"Ne možete da razumete kakva je to jaka bol..."

Hiljadu sam ovakvih tekstova procitao, i nigde, ali NIGDE nisam video sta da kazes ljudima sa takvim mislima. Da im kazes da idu kod psihijatra nije neka pomoc, niti mozes da ih ubedis ako sami ne zele. Uzalud im govoris da nije sve crno, nije dovoljno da im kazes da ih razumes, pa sta onda da im kazes, STA? Ukoliko razgovor ne pomaze cemu stalno ovakvi tekstovi?

room ne lupaj gluposti svi razlicito reaguju na razlicite situacije... Ko garantuje da ti nisi asocijalna licnost zbog ovakvog razmisljanja...Upravo ovaj tvit govori o tome da se ne umanjuje nesto sto se ne razume i da svi razlicito prihvataju i vide svet...

Na ovaj tekst bih morao da odgovorim "Aj' ne mlati praznu slamu".

Oni koji nisu bili u koži tih ljudi mogu samo da filozofiraju. Još veći je problem što te osobe nikada neće do svih detalja bilo kome ispričati razloge za to, jer nisu ni svesne svih tih razloga.

Pojedinci godinama, pa i decenijama, žive i odrastaju u nezdravoj sredini za normalan psihološki i mentalni razvoj. Da ne pominjem ako su omalovažavani od strane roditelja i/ili okruženja godinama ili su im roditelji uskraćivali sve normalno u životu plašeći se da im dete ne krene "stranputicom". Dete glumi da je sve u redu, a ko zna šta se dešava na psihološkom planu i koliko godina traje razočarenje životom i okruženjem.

Takve osobe nikada neće moći da se uklope u današnje društvo, u kome su pojedinci srećniji kad se pohvale da su kupili "BMW" (ili bilo šta skupo) onima koji to nikad neće moći da priušte nego kad su taj "BMW" prvi put provozali. I kad neko godinama trpi "maltretiranje" takvog okruženja, eto recepta za ovako nešto.
Posebno kod devojaka koje trpe svakakva etiketiranja od svojih vršnjaka. Ranije je to ostajalo u uskom okruženju, ali sada preko društvenih mreža pojedine osobe trpe takav mobing vršnjaka da na kraju ne vide nijedno drugo rešenje, osim da napuste ovaj svet, pošto već ne mogu da promene državu.

U normalnim državama deca mogu brzo da se osamostale i promene okruženjeako ih trenutno guši, ali ne i u Srbiji gde prioritet imaju statisti na mitinzima.

Nikad mi neće biti jasna ta deca zašto to rade?Ne postoji džabe stara izreka koja kaže:”Rodila se prava i zdrava”,..Zamisli samo koliko bolesne dece čeka ceo ostatak zivota na izlecenju i umre po bolnicama.Kakva je svrha tog mladog deteta.Umesto da prozivi detinjstvo,mladost,da se uda,napravi porodicu,dovede na svet potomstvo,..Ono sebi oduzme život.Ne prihvatam da je nemastina u pitanju.Pa ja i moj brat smo rasli u tkz.ratnim uslovima kao i mnoge naše generacije.Secam se da sam znao ceo dan da provedem napolju sa ostalom decom,da sam bio zadovoljan na bilo šta da pojedem(koliko puta sam samo jeo šećer,zejtin i hleb)i misli bile samo po čitav dan da se igram u prirodi.Unisti nas sve skupa raznorazni fejsovi,instagrami i Twitter-i,..Treba i po TV da vrate one stare TV programe iz našeg detinjstva,da dete bude dete,..Neka budu farme i ostale gluposti posle ponoći,..Jadno dete,...

@ Sopenhauer
Potpuno na mjestu je vaše pitanje. Niko nas ne uči kako da pomognemo u svojoj sredini iako smo raspolozeni za pomoći. Ja onako intuitivno pokušavam bar da ne odmažem, a znam da ne odmažem ako ne osuđujem ako ne ismijavam, ako ne kritikujem, ako ne zamjeram neznanje, neimaštinu, nespretnost, bolest, ako se ne hvalim sa svojim (zdravljem, imovinom, srećom, inteligencijom, putovanjem, autom, poslom, bilo čime sto može indirektno uniziti drugoga). Nije dobro hvaliti se i kad ima razloga i kad je sve istina što se govori, a još je gore hvaliti se bez osnove, lagati i izmišljati. Uz izbjegavanje lošeg ophođenja mislim da je dobro priznati i svoje slabosti i nesavršenosti, i da je dobro potaknuti osobu da ode kod liječnika i da pokuša naći neku pomoć i olakšanje. Na žalost ne znam više od toga. I ovo je samo intuitivno a ne stručno.

ko ne zna i ko ne razume i ko daje nekakva banalna objasnjenja tipa ja ovako, ti onako, iskljuci tv, iskljuci mobilni, ne citaj vesti idi u prirodu, disi vazduh i sl., znaci iskreno bih zamolio da preskoce ovakve rubrike i postede publiku komentarisanja....

Ako neko ima ovakve probleme, razgovor tesko da ce pomoci, posebno sa ljudima koji nikada nisu bili u takvoj situaciji. Prava terapija ce mozda pomoci. Govorim iz iskustva.

Tuzna tema ali human pristup problemu i upozorenje drugima. Lijep i poticajan tekst. Istina je da tzv. normalni ljudi ne razumiju tzv. “nenormalne” tj. one sa psiholoskim problemima. Nije sramota imati dijabetes, nije sramota kad otkažu bubrezi, pa isto tako ne bi trebalo da bude sramota kad zakaže bilo koji drugi organ npr. kad zašteka mozak. Kad je mozak malo više u košmaru od uobičajenog, kad je preosjetljiv u odnosu na prosječni koji je otporniji. To ljudima treba posvijestiti i naučiti ih da ne zadirkuju ljude koji imaju problem nego da im pomognu, da ih potaknu na liječenje i da im pomognu sami koliko mogu, da ih ne provociraju, da ih ne sile da budu isti kao drugi (kao prosječni). Tko ima problem neka potraži pomoć stručnjaka, ali i neka zna da život nije lagan nikome, ni onima koji su prosječni ni onima koji su iznad ili ispod prosječni, ali ni teret života nije ravnomjerno raspoređen. Neki ljudi trpe više od drugih. Imati problem bilo koje vrste nije sramota. Više ljudskog obzira svih prema svima bilo bi poželjno.

Evo ovako: Anksioznost sam dobio sa 19 godina, danas mi je 30 godina. Imao sam takav zivot i situacije, da bi se prosto mnogi pitali, pa kako ste sve uspeli ti i tvoji roditelji da to pobedite i da se izborite sa neverovatnim zivotnim situacijama... Jeste uspeli smo, jos nekim stvarima nije kraj, ali se i dalje borimo i borimo. Proziveo sam takve zivotne situacije, da su mnoge stvari u zivotu za mene decija igra, hvala bogu, nikada nisam niti cu prezivite one najgore stvari, poput onih najgorih, razumete sta zelim da kazem. Mojim roditeljima je drzava sve uzela, imali smo odlican zivot, ali nastavljamo da se borimo. Dobro znam sta je depresija, anksioznost i panicni napadi. Ljudi koji pate od takvih poremecaja, zapamtite, to su poremecaji, ne bolest, su potpuno normalni ljudi, ljudi koji su cak izuzetno inteligentni, ali stres jako tesko i lose podnose. Previse su emotivni. Jako mi je zao zbog devojke sto je ovako zavrsila, ali podrska, podrska, sto vise lepih trenutaka, promena i ljudi, zajedno sa strucnjacima iz oblasti psihijatrije mogu potpuno izleciti ovakva stanja. Dajte podrsku mladima, porodicama, dajte podrsku normalnim ljudima a ne vise drustvenim nakazama i vampirima, koji nam unistise drustvo totalno.

Srbija pati od kolektivne depresije, ljudi nemaju vremena za sebe a ne za druge, i tu je kljuc problema. Na zalost, ne vidi se svetlo u tunelu.

Nikad nisam javno nešto pisao ali ovo je moja izjava: Imam 27g, depresija me muči od kraja 2009g(kraj srednje škole), anksioznost mi se prvi put pojavila još u osnovnoj, 2013g sam pokušao da se ubijem. Od 2010g idem po psihijatrima a od prošle godine sam krenuo kod psihoterapeuta(psiholog) da se lečim. Lečenje kod psihoterapeuta je pomoglo da nastavim sa životom i studijama. Problemi su nastali zbog pritiska roditelja i vršnjaka. U školi sam trpeo vršnjačko nasilje. Imam problema da se socijalizujem i problem da nađem devojku(nikad nisam imao), godinama sam imao uverenja da me ljudi mrze, da ljudima samo smetam, da nisam ljudsko biće i da nisam sa ovog sveta, jedno vreme imao košmare(sanjao kako neke ljude ubijam), bežao od ljudi i normalnog života zbog maltretiranja i strahova. Razgovor sa stručnim(pravim) ljudima pomaže a ne sa ljudima koji nisu nikad doživeli nasilje, diskriminaciju i odbacivanje, jer ti ljudi to ne razumeju i mahom su to ljudi slabog obrazovanja, agresivni i psihopate. Kad sam čitao ovaj članak, zamišljao sam da stoji moja slika i moje ime i prezime.
Dosta se teško i sporo uči o nekim stvarima kad ste jako mladi i nezreli, stvari kao što su: šta su pozitivne stvari, prepoznati ih oko sebe, kako izvući pozitivno iz negativnog iskustva i kako se odbraniti od negativnih ljudi. Treba biti naoružan strpljenjem i imati istrajnost ka ispunjenju svog cilja, ostraniti od sebe negativne ljudi i okružiti se pozitivnim ljudima i stvarima.

Nikad mi neće biti jasna ta deca zašto to rade?Ne postoji džabe stara izreka koja kaže:”Rodila se prava i zdrava”,..Zamisli samo koliko bolesne dece čeka ceo ostatak zivota na izlecenju i umre po bolnicama.Kakva je svrha tog mladog deteta.Umesto da prozivi detinjstvo,mladost,da se uda,napravi porodicu,dovede na svet potomstvo,..Ono sebi oduzme život.Ne prihvatam da je nemastina u pitanju.Pa ja i moj brat smo rasli u tkz.ratnim uslovima kao i mnoge naše generacije.Secam se da sam znao ceo dan da provedem napolju sa ostalom decom,da sam bio zadovoljan na bilo šta da pojedem(koliko puta sam samo jeo šećer,zejtin i hleb)i misli bile samo po čitav dan da se igram u prirodi.Unisti nas sve skupa raznorazni fejsovi,instagrami i Twitter-i,..Treba i po TV da vrate one stare TV programe iz našeg detinjstva,da dete bude dete,..Neka budu farme i ostale gluposti posle ponoći,..Jadno dete,...

Na ovaj tekst bih morao da odgovorim "Aj' ne mlati praznu slamu".

Oni koji nisu bili u koži tih ljudi mogu samo da filozofiraju. Još veći je problem što te osobe nikada neće do svih detalja bilo kome ispričati razloge za to, jer nisu ni svesne svih tih razloga.

Pojedinci godinama, pa i decenijama, žive i odrastaju u nezdravoj sredini za normalan psihološki i mentalni razvoj. Da ne pominjem ako su omalovažavani od strane roditelja i/ili okruženja godinama ili su im roditelji uskraćivali sve normalno u životu plašeći se da im dete ne krene "stranputicom". Dete glumi da je sve u redu, a ko zna šta se dešava na psihološkom planu i koliko godina traje razočarenje životom i okruženjem.

Takve osobe nikada neće moći da se uklope u današnje društvo, u kome su pojedinci srećniji kad se pohvale da su kupili "BMW" (ili bilo šta skupo) onima koji to nikad neće moći da priušte nego kad su taj "BMW" prvi put provozali. I kad neko godinama trpi "maltretiranje" takvog okruženja, eto recepta za ovako nešto.
Posebno kod devojaka koje trpe svakakva etiketiranja od svojih vršnjaka. Ranije je to ostajalo u uskom okruženju, ali sada preko društvenih mreža pojedine osobe trpe takav mobing vršnjaka da na kraju ne vide nijedno drugo rešenje, osim da napuste ovaj svet, pošto već ne mogu da promene državu.

U normalnim državama deca mogu brzo da se osamostale i promene okruženjeako ih trenutno guši, ali ne i u Srbiji gde prioritet imaju statisti na mitinzima.

Hiljadu sam ovakvih tekstova procitao, i nigde, ali NIGDE nisam video sta da kazes ljudima sa takvim mislima. Da im kazes da idu kod psihijatra nije neka pomoc, niti mozes da ih ubedis ako sami ne zele. Uzalud im govoris da nije sve crno, nije dovoljno da im kazes da ih razumes, pa sta onda da im kazes, STA? Ukoliko razgovor ne pomaze cemu stalno ovakvi tekstovi?

room ne lupaj gluposti svi razlicito reaguju na razlicite situacije... Ko garantuje da ti nisi asocijalna licnost zbog ovakvog razmisljanja...Upravo ovaj tvit govori o tome da se ne umanjuje nesto sto se ne razume i da svi razlicito prihvataju i vide svet...

Srbija pati od kolektivne depresije, ljudi nemaju vremena za sebe a ne za druge, i tu je kljuc problema. Na zalost, ne vidi se svetlo u tunelu.

ko ne zna i ko ne razume i ko daje nekakva banalna objasnjenja tipa ja ovako, ti onako, iskljuci tv, iskljuci mobilni, ne citaj vesti idi u prirodu, disi vazduh i sl., znaci iskreno bih zamolio da preskoce ovakve rubrike i postede publiku komentarisanja....

Evo ovako: Anksioznost sam dobio sa 19 godina, danas mi je 30 godina. Imao sam takav zivot i situacije, da bi se prosto mnogi pitali, pa kako ste sve uspeli ti i tvoji roditelji da to pobedite i da se izborite sa neverovatnim zivotnim situacijama... Jeste uspeli smo, jos nekim stvarima nije kraj, ali se i dalje borimo i borimo. Proziveo sam takve zivotne situacije, da su mnoge stvari u zivotu za mene decija igra, hvala bogu, nikada nisam niti cu prezivite one najgore stvari, poput onih najgorih, razumete sta zelim da kazem. Mojim roditeljima je drzava sve uzela, imali smo odlican zivot, ali nastavljamo da se borimo. Dobro znam sta je depresija, anksioznost i panicni napadi. Ljudi koji pate od takvih poremecaja, zapamtite, to su poremecaji, ne bolest, su potpuno normalni ljudi, ljudi koji su cak izuzetno inteligentni, ali stres jako tesko i lose podnose. Previse su emotivni. Jako mi je zao zbog devojke sto je ovako zavrsila, ali podrska, podrska, sto vise lepih trenutaka, promena i ljudi, zajedno sa strucnjacima iz oblasti psihijatrije mogu potpuno izleciti ovakva stanja. Dajte podrsku mladima, porodicama, dajte podrsku normalnim ljudima a ne vise drustvenim nakazama i vampirima, koji nam unistise drustvo totalno.

Nikad nisam javno nešto pisao ali ovo je moja izjava: Imam 27g, depresija me muči od kraja 2009g(kraj srednje škole), anksioznost mi se prvi put pojavila još u osnovnoj, 2013g sam pokušao da se ubijem. Od 2010g idem po psihijatrima a od prošle godine sam krenuo kod psihoterapeuta(psiholog) da se lečim. Lečenje kod psihoterapeuta je pomoglo da nastavim sa životom i studijama. Problemi su nastali zbog pritiska roditelja i vršnjaka. U školi sam trpeo vršnjačko nasilje. Imam problema da se socijalizujem i problem da nađem devojku(nikad nisam imao), godinama sam imao uverenja da me ljudi mrze, da ljudima samo smetam, da nisam ljudsko biće i da nisam sa ovog sveta, jedno vreme imao košmare(sanjao kako neke ljude ubijam), bežao od ljudi i normalnog života zbog maltretiranja i strahova. Razgovor sa stručnim(pravim) ljudima pomaže a ne sa ljudima koji nisu nikad doživeli nasilje, diskriminaciju i odbacivanje, jer ti ljudi to ne razumeju i mahom su to ljudi slabog obrazovanja, agresivni i psihopate. Kad sam čitao ovaj članak, zamišljao sam da stoji moja slika i moje ime i prezime.
Dosta se teško i sporo uči o nekim stvarima kad ste jako mladi i nezreli, stvari kao što su: šta su pozitivne stvari, prepoznati ih oko sebe, kako izvući pozitivno iz negativnog iskustva i kako se odbraniti od negativnih ljudi. Treba biti naoružan strpljenjem i imati istrajnost ka ispunjenju svog cilja, ostraniti od sebe negativne ljudi i okružiti se pozitivnim ljudima i stvarima.

Tuzna tema ali human pristup problemu i upozorenje drugima. Lijep i poticajan tekst. Istina je da tzv. normalni ljudi ne razumiju tzv. “nenormalne” tj. one sa psiholoskim problemima. Nije sramota imati dijabetes, nije sramota kad otkažu bubrezi, pa isto tako ne bi trebalo da bude sramota kad zakaže bilo koji drugi organ npr. kad zašteka mozak. Kad je mozak malo više u košmaru od uobičajenog, kad je preosjetljiv u odnosu na prosječni koji je otporniji. To ljudima treba posvijestiti i naučiti ih da ne zadirkuju ljude koji imaju problem nego da im pomognu, da ih potaknu na liječenje i da im pomognu sami koliko mogu, da ih ne provociraju, da ih ne sile da budu isti kao drugi (kao prosječni). Tko ima problem neka potraži pomoć stručnjaka, ali i neka zna da život nije lagan nikome, ni onima koji su prosječni ni onima koji su iznad ili ispod prosječni, ali ni teret života nije ravnomjerno raspoređen. Neki ljudi trpe više od drugih. Imati problem bilo koje vrste nije sramota. Više ljudskog obzira svih prema svima bilo bi poželjno.

Ako neko ima ovakve probleme, razgovor tesko da ce pomoci, posebno sa ljudima koji nikada nisu bili u takvoj situaciji. Prava terapija ce mozda pomoci. Govorim iz iskustva.

@ Sopenhauer
Potpuno na mjestu je vaše pitanje. Niko nas ne uči kako da pomognemo u svojoj sredini iako smo raspolozeni za pomoći. Ja onako intuitivno pokušavam bar da ne odmažem, a znam da ne odmažem ako ne osuđujem ako ne ismijavam, ako ne kritikujem, ako ne zamjeram neznanje, neimaštinu, nespretnost, bolest, ako se ne hvalim sa svojim (zdravljem, imovinom, srećom, inteligencijom, putovanjem, autom, poslom, bilo čime sto može indirektno uniziti drugoga). Nije dobro hvaliti se i kad ima razloga i kad je sve istina što se govori, a još je gore hvaliti se bez osnove, lagati i izmišljati. Uz izbjegavanje lošeg ophođenja mislim da je dobro priznati i svoje slabosti i nesavršenosti, i da je dobro potaknuti osobu da ode kod liječnika i da pokuša naći neku pomoć i olakšanje. Na žalost ne znam više od toga. I ovo je samo intuitivno a ne stručno.