Kill Devil Hills: Predati kontrolu

The Kill Devil Hills su jedan od bendova najsuvljeg kontintenta na svetu čija karijera lagano ali sigurno ide uzlaznom putanjom. Iza sebe imaju tri albuma - Heathen Songs (2004), The Drought (2006) i Man, You Should Explode (2010), od kojih svaki poseduje specifičnu atmosferu i donosi nešto novo. KDH imaju zaista jedinstven muzički izraz: iako povremeno možete uhvatiti neku poznatu nit - tradicionalne note folk zaostavštine, gitarsko umeće i čvrstinu The Drones i Beasts Of Bourbon, melodiku amerikane i nešto tame Nick Cave & Bad Seeds, zvuk se nameće kao potpuno svoj, autentičan. Ono što se možda najviše uvlači pod kožu je senzibilitet - The Kill Devil Hills su prodrli u bit osetljive linije između lepote i divljaštva. Ne pokušavajući da se dodvore trendovima i sledeći samo sopstveni stvaralački instinkt, napokon su naišli na priznanje ozbiljnog muzičkog auditorijuma - The Rolling Stone je njihov poslednji studijski album „Man, You Should Explode” nazvao „jednim od najboljih izdanja 2010.”, predviđajući im skori proboj na svetskoj sceni. Reči čuvenog magazina su se ostvarile - ove jeseni KDH su se otrgli okova beskrajnih okeana i imali svoju prvu evropsku turneju. I zaista su pošteno zagrejali prehlađenu, jesenju Evropu. U organizaciji Bad Music For Bad People domogli su se i balkanskog tla.

Između dva beogradska nastupa, pevač i gitarista Brendon Humphries, gitarista Steve Joines i basista Ryan Dux su za B92 govorili o iskustvima sa turneje, australijskoj klimi, akustici i elektrici, lepim beogradskim ženama i naravno - Niku Kejvu.

Ovo vam je najveća turneja van Australije do sada, zar ne?
Brendon: Imali smo kratku turneju po Americi i Kanadi pre oko 3 godine. Bila je neobična, jer smo je jako brzo sastavili. Ovo je naš prvi put u Evropi. Na organizaciji ove turneje radili smo neko vreme, prvenstveno zbog dobijanja fondova od australijske Vlade jer jako je skupo doći iz Australije. Bilo je teško organizovati je, ali možda upravo zato sada toliko uživamo.

Kakvi su vam utisci o dosadašnjim evropskim nastupima?
Steve: U Baskiji nas je dočekao priličan broj ljudi. No, svi koncerti su bili dobri, nezavisno od brojnosti publike.
Brendon: Bang! Records iz Španije su izdali naša prva dva albuma za Evropu, pa mislim da smo najbolje dočekani u mestima do kojih su ta izdanja došla. Prvenstveno mislim na Francusku i naravno na Španiju. Bang! Records su locirani u Baskiji, tako da je podška tamo bila odlična. Na nekim koncertima je bilo gotovo 200 ljudi. Sa druge strane, bilo je mesta u Nemačkoj gde smo svirali za desetak ljudi, ali to su uglavnom bili, mali, privatni, ilegalni klubovi, tako da je bilo super. Mislim da nije bilo ni jednog koncerta koji je bio besmislen ili traćenje vremena. Verovatno postoje neka mesta na koja se ne bi rado vraćali, ali sve je iskustvo više. Srbija je zaista prijatno iznenađenje, u svakom pogledu.

Bilo je teško stići dovde, zar ne? Vaši beogradski nastupi su pomereni za jedan dan zbog poteškoća na putu...
Steve: Otišla nam je guma na kombiju negde u blizini Trsta. Tamo je bilo nemoguće pronaći nekoga ko će nam u nedelju obaviti posao. Napokon smo uspeli da je popravimo u malom gradu u Sloveniji sledećeg dana, pa smo prekasno stigli u Beograd. A najluđe je što se ispostavilo da je tip koji nam je popravio gumu zapravo znao za bend! To je bio priličan šok...

Ono što je primetno bar u ovom regionu je da dosta ljudi misli da je sva australijska muzika u bliskoj vezi sa muzikom Nika Kejva, ili na neki način uporediva sa njom. Šta mislite o tome?
Steve: To je smešno! Nik Kejv je samo jedan segment australijske muzičke scene.
Brendon: Ja sam verovatno jedini član benda koji je veliki fan Nika Kejva, mada ne toliko kao pre dvadeset godina kada sam otkrio njegovu muziku i kada mi je bio jedan od omiljenijih izvođača. Jako volim australijsku muziku i verovatno je slušam više nego ostatak benda. Ali po mom mišljenju na naš zvuk je jednako uticala i američka muzika - Neil Young, Bob Dylan... Američki stil muzike je uticao na mnoge australijske bendove, a Nick Cave je najuspešnija stereotipizacija toga. Dobar je primer nekoga iz Australije ko je preuzeo takav stil i postao internacionalno priznat zbog toga. Smešno je što u samoj Australiji niko nije mario za Kejva dok nije uradio duet sa Kajli Minog.
Steve: Stara muzika Nika Kejva ima tu specifičnu sirovost koja se provlači kroz australijsku muziku generalno. Dobar primer su i The Beasts Of Bourbon, i drugi. Veoma je sirovo i stvarno, suštinski pabska muzika.
Ryan: Volim Kejvovu muziku, ali mislim da je za njegov veliki uspeh u Evropi odgovoran i dobar marketing. Zaista, većina naših intervjua ili koncertnih plakata sadrži neko spominjanje Kejva.
Brendon: Poznajemo The Bad Seeds i svesni smo koliko su veliki u Evropi. Pretpostavljam da spominjanje nas kao sličnih može biti i korisno. Postoje elementi naše muzike koji su slični njihovoj, ali nadam se da se dosta njih i razlikuje.

Koje uticaje vi sami prepoznajete u muzici koju stvarate?
Brendon: Karakteristično za naš bend je da nismo svi zainteresovani za istu muziku - zapravo, često ne podnosimo muzički ukus onog drugog!
Steve: Mislim da je to jako bitno za naš zvuk. A na primer, Brendon i ja smo pre nekih 20 godina svirali na istom koncertu, no nismo se poznavali i svirali smo u različitim bendovima. Ja sam bio u metal bendu, a on u nečemu što sam smatrao gotik bendom. I eto, otud nastadoše KDH (smeh).
Brendon: On je slušao Slayer, a ja Joy Division ili tako nešto. Mislim da se negde u sredini, odnosno bazi svega nalazi folk muzika. Mislim da svi „delimo“ Neil Younga, Rolling Stones, Johnny Casha, Hank Williamsa, Tom Waitsa možda. Takođe, svi slušamo dosta starog bluza i kantrija. Čak i nešto metala. Rajan je veliki fan Creedence Clearwater Revivala. Ja slušam dosta amerikane... Ali zapravo ne slušam mnogo muziku. Najveći deo svog imaginarnog muzičkog života provodim slušajući našu muziku i radeći na njoj. Ozbiljno. Dosadi mi slušanje tuđe muzike, pretpostavljam jer me uvek više vuče stvaranje naše sopstvene.

Ne mogu da se otresem utiska da je veliki uticaj na vaš zvuk sama Australija i njena klima - suva, pustinjska, često surova ali i prelepo moćna...?
Steve: Pretpostavljam da nam se sigurno uvukla negde. Jer svakako je sušna!
Brendon: Ne bih mogao da kažem da je naša muzika urbana, da je gradski rokenrol. Album The Drought smo snimali u ruralnoj sredini recimo. Definitivno svi volimo divljinu, inspiriše nas i jednostavno čini da se osećamo dobro. A možda je ključ u tome da zbog australijske geografije - velikih, prazih prostranstava, provodimo dosta vremena vozeći i tako doživljavamo prostor. Volim albume koje mogu da pustim kada se otisnem u dugu vožnju i uglavnom tada i slušam muziku. Uvek se vraćam određenim albumima i možda je u pitanju ta želja za albumom koji uvek možeš da slušaš u kolima.
Steve: Moj prvi posao posle srednje škole je uključivao mnogo vožnje po pustinji. Tako sam prelazio milje i milje slušajući Neil Youngov album Harvest i uživao sam. Savršeno se uklapao.

Na vašem prvom albumu, Heathen Songs, se možda najviše oseća ta atmosfera...
Brendon: To je verovatno zbog činjenice da smo ga snimali živo, sa jako malo nasnimavanja. Radi se o već spomenutoj sirovosti. Mislim da nam je svima u cilju taj organski zvuk. Mnogi australijski bendovi snimaju tako. Na kraju se uvek dobije taktilni osećaj albuma - kao da možete da ga dodirnete i da ga onjušite.

Sva tri albuma daju slušaocu različitu “taktilnu percepciju” i imaju različitu atmosferu. Prvi je sirov i akustičan. Drugi, The Drought, je nešto glasniji i slojevitiji. Poslednji je više gitarski orjentisan, a u isto vreme, vaši živi nastupi su postali glasniji i soničniji. Kao da se desio neki “klik” koji je doneo tu promenu. Kada i kako se to dogodilo?
Brendon: 2008. smo zaista promenili bend. Promenila se postava - tadašnji basista i mandolinista su otišli zbog ličnih obaveza. Želeli smo da nađemo basistu koji je više okrenut roku i tako nam se pridružio Ryan. Ja sam kupio električnu gitaru. KDH su počeli kao akustični bend, a pretvorio se u akustični bend koji svira jako glasno - što je na kraju zvučalo besmisleno. Tako da se zvuk spontano promenio i “naelektrisao”.
Steve: Takođe, kada imate akustične instrumente, guraju vas u jednu određenu kategoriju: “folk muzika”, “kaubojska muzika”. Mislim da su mnogi počeli da nas percipiraju kao parodiju “kaubojske muzike”. Nuđeno nam je mnogo blues/roots nastupa, pa je postojala opasnost da se zaglavimo na blues/roots teritoriji. Tako ljudi definišu stvari: ako imate akustične gitare mora da ste folk ili kantri. Svi smo želeli da pobegnemo od tog stereotipa.

Dakle, promena zvuka je donela Rajana. Kako je došlo do saradnje?
Ryan: Alex (Archer, violinista) me je pozvao. Moj matični bend The Floors i KDH su svirali paralelno negde u Zapadnoj Australiji i on me je pitao da li mogu da uskočim za njih. Naučio sam pesme i svirao sledeći koncert, pa onda sledeći, pa onda još jedan. Na kraju sam rekao “E, pa sad mogu i da ostanem” (smeh).
Steve: Kada je počeo, Rajan je zapravo dobijao honorar. Kada smo ga pitali da li želi da se priključi bendu, odgovor je bio “Da”, što je bilo glupo s njegove strane - značilo je da nema više isplata (smeh).
Ryan: I sada sam švorc!

Za razliku od nekih muzičara, vi imate prave, dnevne poslove pomoću kojih se izdržavate. Kako balansirate između dva života? Da li mislite da se vaš rad ugrađuje u vašu muziku?
Brendon, Steve, Ryan: Da!
Brendon: Sama činjenica da svako od nas ima svakodnevni život je značajna. A tu je i pitanje novca. Svi se izdržavamo od posla, a ne od muzike. Ponekad je teško sve uskladiti, teško je raditi cele nedelje i imati koncerte na kraju iste.
Ryan: Kao da imate dva stalna posla.
Steve: U nekom periodu smo svi radili puno vreme, a pritom imali jako mnogo proba i koncerata. Bilo je teško jako dugo, ali istrajali smo jer radimo ono što volimo. Sve je jin i jang balansiranja između rada i muzike.

Da li vam nedostaje svakodnevni život i rutine dok ste na turneji? Koliko je teško prilagoditi se?
Steve: Mislim da nam svima nedostaje sveže oprana garderoba. I jednostavne stvari.
Brendon: Kada radite i presecate to koncertima - “menjate šešire”, što oduzima poveću količinu energije. Ono što sam oduvek voleo kod turneja je što je vaš celokupan posao da idete od tačke A do tačke B, pa do tačke C i svirate. Kontaktirate s ljudima vezano za posao, pišete mejlove, ali nemate više odgovornosti od toga. Neverovatno je opuštajuće - predate kontrolu samom putu.
Steve: Bio sam u Evropi i ranije i video njen mali deo. Uvek imate određenu ideju o tome kako možda izgledaju Berlin, Pariz ili Madrid. Što se Beograda tiče - nisam imao apsolutno nikakvu pretpostavku. Turneja vam omogućava da završite na nekom potpuno novom mestu, što je fantastično. U ovom slučaju sam jako prijatno iznenađen!

Pored KDH, umešani ste u mnoge sporedne projekte. Stiče se utisak da je muzička scena Zapadne Australije prilično živa, zar ne?
Brendon: Zapadni deo Australije je prilično mali i izolovan, pa se često šalimo da imamo oko 1000 bendova i 30 muzičara koji u njima sviraju.
Steve: Mislim da je Alex, naš violinista, bio u 6 različitih bendova istovremeno.
Brendon: Svirali smo dosta jedni za druge, kao i u projektima dugogodišnjih prijatelja. Super je osećaj, a takođe i prilično normalna stvar da uletite nekome na projekat i odsvirate nešto za njega. Steve i ja smo svirali u bendu The Gutterville Splendor Six, koji je na neki način začeo KDH. Takođe, rad sa The Drones je imao jako veliki uticaj na moje muzičko putešestvije. Zaista je izmenio način na koji posmatram muziku.

To nas dovodi do pitanja kako su se The Kill Devil Hills uopšte okupili?
Brendon: Imao sam devojku koja je rođena 7. avgusta. Raskinuli smo, ali ona je poznavala Stiva koji je takođe rođen 7. avgusta. Tako sam na neki način zamenio svoju devojku za Stiva. Astrološka menjaža (smeh).
Steve: Ona je predložila Brendonu da se upoznamo, jer je mislila da bi mu se dopale moje pesme, i obrnuto. I jesu! Nisam siguran da smo imali bilo kakve namere, ili ideju gde će projekat dalje otići i šta će se desiti. Napravili smo sebi “područje” da sviramo pesme koje bi smo obojica inače svirali kod kuće, na tremovima posle svirki sa drugim bendovima. Dakle, zaista iskrenu muziku.
Brendon: Kad smo počinjali rekli smo: “Ok, obojica smo svirali u mnogim bendovima tokom mnogo godina, vukući tešku opremu unaokolo: pojačala, bubnjeve i tako dalje, pa hajde da sada probamo jednostavno - sa dve akustare, i to je to”. Taj eksperiment nije uspeo, ali to je namera s kojom smo počeli - da proizvedemo zvuk koji je jednostavan i nežan... Mislim da se taj element i dalje oseća u našoj muzici, ali malo nam je dosadila isključiva akustika. Posle nekog vremena postala je ograničenje pre nego sloboda. Kao da počnete da jurite sopstveni rep.
Steve: Takođe, način na koji se bend sastavio je bio prilično prirodan. Ni Brendon ni ja nismo poznavali našeg bubnjara, Gibbo-a (Steve Gibson, stalni bubnjar KDH koji nije bio prisutan na ovoj evropskoj turneji), preterano dobro - ali imali smo sličnu ideju o tome kako želimo da zvuče bubnjevi u bendu. Tako se on priključio. Svirali smo jedne večeri, a jedan tip (Justin Castley, nekadašnji basista) nam je prišao i jedostavno pitao “da li vam treba kontrabasista?”. Tako se i on priključo. A onda me je Alex Archer pozvao jedne večeri i rekao: “Čuo sam da vi barabe svirate u Hyde parku. E pa dolazim i ja i nosim violinu sa sobom!”. Od tada je i on u bendu (smeh).

Alex zaista neverovatno vlada svojom violinom...
Brendon: On čak nije ni svirao violinu pre nego što se priključio bendu! Sticajem okolnosti smo jedne večeri imali probu kod njega, a on je izvadio violinu i počeo da nas prati. Dopalo mi se i pitao sam ga da se priključi, a on je odgovorio “Nema šanse, ja nemam pojma kako se ovo čudo svira!”. Tako da mi je trebalo nekoliko meseci da ga ubedim. Dao sam mu naš demo snimak, poslušao je i dopao mu se - prva pesma koju je naučio da svira je bila “6=5”. Na kraju je pristao da nam se priključi, kao što je Stiv ispričao. Inače savršeno svira gitaru, klavir, klarinet... Sjajan je muzičar.

Bilo vam je teško da zamislite da ćete svirati na Balkanu. Sada, kada ste ovde, kakvi su vam prvi utisci o Beogradu?
Steve: Obožavamo ga. Iskreno, za sada je ovo je naš najomiljeniji grad na turneji. Naklon!
Brendon: Teško je objasniti zašto, ali ovde se osećamo zaista ugodno. Deo toga je verovatno zato što nismo imali bilo kakva očekivanja - čitao sam nešto o Beogradu tokom godina, imam prijatelje koji su odavde, ali niko nije mogao da pretpostavi bilo šta.
Steve: A možda je i zato što nije toliko turistički orijentisan, poput drugih velikih gradova. I hrana je mnogo dobra, a žene su prelepe! Beograd za sada drži prvo mesto što se tiče lepote žena. I kiša prija - nema je mnogo kod nas.

A klub i publika sa koncerta? Iako je Žica malo mesto, napravila se sjajna atmosfera. Videli ste koliko je ljudi pevalo uz “Drinking Too Much”...
Steve: Shvatiti dok svirate da ljudi zapravo pevaju pesme sa vama je neverovatno iznenađenje! Mislim da nam se više dopada da sviramo na malim, memljivim, zadimljenim mestima. Intimnije je.
Brendon: Obično bolje sviramo u manjem okruženju, bolje nego kada smo odvojeniji od publike. Više prija svirati u malom ali popunjenom prostoru, nego u velikom koji zveči prazan. Odgovaralo nam je.

Nastup je zaista bio moćan - ni jedna osoba nije otišla odande hladnog srca. Kao da su se vaše pesme otvorile i odmotale uživo, dobijajući drugačiju krajnju formu.
Steve: Postoji razlika između nas uživo i na albumu, svakako. Pesme nisu krute i puštamo ih da uživo teku i menjaju se. Stvari koje smo napravili pre pet godina, a koje sada sviramo uživo su potpuno drugačije. Ponekad poželimo da neke snimimo iznova.

Ali vaše eksperimentisanje nije pretenciozno - teče potpuno prirodno. A publika to oseća i zato reaguje tako dobro.
Steve: Mislim da je to zato što sviramo jako dugo zajedno. Spontani smo. Recimo, „Brown Skin” koju smo svirali sinoć nismo izvodili sigurno 6 godina. Nešto novo se uvek dogodi.
Brendon: Svesni smo da smo prešli dug put; kultura je drugačiija, muzika je drugačija. Zasta smo bili iznenađeni reakcijama u Španiji, u Francuskoj i na kraju ovde... Ljudi znaju naše stvari i zapravo im je stalo do njih. Osećamo se zaista počastvovano.

Više o prvom beogradskom koncertu The Kill Devil Hills možete pročitati ovde.
Lične utiske benda sa evropske turneje možete pročitati na njihovom blogu.