Borba za novi život

Draga Biljana,

sigurno bi ste bili upoznati sa svim tim stvarima koje ste prosli da ste isli na vezbe za trudnice. Ne zovu se ona dzabe "psihofizicka priprema za porodjaj".
U Beogradu postoji vise sjajnih babica koje ih drze po domovima zdravlja.
O epiziotomiji se pise nadugacko i nasiroko po forumima za mame, a lekari ih ne spominju zato sto je krajnje individualno kako ce koja zena odreagovati posle nje,pa sto bi bezveze plasili trudnicu da ce da boli, kada to uopste ne mora da bude tako.
Tako da, govori se o svemu, samo treba traziti i citati informacije na vreme.

No, bitno je da ste i Vi i bebica sada ok, a taj strasni porodjaj je prosao kako je prosao. Sledeci ce biti laksi, sigurno . Pozdrav od mame dva decaka :)

porodila sam se bez ikakve anestezije, bol uopste nije nezamisliva, nemojte se plasiti, bol je neodvojiva od celog procesa i samo je bitno pokusati se sto vise opustiti i dopustiti porodjaju da vas obuzme i vodi i sve ce biti ok.

Ne slazem se sa stavom da su psihofizicke pripreme za trudnice bezveze Naprotiv, moje iskustvo je fantasticno. Informacije koje su mi prenete i nacin na koji su me za porodjaj pripremili u KBC Zvezdara, bili su od neprocenjivog znacaja! Zahvaljujuci vezbama, do najsitnijih detalja bila sam upoznata sa svime sto me ceka- od momenta ulaska u porodiliste, preko izlaska iz njega, pa do prvih dana kod kuce. Tako da, drage trudnice,idite na vezbe!

I ja se godinama pitam zašto niko ne govori o teškim trenucima koji nastaju nakon što se porodite.Da li zbog toga što je to normalno za sve porodilje ili zbog toga što i mi, žene posle traumatičnog postporođajnog iskustva, jednostavno to iskustvo potisnemo.Mislim da bi mlade majke lakše prolazile kroz to što ih čeka ako bi ih neko pripremio.Bolovi od rane nastale prilikom porođaja, mastitis i depresija moraju da budu teme koje trudnice moraju da znaju.Hvala Biljana što ste pokrenuli ovako važnu temu.

Sredinom 90-ih Dom zdravlja Vracar je imao organizovane vezbe za trudnice, koje je vodila babica cijeg imena na zalost ne mogu da se setim (mislim da je Mima). Za mene je to bilo neverovatno iskustvo, jer smo razgovarale o svim situacijama koje su mogle da nas zadese. Od toga kako ublaziti mucninu, gorusicu, otoke, gde pronaci odgovarajuce lekove (vreme nestasica), sta poneti u bolnicu, kako izdrzati porodjaj.. Najznacajnije su mi ipak bile vezbe disanja i opustanja, jer verujem da sam zahvaljujuci njima uspela da preguram tri ne bas laka porodjaja. Ne znam kakva je situacija sada, ali pre 16 godina, u vreme kada je situacija bila veoma teska, zena je imala neverovatnu energiju i entuzijazam i trudila se da nam maksimalno pomogne. Porodjaj je nesto veoma naporno i stresno i za zenu i za dete koje se radja i mislim da psihicka stabilnost majke mnogo znaci.
Vezbe nisu lose cak postoje i yoga vezbe za trudnice. Steta sto se ta priprema za porodjaj ne podigne na neki visi nivo i prosto ne mogu da verujem da je nesrecnih 90-ih sve bilo bolje organizovano.

Mpj prvi porodaj bio je carskim rezom,potpuno neocekivano,jer sam se pripremala za normalan porodaj.Iz mog iskustva ne bih ga nikom preporucila,jer mi je oporavak bio dug.Drugi porodaj posle teske i kontrolisane trudnoce desio se takoreci na patologiji trudnoce na koju sam bila primljena jer mi je pukao vodenjak,pa se cekalo da ja dobijem prave porodajne bolove,jer sam navodno po iskusnim sestrama imala lazne kontrakcije.Uglavnom ja prvi napon dobijam setajuci se(sestra rekla da tako mora)i tada izlazi i bebina glava.Posle mog vriska pojavljuje se 5 sestara,babica i doktor,nose me u salu,rade epiziotomiju i rada se moja devojcica,nakon samo dva minuta.Trci put,ja u nadi bice lakse,nema vise novina,probala sam dva nacina porodaja,snade me prva muka,sto je retko za nekog kome nije prvi porodaj,preguram termin.Opet krenu bolovi,pa stanu,opet moram u bolnicu na patologiju i naravno placem kao kisa jer moram da ostavim decu kod kuce.Cekam tako dva dana,pa konacno udem u salu.Grlic tvrd kao da se ne poradam,bolovi na 5 minuta,babica divna(sva sreca)i tako satima.Pokusava doktor da probije vodenjak,a on se zalepio za glavicu moje bebe,bolovi se pojacavaju.posle 10 sati na stolu i 2 sata indukcije ja uspevam da se porodim.Ni za jedan porodaj nisam imala epidural i moj savet je da onaj ko misli da ne moze da izdrzi uzme epidural,jer bolovi su nepodnosljivi,ali je sreca posle tog bola neopisiva.Imam dva sina i cerku,zdrave i prave i kada bih morala,sve bih ponovo prosla.Neke svari se prosto ne mogu prevideti,ali sam i ja za to da treba se raspitati i obavestiti sto je bolje moguce.

Pametno je što niste išli na vežbe za trudnice jer je moje iskustvo katastrofalno. Znam da ima domova zdravlja gde se to radi kako treba ali pretpostavljam da vaš nije jedan od tih.
Meni takođe niko nije rekao za pol posle epiziotomije ali su zato "svi znali" posle porođaja. Izgovor da lekari ne spominju epiziotomiju "da ne preplaše trudnicu" je loš. Čemu onda lekari ako vam ne govore istinu?
A osnovna stvar u trudnoći je da forume na kojima pišu trudnice-laici treba zaobilaziti!

Nije problem u tome da li su vežbe za trudnice dobre ili ne - naravno da je svaka stručna pomoć dobrodošla. Problem je što naš sistem ne podrazumeva jednak kvalitet u svim Domovima zdravlja! Biljana je verovatno trebala da ide tamo gde to nije dobro organizovano. Zato je bolje da se ova priča iskoristi da se pokrene baš ta tema - zašto su neke žene privilegovane da imaju dobru pripremu a da su druge, kao ja na primer, odustale posle spoznaje da se sve svodi na to da "predavačica" priča samo o seksu posle porođaja i kako treba da "očuvam brak bez obzira što je došla beba". Strašno!

Drage mame,
Majka sam troje dece,najstarije sam rodila u 30-toj a najmlađe od 5 meseci,u 40-toj godini,ćerku i dva sina. Sva tri porođaja su trajala u proseku sat vremena,a posle prvog porođaja su me već sutradan otpustili kući. Možda je i genetika u pitanju al ubeđena sam da je razlog lakih porođaja i postporođajnog perioda, moje bavljenje sportom (ne profesionalnim) do neke 25-te godine. I verujte mi, ako na nečemu budem insistirala,to će biti takođe bavljenje sportom naročtio ćerke.

Hvala autoru na iskrenosti. Ja sam postala majka tri puta, ovaj zadnji samo 3 meseca unazad, i to hitnim carskim rezom, jer su meni prikljucili sistem za indukciju sa greskom...

Zelela sam da prenesem moje iskustvo, jer je malo drugacije. Porodila sam se u SAD, Washington DC. Nisam isla na pripreme jer je bilo preko 40C i ja sam bila ogromna. Iako sam se u trudnoci ugojila 15kg, na mojih 48 kg pre trudnoce to je bilo mnogo. Inace ja sam 1m 60cm.Porodila sam se carskim rezom, tri nedelje pre termina jer je moja beba bila tada 4 kg i 200 gr, i ne nisam imala trudnicki dijabetis.I da carski rez je jedino sto izricito nisam htela, ali nije bilo druge varijante. Moj lekar se plasio da ce beba biti prevelika i nije hteo da rizikuje.
Moram da prenesem moje iskustvo sto se tice epiduralne anestezije. Iako je delovala odlicno, jako sam je tesko podnela uz neverovatnu mucninu i neverovatne drhtavice, znojenje, koza mi je bila plava u jendom trenutku.
Duga strana carskog reza pocnite da setate sto pre, cim vam lekari to dozvole, obicno 24 sata kasnije. Boli naravno, da ne pricam o tome kada pokusavate da ustanete sa kreveta ili sednete, ali apsolutna upornost se isplati. Mene su pustili iz bolnice posle 48 sati. Iskreno i uz svu paznju i pomoc lekara ipak se najbolje oporavljam i osecam kod kuce.
Lekari i sestre ovde su veoma predusretljivi, i u prvih 6 sati posle operacije svakom pacijentu su "dodeljene" po dve sestre. One bukvalno odgovaraju i skacu na svaki Vas mig i zahteve.
Nakon toga, kada vas prebace u regularnu sobu ,na svaku sestru dolazi oko 5-6 pacijenata, i one se na pocetku svoje smene dodju, predstave se i kazu da ukoliko ne mozete da ih dobijete pritiskom na dugme pored kreveta, mozete da ih pozovete na odredjeni pager broj.Beba je sve vreme bila uz mene, a preko noci je moja mama spavala na pomocnom krevetu kod mene u sobi dok je moj muz bio tu u toku dana.
Jedine osobe koju su ovde meni bile potpuno beskorisne bile su zene koje rade za organizaciju koja promovise dojenje i pomaze majkama kada pocinju da doje. One su deo bolnice i kada sam ih pozvala da mi pomognu samo su insistirale da ja moram da dojim dete i da ne pokusavam ni slucajno nista drugo. Naravno da se ubrzo ispostavilo da ja nemam dovoljno mleka i da je bilo jako loseg kvaliteta da smo morali odmah da dodamo formulu kako beba ne bi i dalje gubila na tezini.Vrlo su iskljucive, i pokusavaju da te nateraju da se osecas krivom ako ne mozes ili neces da dojis dete.
Ono sto pokusavam da kazem jeste d je stvarno svako iskustvo individualno, i da je meni stvarno pomoglo sto sam uspela da zadrzim taj tvrdoglavi stav da ima da odavde izadjem sto pre i da ima da se sto pre vratim normalnom funkcionisanju!

Upravo kao sto gospodja iznad kaze. Svaka zena ima drugacije iskustvo.
Bol postoji ali nije neizdrziv.
Porodila sam se dva puta bez epidurala, jedna epiziotomija posle koje sam sedela sutradan. Moj najveci problem je bio mastitis ali sam sama bila kriva za to.
Psihofizicke pripreme su vazne a narocito vezbe disanja jer uz njih epidural moze lako da se izbegne.

Slazem se sa autorkom teksta. Isla sam na pripremu za porodjaj u DZu u centru Beograda i dobila sam poluistine i lična mišljenja 3 voditeljke. Pa sam mogla da biram :) Na tim časovima, svaka od 3 voditeljke je držala banku shodno svojem pogledu na svet, i vrlo često smo zalutale na teren horoskopskog znaka budućeg deteta :))) ozbiljna pitanja koja se spominju u nekim knjigama za buduće majke, kao recimo, masaža međice (koja kao treba da smanji potrebu za epiziotomijom) su odbacivani kao apsolutna glupost za koju niko nije čuo. I nije. One, žene, tamo pričaju neku svoju spiku, ono što su naučile dok su išle u školu i tačka. Bar su u tome u skladu su sa domaćom medicinom - neobaveštene, poprilično prevaziđene i samozadovoljne.
Ako pokušate da postavite pitanje u vezi epidurala ili trudova ili ups, opravdanosti prakse vezivanja porodiljinih nogu za držače ("samo prilikom izgona, samo u nekim porodilištima" citiram predavačicu) dobijete pitanje - "a čime se vi bavite?", "aaaaa, novinarka?" (nisam.), "ohoho, od sada pazimo šta pričamo, da ne izađemo u novine".
I niko, ni moj ginekolog, ni knjiga, ni trudnički sajtovi i forumi, me nisu pripremili za oporavak od rane od epiziotomije.
To se jednostavno ne spominje. U bolnici vam vizita svako jutro zaviruje u medjunožje, al ne daju nikakve lekove za bolove nit savete za preživljavanje. Oni samo gledaju.
I samo još jedna stvar - moja mama nije imala ni jednu epiziotomiju jer su se ranije stvari radile malo drugačije. Zamislite samo.

Verovatno znate da vezbe za trudnice postoje samo u velikim opstinama i gradovima u Srbiji. Zene iz manjih mesta, dakle, nemaju cak ni opciju da se odluce za ili protiv njih. Nema ih i to je to. Pa opet, i te zene se poradjaju, sa epiduralnom ili bez nje, prirodnim putem ili carskim rezom, sa epiziotomijom ili bez nje. Iskustvo svake od njih je jedinstveno, jer zavisi od mnostva faktora. Kao sto se vidi i iz komentara, neke porodilje su imale koristi od vezbi a neke ne. Dakle, ne postoje dva identicna porodjajna iskustva, a ako zelite da podelite svoja sa drugima preporucujem stranicu www.majkahrabrost.com

Masaza medjuce radi
Prvi porodjaj u Frontu u Beogradu 2010. - epi sa pet savova i tri meseca nisam mogla da stojim normalno, a prvih mesec dana uopste - zavisi kako secnu. Bebu su izgurali laktom. Da ne opisujem dalje, ko je bio zna... Beba je bila izubijana, sa krvnim podlovima u oba oka.
Drugi porodjaj van Srbije 2011. (jeste, bas nam se zurilo)- babica je bila samnom i suprugom ceo porodjaj, masirala je medjicu, i nisam imala cepanje, ni epi ponovo (iako su mi u Beogradu lekari rekli da cu sigurno imati i sledeci put). Nije izguravala bebu laktom, nego me je okretala na strane da pomogne bebi da se okrene, i bockala iglicama za akupunkturu jer sam odbila bilo kakvu hemijsku anesteziju dok beba ne izadje, osim u slucaju hitne intervencije. Beba je bila neogrebana i sisala sa 15 min! Babica je samo obrisala, stavila stipaljku na pupak i drzala je da se upoznamo, jer sam ja jos drhtala (a i suprug). I beba je nasla bradavicu i pocela da sisa. Medicinski gledano, porodjaji su tekli isto, i imala sam reviziju materice na kraju - u Beogradu na zivo jer je epidural prestao da radi, a u "gde sam sad" u totalnoj anesteziji. Kad sam pitala anesteziologa dobijam li neku lokalnu, prvo me je pogledao kao da ce da zove i psihijatra (svi ostali lekari su vec bili u sali), a kad sam mu objasnila reviziju kako je radjena u Frontu, samo mi je rekao, pa mi to tako ne radimo, i laku noc.

Znam mnogo žena koje nisu išle na te nesrećne pripreme i potpuno podržavam taj stav.
Ja nisam išla jer je trebalo da idem kada je napolju bilo +40 stepeni a one su zakazane u 17h. I kakav je trebalo stav da imam o tim "pripremama" kad ni vreme održavanja ne umeju da zakažu kao ljudi?
I ja meni su u sali lepo objasnili šta treba da radim, slušala sam ih i sve je bilo ok.

Rodila sam dva deteta. Posle prvog porođaja je bol od epiziotomije bio nepodnosljiv i kad se sad prisetim porođaja, taj deo mi je bio najneprijatniji. Ono sto je bitno je da je moj lekar insistirao da se konci skinu 7 dana posle porođaja i kada ih je skinuo, vise nikakvih problema i bolova nisam imala. Posle drugog porođaja skoro da nisam imala nikakve bolove od epiziotomije, ali sam ipak otisla 7. dana da mi skine konce. U razgovoru sa drugim mamama vidim da to skidanje konaca uopšte nije praksa, ali meni je pomoglo, veoma. I jeste veoma bitno da u celi proces porođaja uđete sto je moguće opušteniji i hladne glave. Pozdrav!

Da,i moj prvi porođaj je bio predug,dve indukcije,nakon 15 sati na stolu sam povraćala...I samo psihofizičke pripreme na koje sam išla dva meseca pre toga su mi pomogle da sve to preživim. U DZ Žarkovo ih je držala patronažna sestra Slava i m,mogu da kažem,posle njenih "predavanja" sam bila na sve spremna. Ni jednu sitnicu nije ispustila. Nakon četiri godine sam ponovo išla,rodila devijčicu od 4150kg posle 45 min na stolu,ponovo su mi sestra Slavine reči bile u glavi i sve je bilo odlično.Svakakvih iskustava ima,svakakvih doktora i babica takođe. Tu mi ne utičemo,ali smatram da su ove vežbe baš dobre i potrebne!

Znam mnogo žena koje nisu išle na te nesrećne pripreme i potpuno podržavam taj stav.
Ja nisam išla jer je trebalo da idem kada je napolju bilo +40 stepeni a one su zakazane u 17h. I kakav je trebalo stav da imam o tim "pripremama" kad ni vreme održavanja ne umeju da zakažu kao ljudi?
I ja meni su u sali lepo objasnili šta treba da radim, slušala sam ih i sve je bilo ok.

Draga Biljana,

sigurno bi ste bili upoznati sa svim tim stvarima koje ste prosli da ste isli na vezbe za trudnice. Ne zovu se ona dzabe "psihofizicka priprema za porodjaj".
U Beogradu postoji vise sjajnih babica koje ih drze po domovima zdravlja.
O epiziotomiji se pise nadugacko i nasiroko po forumima za mame, a lekari ih ne spominju zato sto je krajnje individualno kako ce koja zena odreagovati posle nje,pa sto bi bezveze plasili trudnicu da ce da boli, kada to uopste ne mora da bude tako.
Tako da, govori se o svemu, samo treba traziti i citati informacije na vreme.

No, bitno je da ste i Vi i bebica sada ok, a taj strasni porodjaj je prosao kako je prosao. Sledeci ce biti laksi, sigurno . Pozdrav od mame dva decaka :)

porodila sam se bez ikakve anestezije, bol uopste nije nezamisliva, nemojte se plasiti, bol je neodvojiva od celog procesa i samo je bitno pokusati se sto vise opustiti i dopustiti porodjaju da vas obuzme i vodi i sve ce biti ok.

Pametno je što niste išli na vežbe za trudnice jer je moje iskustvo katastrofalno. Znam da ima domova zdravlja gde se to radi kako treba ali pretpostavljam da vaš nije jedan od tih.
Meni takođe niko nije rekao za pol posle epiziotomije ali su zato "svi znali" posle porođaja. Izgovor da lekari ne spominju epiziotomiju "da ne preplaše trudnicu" je loš. Čemu onda lekari ako vam ne govore istinu?
A osnovna stvar u trudnoći je da forume na kojima pišu trudnice-laici treba zaobilaziti!

I ja se godinama pitam zašto niko ne govori o teškim trenucima koji nastaju nakon što se porodite.Da li zbog toga što je to normalno za sve porodilje ili zbog toga što i mi, žene posle traumatičnog postporođajnog iskustva, jednostavno to iskustvo potisnemo.Mislim da bi mlade majke lakše prolazile kroz to što ih čeka ako bi ih neko pripremio.Bolovi od rane nastale prilikom porođaja, mastitis i depresija moraju da budu teme koje trudnice moraju da znaju.Hvala Biljana što ste pokrenuli ovako važnu temu.

Slazem se sa autorkom teksta. Isla sam na pripremu za porodjaj u DZu u centru Beograda i dobila sam poluistine i lična mišljenja 3 voditeljke. Pa sam mogla da biram :) Na tim časovima, svaka od 3 voditeljke je držala banku shodno svojem pogledu na svet, i vrlo često smo zalutale na teren horoskopskog znaka budućeg deteta :))) ozbiljna pitanja koja se spominju u nekim knjigama za buduće majke, kao recimo, masaža međice (koja kao treba da smanji potrebu za epiziotomijom) su odbacivani kao apsolutna glupost za koju niko nije čuo. I nije. One, žene, tamo pričaju neku svoju spiku, ono što su naučile dok su išle u školu i tačka. Bar su u tome u skladu su sa domaćom medicinom - neobaveštene, poprilično prevaziđene i samozadovoljne.
Ako pokušate da postavite pitanje u vezi epidurala ili trudova ili ups, opravdanosti prakse vezivanja porodiljinih nogu za držače ("samo prilikom izgona, samo u nekim porodilištima" citiram predavačicu) dobijete pitanje - "a čime se vi bavite?", "aaaaa, novinarka?" (nisam.), "ohoho, od sada pazimo šta pričamo, da ne izađemo u novine".
I niko, ni moj ginekolog, ni knjiga, ni trudnički sajtovi i forumi, me nisu pripremili za oporavak od rane od epiziotomije.
To se jednostavno ne spominje. U bolnici vam vizita svako jutro zaviruje u medjunožje, al ne daju nikakve lekove za bolove nit savete za preživljavanje. Oni samo gledaju.
I samo još jedna stvar - moja mama nije imala ni jednu epiziotomiju jer su se ranije stvari radile malo drugačije. Zamislite samo.

Nije problem u tome da li su vežbe za trudnice dobre ili ne - naravno da je svaka stručna pomoć dobrodošla. Problem je što naš sistem ne podrazumeva jednak kvalitet u svim Domovima zdravlja! Biljana je verovatno trebala da ide tamo gde to nije dobro organizovano. Zato je bolje da se ova priča iskoristi da se pokrene baš ta tema - zašto su neke žene privilegovane da imaju dobru pripremu a da su druge, kao ja na primer, odustale posle spoznaje da se sve svodi na to da "predavačica" priča samo o seksu posle porođaja i kako treba da "očuvam brak bez obzira što je došla beba". Strašno!

Mpj prvi porodaj bio je carskim rezom,potpuno neocekivano,jer sam se pripremala za normalan porodaj.Iz mog iskustva ne bih ga nikom preporucila,jer mi je oporavak bio dug.Drugi porodaj posle teske i kontrolisane trudnoce desio se takoreci na patologiji trudnoce na koju sam bila primljena jer mi je pukao vodenjak,pa se cekalo da ja dobijem prave porodajne bolove,jer sam navodno po iskusnim sestrama imala lazne kontrakcije.Uglavnom ja prvi napon dobijam setajuci se(sestra rekla da tako mora)i tada izlazi i bebina glava.Posle mog vriska pojavljuje se 5 sestara,babica i doktor,nose me u salu,rade epiziotomiju i rada se moja devojcica,nakon samo dva minuta.Trci put,ja u nadi bice lakse,nema vise novina,probala sam dva nacina porodaja,snade me prva muka,sto je retko za nekog kome nije prvi porodaj,preguram termin.Opet krenu bolovi,pa stanu,opet moram u bolnicu na patologiju i naravno placem kao kisa jer moram da ostavim decu kod kuce.Cekam tako dva dana,pa konacno udem u salu.Grlic tvrd kao da se ne poradam,bolovi na 5 minuta,babica divna(sva sreca)i tako satima.Pokusava doktor da probije vodenjak,a on se zalepio za glavicu moje bebe,bolovi se pojacavaju.posle 10 sati na stolu i 2 sata indukcije ja uspevam da se porodim.Ni za jedan porodaj nisam imala epidural i moj savet je da onaj ko misli da ne moze da izdrzi uzme epidural,jer bolovi su nepodnosljivi,ali je sreca posle tog bola neopisiva.Imam dva sina i cerku,zdrave i prave i kada bih morala,sve bih ponovo prosla.Neke svari se prosto ne mogu prevideti,ali sam i ja za to da treba se raspitati i obavestiti sto je bolje moguce.

Zelela sam da prenesem moje iskustvo, jer je malo drugacije. Porodila sam se u SAD, Washington DC. Nisam isla na pripreme jer je bilo preko 40C i ja sam bila ogromna. Iako sam se u trudnoci ugojila 15kg, na mojih 48 kg pre trudnoce to je bilo mnogo. Inace ja sam 1m 60cm.Porodila sam se carskim rezom, tri nedelje pre termina jer je moja beba bila tada 4 kg i 200 gr, i ne nisam imala trudnicki dijabetis.I da carski rez je jedino sto izricito nisam htela, ali nije bilo druge varijante. Moj lekar se plasio da ce beba biti prevelika i nije hteo da rizikuje.
Moram da prenesem moje iskustvo sto se tice epiduralne anestezije. Iako je delovala odlicno, jako sam je tesko podnela uz neverovatnu mucninu i neverovatne drhtavice, znojenje, koza mi je bila plava u jendom trenutku.
Duga strana carskog reza pocnite da setate sto pre, cim vam lekari to dozvole, obicno 24 sata kasnije. Boli naravno, da ne pricam o tome kada pokusavate da ustanete sa kreveta ili sednete, ali apsolutna upornost se isplati. Mene su pustili iz bolnice posle 48 sati. Iskreno i uz svu paznju i pomoc lekara ipak se najbolje oporavljam i osecam kod kuce.
Lekari i sestre ovde su veoma predusretljivi, i u prvih 6 sati posle operacije svakom pacijentu su "dodeljene" po dve sestre. One bukvalno odgovaraju i skacu na svaki Vas mig i zahteve.
Nakon toga, kada vas prebace u regularnu sobu ,na svaku sestru dolazi oko 5-6 pacijenata, i one se na pocetku svoje smene dodju, predstave se i kazu da ukoliko ne mozete da ih dobijete pritiskom na dugme pored kreveta, mozete da ih pozovete na odredjeni pager broj.Beba je sve vreme bila uz mene, a preko noci je moja mama spavala na pomocnom krevetu kod mene u sobi dok je moj muz bio tu u toku dana.
Jedine osobe koju su ovde meni bile potpuno beskorisne bile su zene koje rade za organizaciju koja promovise dojenje i pomaze majkama kada pocinju da doje. One su deo bolnice i kada sam ih pozvala da mi pomognu samo su insistirale da ja moram da dojim dete i da ne pokusavam ni slucajno nista drugo. Naravno da se ubrzo ispostavilo da ja nemam dovoljno mleka i da je bilo jako loseg kvaliteta da smo morali odmah da dodamo formulu kako beba ne bi i dalje gubila na tezini.Vrlo su iskljucive, i pokusavaju da te nateraju da se osecas krivom ako ne mozes ili neces da dojis dete.
Ono sto pokusavam da kazem jeste d je stvarno svako iskustvo individualno, i da je meni stvarno pomoglo sto sam uspela da zadrzim taj tvrdoglavi stav da ima da odavde izadjem sto pre i da ima da se sto pre vratim normalnom funkcionisanju!

Drage mame,
Majka sam troje dece,najstarije sam rodila u 30-toj a najmlađe od 5 meseci,u 40-toj godini,ćerku i dva sina. Sva tri porođaja su trajala u proseku sat vremena,a posle prvog porođaja su me već sutradan otpustili kući. Možda je i genetika u pitanju al ubeđena sam da je razlog lakih porođaja i postporođajnog perioda, moje bavljenje sportom (ne profesionalnim) do neke 25-te godine. I verujte mi, ako na nečemu budem insistirala,to će biti takođe bavljenje sportom naročtio ćerke.

Hvala autoru na iskrenosti. Ja sam postala majka tri puta, ovaj zadnji samo 3 meseca unazad, i to hitnim carskim rezom, jer su meni prikljucili sistem za indukciju sa greskom...

Upravo kao sto gospodja iznad kaze. Svaka zena ima drugacije iskustvo.
Bol postoji ali nije neizdrziv.
Porodila sam se dva puta bez epidurala, jedna epiziotomija posle koje sam sedela sutradan. Moj najveci problem je bio mastitis ali sam sama bila kriva za to.
Psihofizicke pripreme su vazne a narocito vezbe disanja jer uz njih epidural moze lako da se izbegne.

Ne slazem se sa stavom da su psihofizicke pripreme za trudnice bezveze Naprotiv, moje iskustvo je fantasticno. Informacije koje su mi prenete i nacin na koji su me za porodjaj pripremili u KBC Zvezdara, bili su od neprocenjivog znacaja! Zahvaljujuci vezbama, do najsitnijih detalja bila sam upoznata sa svime sto me ceka- od momenta ulaska u porodiliste, preko izlaska iz njega, pa do prvih dana kod kuce. Tako da, drage trudnice,idite na vezbe!

Masaza medjuce radi
Prvi porodjaj u Frontu u Beogradu 2010. - epi sa pet savova i tri meseca nisam mogla da stojim normalno, a prvih mesec dana uopste - zavisi kako secnu. Bebu su izgurali laktom. Da ne opisujem dalje, ko je bio zna... Beba je bila izubijana, sa krvnim podlovima u oba oka.
Drugi porodjaj van Srbije 2011. (jeste, bas nam se zurilo)- babica je bila samnom i suprugom ceo porodjaj, masirala je medjicu, i nisam imala cepanje, ni epi ponovo (iako su mi u Beogradu lekari rekli da cu sigurno imati i sledeci put). Nije izguravala bebu laktom, nego me je okretala na strane da pomogne bebi da se okrene, i bockala iglicama za akupunkturu jer sam odbila bilo kakvu hemijsku anesteziju dok beba ne izadje, osim u slucaju hitne intervencije. Beba je bila neogrebana i sisala sa 15 min! Babica je samo obrisala, stavila stipaljku na pupak i drzala je da se upoznamo, jer sam ja jos drhtala (a i suprug). I beba je nasla bradavicu i pocela da sisa. Medicinski gledano, porodjaji su tekli isto, i imala sam reviziju materice na kraju - u Beogradu na zivo jer je epidural prestao da radi, a u "gde sam sad" u totalnoj anesteziji. Kad sam pitala anesteziologa dobijam li neku lokalnu, prvo me je pogledao kao da ce da zove i psihijatra (svi ostali lekari su vec bili u sali), a kad sam mu objasnila reviziju kako je radjena u Frontu, samo mi je rekao, pa mi to tako ne radimo, i laku noc.

Sredinom 90-ih Dom zdravlja Vracar je imao organizovane vezbe za trudnice, koje je vodila babica cijeg imena na zalost ne mogu da se setim (mislim da je Mima). Za mene je to bilo neverovatno iskustvo, jer smo razgovarale o svim situacijama koje su mogle da nas zadese. Od toga kako ublaziti mucninu, gorusicu, otoke, gde pronaci odgovarajuce lekove (vreme nestasica), sta poneti u bolnicu, kako izdrzati porodjaj.. Najznacajnije su mi ipak bile vezbe disanja i opustanja, jer verujem da sam zahvaljujuci njima uspela da preguram tri ne bas laka porodjaja. Ne znam kakva je situacija sada, ali pre 16 godina, u vreme kada je situacija bila veoma teska, zena je imala neverovatnu energiju i entuzijazam i trudila se da nam maksimalno pomogne. Porodjaj je nesto veoma naporno i stresno i za zenu i za dete koje se radja i mislim da psihicka stabilnost majke mnogo znaci.
Vezbe nisu lose cak postoje i yoga vezbe za trudnice. Steta sto se ta priprema za porodjaj ne podigne na neki visi nivo i prosto ne mogu da verujem da je nesrecnih 90-ih sve bilo bolje organizovano.

Verovatno znate da vezbe za trudnice postoje samo u velikim opstinama i gradovima u Srbiji. Zene iz manjih mesta, dakle, nemaju cak ni opciju da se odluce za ili protiv njih. Nema ih i to je to. Pa opet, i te zene se poradjaju, sa epiduralnom ili bez nje, prirodnim putem ili carskim rezom, sa epiziotomijom ili bez nje. Iskustvo svake od njih je jedinstveno, jer zavisi od mnostva faktora. Kao sto se vidi i iz komentara, neke porodilje su imale koristi od vezbi a neke ne. Dakle, ne postoje dva identicna porodjajna iskustva, a ako zelite da podelite svoja sa drugima preporucujem stranicu www.majkahrabrost.com

Rodila sam dva deteta. Posle prvog porođaja je bol od epiziotomije bio nepodnosljiv i kad se sad prisetim porođaja, taj deo mi je bio najneprijatniji. Ono sto je bitno je da je moj lekar insistirao da se konci skinu 7 dana posle porođaja i kada ih je skinuo, vise nikakvih problema i bolova nisam imala. Posle drugog porođaja skoro da nisam imala nikakve bolove od epiziotomije, ali sam ipak otisla 7. dana da mi skine konce. U razgovoru sa drugim mamama vidim da to skidanje konaca uopšte nije praksa, ali meni je pomoglo, veoma. I jeste veoma bitno da u celi proces porođaja uđete sto je moguće opušteniji i hladne glave. Pozdrav!

Da,i moj prvi porođaj je bio predug,dve indukcije,nakon 15 sati na stolu sam povraćala...I samo psihofizičke pripreme na koje sam išla dva meseca pre toga su mi pomogle da sve to preživim. U DZ Žarkovo ih je držala patronažna sestra Slava i m,mogu da kažem,posle njenih "predavanja" sam bila na sve spremna. Ni jednu sitnicu nije ispustila. Nakon četiri godine sam ponovo išla,rodila devijčicu od 4150kg posle 45 min na stolu,ponovo su mi sestra Slavine reči bile u glavi i sve je bilo odlično.Svakakvih iskustava ima,svakakvih doktora i babica takođe. Tu mi ne utičemo,ali smatram da su ove vežbe baš dobre i potrebne!