Ne znam za Dansku ili druge kulturne i uređene države ali kod nas nasilja je bilo, ima i biće. Mi nastavnici šanse nemamo da ga zaustavimo, a ako hoćemo i sutra da radimo, kada ga vidimo, moramo odglumiti slepce. Naravno, ako je napadnuto dete lokalnog guzonje, dete napadač se edukuje, kažnjava, dovodi u red. Naši najbolji edukatori traže posao jer ne trebaju nikome, posebno u školama.

Kako to psi rešavaju?
(Dobar u duši, 23. oktobar 2019 16:08)

Tebi je, kanda, omiljen film "Unleashed" iz 2005. godine sa Džet Lijem u glavnoj ulozi. Prvobitno je film bio nazvan "Danny the Dog".

Samo, problem stvarnog života je što nismo svi majstori i višestruki prvaci sa turnira u borilačkim veštinama.


Za ove siledžije bih uveo obavezne časove Aikidoa, a za koje to ne bude funkcionisalo, neki ful kontakt boks i slično, pa kad ih trener izlema (bez modrica i sl., nosi se zaštitna oprema) i ponizi pred svima, ima da budu mirni k'o bubice.

Imamo ti u porodici, strašno koliko roditelji ne vide, koliko su im bahata deca bez trunke empatije

Ovo je strašno u bilo kom uzrastu, ali u školi verovatno ostavlja dublje i teže posledice na psihu mlade osobe. Kad sam bio u vojsci sa svojih 26 godina, bilo mi je lakše i da vidim i da reagujem. Ali i tu sam svašta video. Postoji nešto što čini da pojedinci uživaju u maltretiranju drugih. Najbolja fora je bila kad je vodnik sredio jednog magarca koji se glupirao i maltretirao druge. I to smo svi ostali videli, pa više nikom nije palo na pamet ništa slično. A onaj siledžija je mukica par dana morao da odmara od upale mišića prouzrokovane vežbanjem zamene točkova na kamionu, na normu!

Nažalost mnogi nikad ne prestanu da maltretiraju druge...

Potpuno sam protiv nasilja, bilo koje vrste. Ali, iz iskustva koje sam imao u tom periodu i tudjih iskustava jedine metode koje protiv nasilnika uspevaju su:

uzvratiti i
drzati se na distanci.

Uvek, ali uvek, treba uzvratiti na verbalno i fizicko nasilje. Dobices batine, ali dobice malo i nasilnici. Pokusace opet, dobices batine, dobice i oni OPET malo po njusci.

Kada shvate da si osoba koja se zauzima za sebe i da I ONI prolaze lose tokom konflikata ostave te na miru.

Oni traze one koji ce cutati. Samoodbrana je legitimna stvar.

Радим у школи са децом, из мог искуства, са жртвама вршњачког насиља се мора причати и причати, никако игнорисати. Учим ђаке да се силеџијама супротставе и да не дају да их било ко понижава. Код нас је проблем што се све гура под тепих и што институције не реагују или се касно сете.