Nepoznato poreklo sahranjene dece

1989. sam bio sa JNA na terenu po Bosni... s obzirom da nam je maticna kasarna bila Slavonski Brod (recna inzenjerija - Sava), poslednja stanica na tim terenima bio je Sijekovac. Izvukli smo se iz vode nesto pre podne, nakon ratnih igara u kojima smo zamisljali kako nas napadaju Madjari... Skele i transportere smo parkirali na nekoj velikoj poljani, mozda seoskom sportskom terenu stotinak metara od reke. Kad smo se smestili u obliznji Dom kulture, dosli su neki mestani da se pozdrave, donevsi rakiju i pecenje za vojsku. Pricalo se i zezalo do kasno u noc...
Nije mi se spavalo, a i Sava me je vazda podsecala na Beograd, pa sam otisao do decka koji je bio na strazi pored tehnike. Nabedio sam ga da ide i da se odmori, a da ce on mene zameniti sledeci put u kasarni. Proveo sam noc na vrhu GSP poluskele zagledan u reku, mirisuci tisinu i izmaglicu...
Ne secam se sa koje je strane krenulo da svice i da se pojavljuju senke. Ali bilo je bas rano... Bilo je nekoliko kuca okolo, prizemnih, trosnih. Jedna od vecih, cini mi se na dva sprata, nalazila se na brdascu sa suprotne strane te poljane. Upravo sa te strane mi je prisla jedna devojcica, umotana u tanak prsluk i sa maramom na glavi... ne znam... 7-8 godina mozda. Donela je caj i nekoliko sendvica, stidljivo stala ispred ogromne ruske metalne grdosije i rekla - Dobro jutro... To je sve... cim sam pokupio hranu, okrenula se i otisla. Gledajuci u pravcu kuce ka kojoj se vracala, ugledao sam zenu koja je stajala pored vrata, otvorenih... i cekala je... Onda su usle unutra.
Ja sam gledao te sendvice i mislio kako bi moja majka bila srecna da je sad budna i da zna kako imam topao dorucak.
Pojeo sam par njih, popio caj, pokupio pusku i okvire i otisao natrag da pronadjem uspavanu dileju ciji je red da stane na branik otadzbine.
Mesec dana (mozda dva) kasnije, proslavio sam 19 rodjendan sa jednom lepom medicinskom sestrom iz Broda i mojim desetarom iz Zagreba. Napili smo se k'o majke... i tad sam im ispricao ovu pricu. Sad... kad sam je ispricao drugi put, voleo bih da ima Boga pa da mi kaze je li neko od te dece koje su iskopali u Sijekovcu onda devojcica koja mi je rekla... - Dobro jutro...

Sad, braco Srbi, svi na letovanje u Hrvatsku, posuti pepelom da nosimo krst krivice, i izvinjavamo se dojucerasnjem bratskom narodu sto smo im "uzurpirali" domovinu. Pride, ako mozemo sami da se pobijemo, tek da ne moraju da prljaju ruke sa nama i nasom decom!

Sad ispada da niko tu djecu ne trazi cudno, a gdje su sva ta retardirana djeca, zaista tuzno i potresno pitam se jesu li zvijeri mislile na svoju djecu dok su vrsili zlocin.

1989. sam bio sa JNA na terenu po Bosni... s obzirom da nam je maticna kasarna bila Slavonski Brod (recna inzenjerija - Sava), poslednja stanica na tim terenima bio je Sijekovac. Izvukli smo se iz vode nesto pre podne, nakon ratnih igara u kojima smo zamisljali kako nas napadaju Madjari... Skele i transportere smo parkirali na nekoj velikoj poljani, mozda seoskom sportskom terenu stotinak metara od reke. Kad smo se smestili u obliznji Dom kulture, dosli su neki mestani da se pozdrave, donevsi rakiju i pecenje za vojsku. Pricalo se i zezalo do kasno u noc...
Nije mi se spavalo, a i Sava me je vazda podsecala na Beograd, pa sam otisao do decka koji je bio na strazi pored tehnike. Nabedio sam ga da ide i da se odmori, a da ce on mene zameniti sledeci put u kasarni. Proveo sam noc na vrhu GSP poluskele zagledan u reku, mirisuci tisinu i izmaglicu...
Ne secam se sa koje je strane krenulo da svice i da se pojavljuju senke. Ali bilo je bas rano... Bilo je nekoliko kuca okolo, prizemnih, trosnih. Jedna od vecih, cini mi se na dva sprata, nalazila se na brdascu sa suprotne strane te poljane. Upravo sa te strane mi je prisla jedna devojcica, umotana u tanak prsluk i sa maramom na glavi... ne znam... 7-8 godina mozda. Donela je caj i nekoliko sendvica, stidljivo stala ispred ogromne ruske metalne grdosije i rekla - Dobro jutro... To je sve... cim sam pokupio hranu, okrenula se i otisla. Gledajuci u pravcu kuce ka kojoj se vracala, ugledao sam zenu koja je stajala pored vrata, otvorenih... i cekala je... Onda su usle unutra.
Ja sam gledao te sendvice i mislio kako bi moja majka bila srecna da je sad budna i da zna kako imam topao dorucak.
Pojeo sam par njih, popio caj, pokupio pusku i okvire i otisao natrag da pronadjem uspavanu dileju ciji je red da stane na branik otadzbine.
Mesec dana (mozda dva) kasnije, proslavio sam 19 rodjendan sa jednom lepom medicinskom sestrom iz Broda i mojim desetarom iz Zagreba. Napili smo se k'o majke... i tad sam im ispricao ovu pricu. Sad... kad sam je ispricao drugi put, voleo bih da ima Boga pa da mi kaze je li neko od te dece koje su iskopali u Sijekovcu onda devojcica koja mi je rekla... - Dobro jutro...

Sad, braco Srbi, svi na letovanje u Hrvatsku, posuti pepelom da nosimo krst krivice, i izvinjavamo se dojucerasnjem bratskom narodu sto smo im "uzurpirali" domovinu. Pride, ako mozemo sami da se pobijemo, tek da ne moraju da prljaju ruke sa nama i nasom decom!

Sad ispada da niko tu djecu ne trazi cudno, a gdje su sva ta retardirana djeca, zaista tuzno i potresno pitam se jesu li zvijeri mislile na svoju djecu dok su vrsili zlocin.