Lojpur: Priče o šteti, carinama i sukobu interesa su laž

Stefanovic i Mihajlovic su sve predali drugima u ruke - upravljanje firmom, ovlascenja, osim jedne sitnice: profita! Pa je l' ovi stvarno misle da su ljudi toliko ludi da mogu sve da progutaju? Zar nije Rebeka skoro dobila potpredsednicko mesto u gradu? I to je veza za sukob interesa. Pazi bre, Mihajlovic je pre par meseci placao porez na ekstraprofit i sad izigrava nevinasce. Pa pod cijom vlascu je bio ekstraprofiter? Neverovatan lik! Negledljiv je!

Povodom indicija o sukobu interesa koje se ovih dana iznose u medijima, a naročito o mogućim sukobima javnog i privatnog interesa ministra Dušana Mihajlovića i ministarke Marije Rašeta-Vukosavljević, često se nailazi na tvrdnje izrečene bilo od naših političara, bilo od samih novinara, da oblast sukoba interesa nije uređena zakonima niti drugim propisima, te da zato taj sukob (ako postoji) ima značaj moralnog, a ne pravnog pitanja. Ove tvrdnje nisu sasvim tačne. Istina je da u Srbiji još uvek nije donesen zakon o sprečavanju i rešavanju sukoba interesa kojim bi se ovo pitanje kodifikovalo i u kome bi definisanje, prevencija i rešavanje sukoba interesa bili glavni predmeti zakona. Ali u našem pravnom poretku ima zakonskih pravila koje se bave sukobom interesa, pri čemu se ovaj pojam označava drugim terminima. S tim u vezi valja podvući da je "sukob interesa", kao pravni pojam ušao u naš politički žargon pod uticajem anglo-američke pravne terminologije ("conflict of interests"). U važećem pravu Srbije, zakonske odredbe o sukobu interesa uređuju se pod nazivom pravnih instituta izuzeća i nespojivosti pojedinih funkcija. Za rešavanje mogućeg sukoba interesa navedena dva ministra, a i drugih funkcionera Vlade i ministarstava, neke odgovore je moguće pronaći u Zakonu o državnoj upravi ("Službeni glasnik Republike Srbije" br. 20/1992, 6/1993, 48/1993, 53/19993, 67/1993, 48/1994 i 49/1999) i u Zakonu o opštem upravnom postupku ("Službeni list SRJ" br. 33/1997 i 31/2001). Zakon o državnoj upravi sadrži odredbe koje imaju za cilj da preduprede nastanak sukoba interesa, ali i odredbe koje taj sukob rešavaju. Zakon o opštem upravnom postupku ima odredbe o izuzeću, namenjene pre svega rešavanju nastalog sukoba interesa.
U čl. 6 st. 1 Zakona o državnoj upravi, predviđeno je: "Zaposleni u državnim organima i postavljena lica dužna su da obavljaju svoje poslove savesno i nepristrasno, pri čemu se ne mogu rukovoditi svojim političkim ubeđenjima niti ih mogu izražavati i zastupati." Nepristrasno, u ovom slučaju znači, da ne smeju davati prednost svom privatnom interesu nad javnim, a konkretno da ne smeju biti članovi upravnih tela agencije koja odlučuje o kreditima, ako postoji mogućnost da se njima bliska lica pojave kao pretendenti na te kredite; da ne smeju imati udele u preduzećima koja se pojavljuju kao isporučioci roba ili usluga ministarstvima na čijem su čelu. Član 49 istog Zakona je eksplicitan u nameri da spreči sukob privatnog i javnog interesa:

"Ministar ne može vršiti nikakvu javnu, profesionalnu i drugu dužnost koja je nespojiva za njegovom funkcijom ministra.
Zamenik ministra, funkcioner koji rukovodi posebnom organizacijom, pomoćnik ministra, sekretar ministarstva, zamenik i pomoćnik funkcionera koji rukovodi posebnom organizacijom (u daljem tekstu: funkcioneri u organima državne uprave), ne mogu raditi u drugom organu državne uprave, drugoj organizaciji, odnosno kod drugog poslodavca, niti mogu obavljati samostalnu profesionalnu delatnost koja nije spojiva sa njihovim statusom funkcionera u organima državne uprave.
Vlada može dati saglasnost da funkcioneri iz st. 1. i 2. ovog člana sa naučnim zvanjima rade u naučnoobrazovnim ustanovama ukoliko se time ne dovodi u pitanje efikasan rad organa državne uprave."

Iz stava 1 ove odredbe proističe da je funkcija ministra nespojiva ne samo sa drugom javnom funkcijom (na primer: sa članstvom u upravnom odboru javne ili druge državne institucije odnosno agencije), nego i sa profesionalnom dužnošću (preduzetničkom, advokatskom, lekarskom i sl.), kao ni sa "drugom" dužnošću, pod kojom bi se mogla podrazumevati bilo koja. Radi se o standardnoj opštoj normi koja ima za cilj da predupredi sukob bilo kog privatnog interesa ministra (ekonomskog, pravnog, profesionalnog, porodičnog, ličnog) sa njegovom javnom (državnom) funkcijom. Odredba stava 2 ovog člana odnosi se na funkcionere Vlade ili ministarstva koji imaju niži rang od ministarskog, a obuhvataju položaje koje su, na primer, zauzimali Nemanja Kolesar i Zoran Janjušević. Jedini izuzetak od ovih pravila predviđen je stavu 3. ovog člana, samo za ministe i ostale funkcionere koji imaju naučno zvanje i rade u naučnoobrazovnim ustanovama. Nijedan od ministara ili funkcionera kod kojih se do danas u javnosti postavilo pitanje sukoba interesa (Mihajlović, Rašeta-Vukosavljević, Kolesar, Janjušević) nema naučna zvanja.
Zakon o državnoj upravi sadrži i odredbe o načinu rešavanja sukoba interesa: na osnovu čl. 50, o odgovornosti funkcionera u organima državne uprave odlučuje Vlada na način i po postupku koji ona utvrdi. Pored toga, u ovom Zakonu sadržana su i pravila o tome ko odlučuje o izuzeću u slučaju sumnje u nepristrasnost ministra ili funkcionera. Član 77 glasi:

"O izuzeću službenog lica u ministarstvu, odnosno posebnoj organizaciji odlučuje ministar, odnosno funkcioner koji rukovodi posebnom organizacijom.
O izuzeću ministra, odnosno funkcionera koji rukovodi posebnom organizacijom, odlučuje Vlada.
O izuzeću službenog lica organa, odnosno organizacije, kome je povereno vršenje poslova državne uprave, rešava funkcioner koji rukovodi tim organom, odnosno organizacijom."

Razlozi za izuzeće, koji uvek ukazuju na moguću pristrasnost (usled srodničkih odnosa, ili drugog vida povezanosti državnog funkcionera sa fizičkim ili pravnim licem sa kojim ministarstvo ili vladina agencija stupaju u poslovne ili druge odnose), nisu predviđeni Zakonom o državnoj upravi, ali jesu Zakonom o opštem upravnom postupku koji se u ovim slučajevima ima primeniti. Naime u čl. 2 Zakona o opštem upravnom postupku predviđen je i domen njegove primene, van upravnog postupka shvaćenog u uskom smislu: po ovom zakonu dužni su da postupaju ne samo državni organi, nego i preduzeća i druge organizacije kad u vršenju javnih ovlašćenja koja su im poverena zakonom rešavaju, odnosno kad obavljaju druge poslove određene tim Zakonom. Domen primene je, dakle, veoma širok i obuhvata delatnosti ministra, ministarstva, Vlade, kao i funkcionera Vlade odnosno ministarstava.
Razlozi za izuzeće su određeni u čl. 32, 33 i 34 Zakona o opštem upravnom postupku. Svako službeno lice, dakle i ministar i funkcioner, mora po sili zakona biti izuzet iz bilo kog postupka ili bilo koje radnje u postupku (odlučivanje o tenderu, članstvo u organu koje odlučuje o tenderu, zaključenje ugovora i sl.) ako ministar ili funkcioner:

· sam jeste stranka ili je saovlašćenik, odnosno saobveznik, svedok, veštak, punomoćnik ili zakonski zastupnik stranke; (na primer: saovlašćenikom stranke smatra se i lice koje ima akcije u preduzeću sa kojim neko ministarstvo stupa u pravni odnos);
· sa strankom, zastupnikom ili punomoćnikom stranke jeste srodnik po krvi u pravoj liniji, a u pobočnoj liniji do četvrtog stepena zaključno, bračni drug ili srodnik po tazbini do drugog stepena zaključno, čak i onda kad je brak prestao; (na primer: svekar ministarke Rašeta-Vukosavljević je sa njom srodnik po tazbini u drugom stepenu srodstva);
· sa strankom, zastupnikom ili punomoćnikom stranke stoji u odnosu staraoca, usvojioca, usvojenika ili hranioca;
· u prvostepenom postupku učestvuje u vođenju postupka ili u donošenju rešenja, a treba ponovo da odlučuje po žalbi, tj. u drugom stepenu.
Posledica učešća ministra ili funkcionera u poslu iz kojeg po zakonu mora biti izuzet je ozbiljna: sve odluke donesene u postupku povodom tog posla, po žalbi ili po službenoj dužnosti mogu (u nekim slučajevima: moraju) biti stavljene van snage, tj. ukinute.

U situacijama postojanja razloga za izuzeće po sili zakona, ministar ili drugi funkcioner, čim sazna da postoji neki od razloga za izuzeće dužan je da prekine svaki dalji rad na predmetu i da o tome obavesti organ nadležan za rešavanje o izuzeću. Štaviše, ako ministar ili funkcioner smatra da postoje druge okolnosti koje opravdavaju njegovo izuzeće, mora da obavesti o tome isti organ. (Da li je iko od "prozvanih" ministara o svom sukobu interesa obavestio Vladu?) U ovom drugom slučaju radi se i o razlozima za izuzeće koji zakonom nisu izričito određeni, ali koji bi mogli dovesti u sumnju nepristrasnost funkcionera (na primer: prijateljstvo, neprijateljstvo, srodnička veza u daljem stepenu srodstva od one izričito zakonom određene i sl.) I druga lica koja sudeluju u nekom postupku u kome se može pojaviti sumnja u postojanje sukoba interesa, mogu zahtevati izuzeće ministra ili drugog funkcionera kad postoje razlozi navedeni u članu 32. Zakona (izuzeće po sili zakona), kao i onda kad postoje druge okolnosti koje dovode u sumnju ministrovu ili funkcionerovu nepristrasnost, tj. drugim rečima, daju povoda za sumnju u sukob interesa.
Prema tome, nekih propisa o sprečavanju i rešavanju sukoba interesa, u našem pravnom poretku, ima i oni su na snazi, što znači da obavezuju sve, pa i ministre, ministarstva i samu Vladu, koja je izričito određena kao organ koji odlučuje o izuzeću ministara i nekih drugih funkcionera. Zato pitanje sukoba javnog i privatnog interesa kod nas danas nije samo moralno, već i pravno pitanje, za koje su predviđene određene pravne sankcije, te je ono delimično pravno rešivo i u slučajevima koji su u javnosti, u novije vreme, označeni kao slučajevi sukoba interesa (Mihajlović, Rašeta-Vukosavljević, Kolesar, Janjušević). Problem je ne samo u tome što nije donesen zakon o sukobu interesa, nego u tome što se postojeći zakoni NE PRIMENJUJU. I to je jedna od bitnih karakteristika našeg pravnog poretka: i kad postoje, zakoni se ne primenjuju. A prva lekcija pravne države glasi: važeći zakon se mora primeniti.

Ovakve stvari se regulisu i drze pod kontrolom primenom striktnih tenderskih procedura i ostalom zakonskom regulativom (npr. zakonom o sprecavanju sukoba interesa). Ako nesto treba ispitati u ovom slucaju to je da li je ispostovanja tenderska procedura i narocito one koji su zakljucili ugovor ipred Grada Beograda. Bilo ko se moze prijaviti na tender (osim ako zakon ne kaze drugacije, ali nazalost takvih zakona nemamo sada) ali na tenderskoj komisiji i Direkciji je da odabere ponudjaca u transparantnom postupku.

Ovo bi morao da zna G17+, ali oni su se opredelili za taktiku politickog marketinga i naduvavanja afera. Ipak je to samo grupa profesora i saradnika naseg pravnog i ekonomskog fakulteta gde se decenijama razradjivao genijalni sitem radnickog samoupravljanja.

Pre svega korektno od strane Vesne Rakic kao sto je nekorekto od Lojpura, to bese onaj clan komisije za pomirenje? Da kao advokat daje stav pre rasprave ako do nje i dodje. On koristi termin LAZ sto je vrlo neumesno od coveka koji treba da jednog dana postane neko u svetu advokature! A o liku i delu D.Mihajlovica dosta se zna a ubedjen sam znace se i vise ali to treba prepustiti nadleznim organima. Samo ni u jednoj varijanti osim u situaciji pomanjkanja bilo kakvih drugih kandidata on je mogao biti postavljen za ministra policije!

Samo me interesuje od kada se lopovluk i kriminalno ponasanje nazivaju "sukobom interesa"? Dokle, bre, ljudi????

Zahvaljujem se gospodji Vesni Rakic-Vodinelic na iscrpnom objasnjenju situacije.Dakle zakoni postoje, ali ix vlada i vlast ne primenjuju. Pa shta cemo sad? Mislim da su izbori jedina shansa za Srbiju, inache ode nasha zemlja na dobosh.Prodadoshe sve i rasturishe nam kucu razni Mihajlovici i ostali.

Komentarisati samu vest nema mnogo smisla. Cika Lojpur dovoljno prica za sebe i kada ga slusa iole pametan covek sve mu je jasno. Ali zato komentar Vesne Rakić-Vodinelić zasluzuje kratak i jasan komentar: Bravo! Dakle, ovim je sve potpuno jasno, eksplicitno receno. Sve sto treba uraditi jeste primeniti jos na sudu koji je pravo mesto za to izlaganje. Nadam se da postoje ljudi iz G17+ koji ovo citaju i koji ce umeti na pravi nacin da iskoriste pomenuti, vrlo iscrpan komentar!

Stefanovic i Mihajlovic su sve predali drugima u ruke - upravljanje firmom, ovlascenja, osim jedne sitnice: profita! Pa je l' ovi stvarno misle da su ljudi toliko ludi da mogu sve da progutaju? Zar nije Rebeka skoro dobila potpredsednicko mesto u gradu? I to je veza za sukob interesa. Pazi bre, Mihajlovic je pre par meseci placao porez na ekstraprofit i sad izigrava nevinasce. Pa pod cijom vlascu je bio ekstraprofiter? Neverovatan lik! Negledljiv je!

Povodom indicija o sukobu interesa koje se ovih dana iznose u medijima, a naročito o mogućim sukobima javnog i privatnog interesa ministra Dušana Mihajlovića i ministarke Marije Rašeta-Vukosavljević, često se nailazi na tvrdnje izrečene bilo od naših političara, bilo od samih novinara, da oblast sukoba interesa nije uređena zakonima niti drugim propisima, te da zato taj sukob (ako postoji) ima značaj moralnog, a ne pravnog pitanja. Ove tvrdnje nisu sasvim tačne. Istina je da u Srbiji još uvek nije donesen zakon o sprečavanju i rešavanju sukoba interesa kojim bi se ovo pitanje kodifikovalo i u kome bi definisanje, prevencija i rešavanje sukoba interesa bili glavni predmeti zakona. Ali u našem pravnom poretku ima zakonskih pravila koje se bave sukobom interesa, pri čemu se ovaj pojam označava drugim terminima. S tim u vezi valja podvući da je "sukob interesa", kao pravni pojam ušao u naš politički žargon pod uticajem anglo-američke pravne terminologije ("conflict of interests"). U važećem pravu Srbije, zakonske odredbe o sukobu interesa uređuju se pod nazivom pravnih instituta izuzeća i nespojivosti pojedinih funkcija. Za rešavanje mogućeg sukoba interesa navedena dva ministra, a i drugih funkcionera Vlade i ministarstava, neke odgovore je moguće pronaći u Zakonu o državnoj upravi ("Službeni glasnik Republike Srbije" br. 20/1992, 6/1993, 48/1993, 53/19993, 67/1993, 48/1994 i 49/1999) i u Zakonu o opštem upravnom postupku ("Službeni list SRJ" br. 33/1997 i 31/2001). Zakon o državnoj upravi sadrži odredbe koje imaju za cilj da preduprede nastanak sukoba interesa, ali i odredbe koje taj sukob rešavaju. Zakon o opštem upravnom postupku ima odredbe o izuzeću, namenjene pre svega rešavanju nastalog sukoba interesa.
U čl. 6 st. 1 Zakona o državnoj upravi, predviđeno je: "Zaposleni u državnim organima i postavljena lica dužna su da obavljaju svoje poslove savesno i nepristrasno, pri čemu se ne mogu rukovoditi svojim političkim ubeđenjima niti ih mogu izražavati i zastupati." Nepristrasno, u ovom slučaju znači, da ne smeju davati prednost svom privatnom interesu nad javnim, a konkretno da ne smeju biti članovi upravnih tela agencije koja odlučuje o kreditima, ako postoji mogućnost da se njima bliska lica pojave kao pretendenti na te kredite; da ne smeju imati udele u preduzećima koja se pojavljuju kao isporučioci roba ili usluga ministarstvima na čijem su čelu. Član 49 istog Zakona je eksplicitan u nameri da spreči sukob privatnog i javnog interesa:

"Ministar ne može vršiti nikakvu javnu, profesionalnu i drugu dužnost koja je nespojiva za njegovom funkcijom ministra.
Zamenik ministra, funkcioner koji rukovodi posebnom organizacijom, pomoćnik ministra, sekretar ministarstva, zamenik i pomoćnik funkcionera koji rukovodi posebnom organizacijom (u daljem tekstu: funkcioneri u organima državne uprave), ne mogu raditi u drugom organu državne uprave, drugoj organizaciji, odnosno kod drugog poslodavca, niti mogu obavljati samostalnu profesionalnu delatnost koja nije spojiva sa njihovim statusom funkcionera u organima državne uprave.
Vlada može dati saglasnost da funkcioneri iz st. 1. i 2. ovog člana sa naučnim zvanjima rade u naučnoobrazovnim ustanovama ukoliko se time ne dovodi u pitanje efikasan rad organa državne uprave."

Iz stava 1 ove odredbe proističe da je funkcija ministra nespojiva ne samo sa drugom javnom funkcijom (na primer: sa članstvom u upravnom odboru javne ili druge državne institucije odnosno agencije), nego i sa profesionalnom dužnošću (preduzetničkom, advokatskom, lekarskom i sl.), kao ni sa "drugom" dužnošću, pod kojom bi se mogla podrazumevati bilo koja. Radi se o standardnoj opštoj normi koja ima za cilj da predupredi sukob bilo kog privatnog interesa ministra (ekonomskog, pravnog, profesionalnog, porodičnog, ličnog) sa njegovom javnom (državnom) funkcijom. Odredba stava 2 ovog člana odnosi se na funkcionere Vlade ili ministarstva koji imaju niži rang od ministarskog, a obuhvataju položaje koje su, na primer, zauzimali Nemanja Kolesar i Zoran Janjušević. Jedini izuzetak od ovih pravila predviđen je stavu 3. ovog člana, samo za ministe i ostale funkcionere koji imaju naučno zvanje i rade u naučnoobrazovnim ustanovama. Nijedan od ministara ili funkcionera kod kojih se do danas u javnosti postavilo pitanje sukoba interesa (Mihajlović, Rašeta-Vukosavljević, Kolesar, Janjušević) nema naučna zvanja.
Zakon o državnoj upravi sadrži i odredbe o načinu rešavanja sukoba interesa: na osnovu čl. 50, o odgovornosti funkcionera u organima državne uprave odlučuje Vlada na način i po postupku koji ona utvrdi. Pored toga, u ovom Zakonu sadržana su i pravila o tome ko odlučuje o izuzeću u slučaju sumnje u nepristrasnost ministra ili funkcionera. Član 77 glasi:

"O izuzeću službenog lica u ministarstvu, odnosno posebnoj organizaciji odlučuje ministar, odnosno funkcioner koji rukovodi posebnom organizacijom.
O izuzeću ministra, odnosno funkcionera koji rukovodi posebnom organizacijom, odlučuje Vlada.
O izuzeću službenog lica organa, odnosno organizacije, kome je povereno vršenje poslova državne uprave, rešava funkcioner koji rukovodi tim organom, odnosno organizacijom."

Razlozi za izuzeće, koji uvek ukazuju na moguću pristrasnost (usled srodničkih odnosa, ili drugog vida povezanosti državnog funkcionera sa fizičkim ili pravnim licem sa kojim ministarstvo ili vladina agencija stupaju u poslovne ili druge odnose), nisu predviđeni Zakonom o državnoj upravi, ali jesu Zakonom o opštem upravnom postupku koji se u ovim slučajevima ima primeniti. Naime u čl. 2 Zakona o opštem upravnom postupku predviđen je i domen njegove primene, van upravnog postupka shvaćenog u uskom smislu: po ovom zakonu dužni su da postupaju ne samo državni organi, nego i preduzeća i druge organizacije kad u vršenju javnih ovlašćenja koja su im poverena zakonom rešavaju, odnosno kad obavljaju druge poslove određene tim Zakonom. Domen primene je, dakle, veoma širok i obuhvata delatnosti ministra, ministarstva, Vlade, kao i funkcionera Vlade odnosno ministarstava.
Razlozi za izuzeće su određeni u čl. 32, 33 i 34 Zakona o opštem upravnom postupku. Svako službeno lice, dakle i ministar i funkcioner, mora po sili zakona biti izuzet iz bilo kog postupka ili bilo koje radnje u postupku (odlučivanje o tenderu, članstvo u organu koje odlučuje o tenderu, zaključenje ugovora i sl.) ako ministar ili funkcioner:

· sam jeste stranka ili je saovlašćenik, odnosno saobveznik, svedok, veštak, punomoćnik ili zakonski zastupnik stranke; (na primer: saovlašćenikom stranke smatra se i lice koje ima akcije u preduzeću sa kojim neko ministarstvo stupa u pravni odnos);
· sa strankom, zastupnikom ili punomoćnikom stranke jeste srodnik po krvi u pravoj liniji, a u pobočnoj liniji do četvrtog stepena zaključno, bračni drug ili srodnik po tazbini do drugog stepena zaključno, čak i onda kad je brak prestao; (na primer: svekar ministarke Rašeta-Vukosavljević je sa njom srodnik po tazbini u drugom stepenu srodstva);
· sa strankom, zastupnikom ili punomoćnikom stranke stoji u odnosu staraoca, usvojioca, usvojenika ili hranioca;
· u prvostepenom postupku učestvuje u vođenju postupka ili u donošenju rešenja, a treba ponovo da odlučuje po žalbi, tj. u drugom stepenu.
Posledica učešća ministra ili funkcionera u poslu iz kojeg po zakonu mora biti izuzet je ozbiljna: sve odluke donesene u postupku povodom tog posla, po žalbi ili po službenoj dužnosti mogu (u nekim slučajevima: moraju) biti stavljene van snage, tj. ukinute.

U situacijama postojanja razloga za izuzeće po sili zakona, ministar ili drugi funkcioner, čim sazna da postoji neki od razloga za izuzeće dužan je da prekine svaki dalji rad na predmetu i da o tome obavesti organ nadležan za rešavanje o izuzeću. Štaviše, ako ministar ili funkcioner smatra da postoje druge okolnosti koje opravdavaju njegovo izuzeće, mora da obavesti o tome isti organ. (Da li je iko od "prozvanih" ministara o svom sukobu interesa obavestio Vladu?) U ovom drugom slučaju radi se i o razlozima za izuzeće koji zakonom nisu izričito određeni, ali koji bi mogli dovesti u sumnju nepristrasnost funkcionera (na primer: prijateljstvo, neprijateljstvo, srodnička veza u daljem stepenu srodstva od one izričito zakonom određene i sl.) I druga lica koja sudeluju u nekom postupku u kome se može pojaviti sumnja u postojanje sukoba interesa, mogu zahtevati izuzeće ministra ili drugog funkcionera kad postoje razlozi navedeni u članu 32. Zakona (izuzeće po sili zakona), kao i onda kad postoje druge okolnosti koje dovode u sumnju ministrovu ili funkcionerovu nepristrasnost, tj. drugim rečima, daju povoda za sumnju u sukob interesa.
Prema tome, nekih propisa o sprečavanju i rešavanju sukoba interesa, u našem pravnom poretku, ima i oni su na snazi, što znači da obavezuju sve, pa i ministre, ministarstva i samu Vladu, koja je izričito određena kao organ koji odlučuje o izuzeću ministara i nekih drugih funkcionera. Zato pitanje sukoba javnog i privatnog interesa kod nas danas nije samo moralno, već i pravno pitanje, za koje su predviđene određene pravne sankcije, te je ono delimično pravno rešivo i u slučajevima koji su u javnosti, u novije vreme, označeni kao slučajevi sukoba interesa (Mihajlović, Rašeta-Vukosavljević, Kolesar, Janjušević). Problem je ne samo u tome što nije donesen zakon o sukobu interesa, nego u tome što se postojeći zakoni NE PRIMENJUJU. I to je jedna od bitnih karakteristika našeg pravnog poretka: i kad postoje, zakoni se ne primenjuju. A prva lekcija pravne države glasi: važeći zakon se mora primeniti.

Ovakve stvari se regulisu i drze pod kontrolom primenom striktnih tenderskih procedura i ostalom zakonskom regulativom (npr. zakonom o sprecavanju sukoba interesa). Ako nesto treba ispitati u ovom slucaju to je da li je ispostovanja tenderska procedura i narocito one koji su zakljucili ugovor ipred Grada Beograda. Bilo ko se moze prijaviti na tender (osim ako zakon ne kaze drugacije, ali nazalost takvih zakona nemamo sada) ali na tenderskoj komisiji i Direkciji je da odabere ponudjaca u transparantnom postupku.

Ovo bi morao da zna G17+, ali oni su se opredelili za taktiku politickog marketinga i naduvavanja afera. Ipak je to samo grupa profesora i saradnika naseg pravnog i ekonomskog fakulteta gde se decenijama razradjivao genijalni sitem radnickog samoupravljanja.

Pre svega korektno od strane Vesne Rakic kao sto je nekorekto od Lojpura, to bese onaj clan komisije za pomirenje? Da kao advokat daje stav pre rasprave ako do nje i dodje. On koristi termin LAZ sto je vrlo neumesno od coveka koji treba da jednog dana postane neko u svetu advokature! A o liku i delu D.Mihajlovica dosta se zna a ubedjen sam znace se i vise ali to treba prepustiti nadleznim organima. Samo ni u jednoj varijanti osim u situaciji pomanjkanja bilo kakvih drugih kandidata on je mogao biti postavljen za ministra policije!

Samo me interesuje od kada se lopovluk i kriminalno ponasanje nazivaju "sukobom interesa"? Dokle, bre, ljudi????

Zahvaljujem se gospodji Vesni Rakic-Vodinelic na iscrpnom objasnjenju situacije.Dakle zakoni postoje, ali ix vlada i vlast ne primenjuju. Pa shta cemo sad? Mislim da su izbori jedina shansa za Srbiju, inache ode nasha zemlja na dobosh.Prodadoshe sve i rasturishe nam kucu razni Mihajlovici i ostali.

Komentarisati samu vest nema mnogo smisla. Cika Lojpur dovoljno prica za sebe i kada ga slusa iole pametan covek sve mu je jasno. Ali zato komentar Vesne Rakić-Vodinelić zasluzuje kratak i jasan komentar: Bravo! Dakle, ovim je sve potpuno jasno, eksplicitno receno. Sve sto treba uraditi jeste primeniti jos na sudu koji je pravo mesto za to izlaganje. Nadam se da postoje ljudi iz G17+ koji ovo citaju i koji ce umeti na pravi nacin da iskoriste pomenuti, vrlo iscrpan komentar!