Po prvi put zvanično priznat poremećaj igranja video-igara

Plašim se da će većina ljudi pogrešno shvatiti moj komentar, ali zavisnost od kompjuterskih igrara je poprilično zeznuta. Od 2014. se borim s tim. Godinama sam igrao da pobegnem od teške realnosti, i zahvalan sam igricama jer su mi pomogle u momentima kad mi je bilo najteže, ali ne mogu da vam opišem koliko je odvikavanje teško. Tu su konstantni depresivni ciklusi (jer mozak odjednom mora da se navikne na znatno nižu količinu dopamina), jer je teško naći neku privremenu zamenu. Sve je dosadno, svaka druga aktivnost. Igra može da pruži stanje potpune prisutnosti i mediacije. Potpune isključenosti mozga. Tu je i sve veća otupljenost na emocije, nezainteresovanost, pa čak i vrlo mala doza autističnosti. Dugo sam se plašio da ne postanem šizofren jer mi je mozak stalno tražio stimulaciju. Dešavalo mi se da satima maštam o tome šta ću uraditi u svom (realnom) životu i kakve će to posledice napraviti, kakve ću posle toga poteze vući i u kom će smeru ići stvari što u mom što u tuđim životima. Drugim rečima, kreirao sam priču u glavi jer sam želeo nešto uzbudljivo da proživim što su mi pružale igre. Igre te stavljaju u perspektivu da je realan život nenormalno dosadan... MOLIM VAS ne osuđujte ljude koji su zavisnici od bilo čega, pa ni od kompjuterskih igara.

Nazalost, taj sam. Ispod 10 sati dnevno, ja sam propustio dan. Igram 3 igre, i ponekad mi je problem da odaberem koju cu prvu. Najgore od svega je sto se proslih godina secam iskljucivo po nekim dogadjajima iz igara koje igram, a zivot debelo gazi, ne ceka. Barem vidim da sam u problemu.

Ja kad sam igrao Assassins Creed 2, ne da sam cepao 12 sati dnevno, nego sam i sanjao igru koliko je bila vrhunska.

Requiescat in pace, Ezio.

Dakle jedna od definicija poremecaja je da je to ono sto se radi 10-12 sati dnevno. Ali ako taj isti gejmer provodi toliko vremena i pri tome pravi neki novac onda je to posao a ne poremecaj. Dakle svi smo poremeceni jer nenormalno mnogo vremena provodimo radeci stalno jedan te isti posao! Ljudi nisu stvoreni za takav nacin zivota.

ma kakvo povlačenje u sebe...ode kičma bre u pm....to je problem

Bolje imati poremecaj u video igricama, nego u alkoholu.

Naravno da su video igre bolest zavisnosti, ja sam ih se jedva rešio posle 20 godina gubljenja vremena na iste! Nemojte zaluđivati ljude rečenicama poput ove: "većina ljudi koji igraju igre nisu zavisnici, baš kao što ni većina onih koji piju nisu alkoholičari".

Istina je sasvim suprotna - većina onih koji igraju video igre (kao i onih koji idu po kladionicama ili kockarnicama), kao i velika većina alkoholičara, JESU zavisnici! To što neko igra igre jednom nedeljno ili pije jednom nedeljno, ne znači da nije zavisnik, ako mu čitava nedelja prolazi u razmišljanju o tom danu kada će da radi TO.

Video igre su strašne jer čoveku daju uverenje da je dobar u nečemu, napredak je brz i postepen, a zapravo to što radi je najobičnije gubljenje vremena, gubljenje društvenih kontakata i uništavanje zdravlja.

Igrao sam Sims 4 i Counter Strike.

Nisam našao devojku.

Ko nije probao WOW ne poznaje problem.

(4-ti pokušaj, ne igram već 14 dana, 23. decembar 2017 23:29)
Izdrži matori, ja nisam bio toliko ekstremno zavistan, ali pamtim period od 15-20 dana u sred leta (a ja imao 22 godine) kad nisam izašao iz kuće jer sam dan i noć igrao Nba 2K14 opciju My Player.. sta cu, ostvario se san igranja u najjačoj ligi na svetu.. tj ostvario se virtualno.. kada sam shvatio šta sam uradio uzeo sam i prodao komp, da više ne padnem u iskušenje da provedem mesec dana uz komp.. ipak je život prekratak.

sve zavisi od vremena... igram i ja... po 2 sata pa stanem.... ili kad noćnu opičim retko kad više od 4 5 sati za redom....

12 sati je mnogo.....

ako je ovo poremecaj onda sam ja poremecen

recite to onim klincima sto mlate milione, I posle terapije da vrnu sve pare

Igram godinama, preko 25, od aparata, sege, sonija do kompa koji sada igram... igrao sam i po 12 i po 24 i vise... sada po par sati. imam i porodicu i decu i nista mi ne fali... sve je u glavi...

Ovaj clanak po mom misljenju nema veze sa vezom.
Gejming je danas stil, nacin zivota. Sta cete reci za ljude koji vole da gledaju filmove i serije svaki dan, svaki drugi dan ili jednom nedeljno? Da su bolesni? Nece ici. Te gluposti kojima baratate ne mogu i nece nista dokazati. Takodje biste rekli za nekog da je bolestan ako slusa muziku svaki dan ili cita knjugu po izboru svaki dan? Prestanite da namecete ljudima vase glupe fix ideje jer kao da ionako nismo svi zatucani bombardirani idiotskim informacijama.. Pogotovo gejmeri u Srbiji koji su generalno kao drustvo i organizacija mlaka katastrofa, ne znaju nista do lol-a i cs-a.

puno se pisalo o ovom problemu, po svetu, najvise u USA i Kini su organizovani i kampovi za odvikavanje. Klinci se u realnom zivotu jako lako kompleksiraju, takvo neko ludo vreme, ako je bubuljicav, debeo, smotan ili siromasan vrsnjaci su okrutni prema njemu, prosto se izivljavaju. Onda se povlace u svet igara, gde imaju kul ime, nabildovan virtuelni lik i brzo sticu ugled u svetu gejmera, gde nedostaci nisu bitni, i onako se ne vide. Onda posle nekog vremena shvate da vecinu vremena provode u igri, ali sto i ne bi, tamo im je super, u realnom svetu ce ih ili neko ismejavati ili maltretirati. Deca rastu u egoistickom narcisoidnom okruzenju okruzena idealnim photoshop uzorima koje nikako ne mogu da dostignu. Svet nije dobro mesto za njih, pa beze u virtuelni svet. Da bi ih vratili moramo raditi na njihovom samopouzdanju ali i pokusati da menjamo okruzenje koje ih bukvalno gura u zavisnost od igri, drustvenih mreza i sl. Oni su samo koleteralna steta puta kojim ovaj svet ide gde trebas biti pre svega psihicki jak da bi opstao...

Ja sam se odvikao tako sto sam rekao sebi da necu vise da igram igre koje ne mogu da se predju.

Ja nisam vjerovala da mogu da budem zavisna od neke igrice, ali i to se desilo. Prije 3 godine sam odjednom odigrala Witchera 1 i 2, onda pročitala sve knjige iz sage za manje od 10 dana... A to je 8 knjiga. A kad je izašao Witcher 3, pozajmila sam laptop od druga, pošto moj nije mogao da podrži igricu i prešla ga za manje od mjesec dana. I zaista je moguće to da potpuno uđete u virtuelni svijet i poistovijetite se sa virtuelnim likovima. Ali dobro, Witcher je zaista jedno remek djelo i nije mi žao što sam toliko vremena potrošila igrajući ga.

Nauka trebala to da otkrije? Mogli su i mene da pitaju. Od tih igara do huliganstva, kladionica i homoseksualnih devijacija je kratak korak, to jasno svakom normalnom

(4-ti pokušaj, ne igram već 14 dana, 23. decembar 2017 23:29)

Zaposli se negde i neceš imati problem da ostaviš igrice.
Tako sam i ja igrao po ceo dan, celu noć, dok sam bio bez posla..Bio sam zavistan jedno vreme ali kad čovek skapira da je to gubljenje vremena i nadje neku drugu zanimaciju onda se lako batale te igrice...
Srećno

Nije on poslednji put dopunjen 1990te, nego 2013te ili 2014.

isto kao i prethodni citalac igram preko 25 godina od Komodora , Amige, Pc i ostalog. Imam uspesnu privatnu firmu, prodicu, vid mi je odlican sa 40 god. Nista mi ne fali. Onda i gledanje TV, slusanje radija i slicno isto mozete okarakterisati ...

Nauka trebala to da otkrije? Mogli su i mene da pitaju. Od tih igara do huliganstva, kladionica i homoseksualnih devijacija je kratak korak, to jasno svakom normalnom

Naravno da su video igre bolest zavisnosti, ja sam ih se jedva rešio posle 20 godina gubljenja vremena na iste! Nemojte zaluđivati ljude rečenicama poput ove: "većina ljudi koji igraju igre nisu zavisnici, baš kao što ni većina onih koji piju nisu alkoholičari".

Istina je sasvim suprotna - većina onih koji igraju video igre (kao i onih koji idu po kladionicama ili kockarnicama), kao i velika većina alkoholičara, JESU zavisnici! To što neko igra igre jednom nedeljno ili pije jednom nedeljno, ne znači da nije zavisnik, ako mu čitava nedelja prolazi u razmišljanju o tom danu kada će da radi TO.

Video igre su strašne jer čoveku daju uverenje da je dobar u nečemu, napredak je brz i postepen, a zapravo to što radi je najobičnije gubljenje vremena, gubljenje društvenih kontakata i uništavanje zdravlja.

Ovaj clanak po mom misljenju nema veze sa vezom.
Gejming je danas stil, nacin zivota. Sta cete reci za ljude koji vole da gledaju filmove i serije svaki dan, svaki drugi dan ili jednom nedeljno? Da su bolesni? Nece ici. Te gluposti kojima baratate ne mogu i nece nista dokazati. Takodje biste rekli za nekog da je bolestan ako slusa muziku svaki dan ili cita knjugu po izboru svaki dan? Prestanite da namecete ljudima vase glupe fix ideje jer kao da ionako nismo svi zatucani bombardirani idiotskim informacijama.. Pogotovo gejmeri u Srbiji koji su generalno kao drustvo i organizacija mlaka katastrofa, ne znaju nista do lol-a i cs-a.

Igram godinama, preko 25, od aparata, sege, sonija do kompa koji sada igram... igrao sam i po 12 i po 24 i vise... sada po par sati. imam i porodicu i decu i nista mi ne fali... sve je u glavi...

Bolje imati poremecaj u video igricama, nego u alkoholu.

ako je ovo poremecaj onda sam ja poremecen

recite to onim klincima sto mlate milione, I posle terapije da vrnu sve pare

Ja kad sam igrao Assassins Creed 2, ne da sam cepao 12 sati dnevno, nego sam i sanjao igru koliko je bila vrhunska.

Requiescat in pace, Ezio.

Dakle jedna od definicija poremecaja je da je to ono sto se radi 10-12 sati dnevno. Ali ako taj isti gejmer provodi toliko vremena i pri tome pravi neki novac onda je to posao a ne poremecaj. Dakle svi smo poremeceni jer nenormalno mnogo vremena provodimo radeci stalno jedan te isti posao! Ljudi nisu stvoreni za takav nacin zivota.

Ko nije probao WOW ne poznaje problem.

Plašim se da će većina ljudi pogrešno shvatiti moj komentar, ali zavisnost od kompjuterskih igrara je poprilično zeznuta. Od 2014. se borim s tim. Godinama sam igrao da pobegnem od teške realnosti, i zahvalan sam igricama jer su mi pomogle u momentima kad mi je bilo najteže, ali ne mogu da vam opišem koliko je odvikavanje teško. Tu su konstantni depresivni ciklusi (jer mozak odjednom mora da se navikne na znatno nižu količinu dopamina), jer je teško naći neku privremenu zamenu. Sve je dosadno, svaka druga aktivnost. Igra može da pruži stanje potpune prisutnosti i mediacije. Potpune isključenosti mozga. Tu je i sve veća otupljenost na emocije, nezainteresovanost, pa čak i vrlo mala doza autističnosti. Dugo sam se plašio da ne postanem šizofren jer mi je mozak stalno tražio stimulaciju. Dešavalo mi se da satima maštam o tome šta ću uraditi u svom (realnom) životu i kakve će to posledice napraviti, kakve ću posle toga poteze vući i u kom će smeru ići stvari što u mom što u tuđim životima. Drugim rečima, kreirao sam priču u glavi jer sam želeo nešto uzbudljivo da proživim što su mi pružale igre. Igre te stavljaju u perspektivu da je realan život nenormalno dosadan... MOLIM VAS ne osuđujte ljude koji su zavisnici od bilo čega, pa ni od kompjuterskih igara.

(4-ti pokušaj, ne igram već 14 dana, 23. decembar 2017 23:29)
Izdrži matori, ja nisam bio toliko ekstremno zavistan, ali pamtim period od 15-20 dana u sred leta (a ja imao 22 godine) kad nisam izašao iz kuće jer sam dan i noć igrao Nba 2K14 opciju My Player.. sta cu, ostvario se san igranja u najjačoj ligi na svetu.. tj ostvario se virtualno.. kada sam shvatio šta sam uradio uzeo sam i prodao komp, da više ne padnem u iskušenje da provedem mesec dana uz komp.. ipak je život prekratak.

Ja sam se odvikao tako sto sam rekao sebi da necu vise da igram igre koje ne mogu da se predju.

Igrao sam Sims 4 i Counter Strike.

Nisam našao devojku.

ma kakvo povlačenje u sebe...ode kičma bre u pm....to je problem

isto kao i prethodni citalac igram preko 25 godina od Komodora , Amige, Pc i ostalog. Imam uspesnu privatnu firmu, prodicu, vid mi je odlican sa 40 god. Nista mi ne fali. Onda i gledanje TV, slusanje radija i slicno isto mozete okarakterisati ...

(4-ti pokušaj, ne igram već 14 dana, 23. decembar 2017 23:29)

Zaposli se negde i neceš imati problem da ostaviš igrice.
Tako sam i ja igrao po ceo dan, celu noć, dok sam bio bez posla..Bio sam zavistan jedno vreme ali kad čovek skapira da je to gubljenje vremena i nadje neku drugu zanimaciju onda se lako batale te igrice...
Srećno

Ja nisam vjerovala da mogu da budem zavisna od neke igrice, ali i to se desilo. Prije 3 godine sam odjednom odigrala Witchera 1 i 2, onda pročitala sve knjige iz sage za manje od 10 dana... A to je 8 knjiga. A kad je izašao Witcher 3, pozajmila sam laptop od druga, pošto moj nije mogao da podrži igricu i prešla ga za manje od mjesec dana. I zaista je moguće to da potpuno uđete u virtuelni svijet i poistovijetite se sa virtuelnim likovima. Ali dobro, Witcher je zaista jedno remek djelo i nije mi žao što sam toliko vremena potrošila igrajući ga.

sve zavisi od vremena... igram i ja... po 2 sata pa stanem.... ili kad noćnu opičim retko kad više od 4 5 sati za redom....

12 sati je mnogo.....

Nazalost, taj sam. Ispod 10 sati dnevno, ja sam propustio dan. Igram 3 igre, i ponekad mi je problem da odaberem koju cu prvu. Najgore od svega je sto se proslih godina secam iskljucivo po nekim dogadjajima iz igara koje igram, a zivot debelo gazi, ne ceka. Barem vidim da sam u problemu.

Nije on poslednji put dopunjen 1990te, nego 2013te ili 2014.

puno se pisalo o ovom problemu, po svetu, najvise u USA i Kini su organizovani i kampovi za odvikavanje. Klinci se u realnom zivotu jako lako kompleksiraju, takvo neko ludo vreme, ako je bubuljicav, debeo, smotan ili siromasan vrsnjaci su okrutni prema njemu, prosto se izivljavaju. Onda se povlace u svet igara, gde imaju kul ime, nabildovan virtuelni lik i brzo sticu ugled u svetu gejmera, gde nedostaci nisu bitni, i onako se ne vide. Onda posle nekog vremena shvate da vecinu vremena provode u igri, ali sto i ne bi, tamo im je super, u realnom svetu ce ih ili neko ismejavati ili maltretirati. Deca rastu u egoistickom narcisoidnom okruzenju okruzena idealnim photoshop uzorima koje nikako ne mogu da dostignu. Svet nije dobro mesto za njih, pa beze u virtuelni svet. Da bi ih vratili moramo raditi na njihovom samopouzdanju ali i pokusati da menjamo okruzenje koje ih bukvalno gura u zavisnost od igri, drustvenih mreza i sl. Oni su samo koleteralna steta puta kojim ovaj svet ide gde trebas biti pre svega psihicki jak da bi opstao...