Jedan od problema je što kod nas postoje naučnici i "naučnici", jer se vrednovanje rada vrši na način koji je lako moguće zloupotrebiti.
Imate nebrojeno ljudi koji se dopisuju na naučne radove (npr. profesor zaposli nekog kao asistenta, ovaj srećan što ima posao i platu, a za uzvrat ga dopisuje kao koautora na svaki rad koji objavi), zatim postoje kvazinaučni časopisi koji objavljuju sve po "povoljnoj" ceni maltene bez ikakve recenzije (npr. ozloglašeni TTEM koji je pominjan u peticiji naučnika), i onda pogledate nečiju naučnu biografiju, čovek ima preko 100 radova, a pojma nema šta je u njima napisano.
Pri izboru u zvanja se predaju i kopije radova, i Komisija za izbor bi trebalo neke od tih radova da PROČITA i utvrdi da li su ti radovi zaista naučni doprinos ili su bezvredni!
Međutim, kod nas uvek prolaze oni sa najviše radova i najviše poena, a niko ne gleda KVALITET tih radova.
Može neko za života da napiše 10 radova, ali da svaki bude značajan doprinos, a neko može da napiše i 500 radova, ali da svi budu na nivou studentskog seminarskog rada.
Dakle, treba malo poraditi na KVALITETU umesto kvantiteta, a to je ono za šta treba mnogo više rada i bolji uslovi.
Iznenađen sam da rublika Nauka još uvek postoji na b92. Već sam pomislio sam da je ono što je od je ostalo prebačeno u rubliku Život zbog čestih pritužbi na verodostojnost. Mada sam ovaj članak nije iznenađujući - ipak se ovde radi o politici a ne o nauci. Ispričaću vam nešto: pre neki dan sam u Gugulu potražio „centralne razlike“, matematički pojam, tako na srpskom. Dobio sam dosta referenci, ali zanimljivo je da su samo one hrvatske govorile o matematičkom pojmu, dok su one srpske bile vesti koje ovaj termin pominju u potpuno proizvoljnom kontekstu. Ovo više govori o nauci u Srbiji i o ulozi medija u relativizaciji našeg stanja svesti nego bilo kakav protest naučnih radnika.
“Javnost Srbije je jasno stala uz naučnike, koji su do tada smatrani za „čudake koji rade nešto samo njima zanimljivo“, ukazujući na to da je svesna značaja obrazovanja i nauke za razvoj celog društva i zemlje. “ Ovo je neistina 100% Ratna ideologija (bez ili u rukavicama) traje 24 g. I naučnici su živi ljudi (nisu roboti) šta vi mislite kako su preživeli te 24 godine u zemlji gde ne postoji nikakav sistem vrednosti? Evo kako: 1) Oni koji su emigrirali za zapad snašli su se kako je ko znao; uglavnom su solidno prošli, ako su se zaposlili na fakultetima ili institutima (mogli su da se bave naukom). 2) oni koji su ostali njih 95% se takođe snalazilo kako je ko znao i umeo, radili su sve moguće poslove da bi sa svojim porodicama preživeli (znači umesto bavljenja naukom bavili su se pukim preživljavanjem). Onih 5% koji su koristili zapadne stipendije i koji su na po 1-4 godine boravili na zapadu su takođe mogli da se bave naukom.
Ps. ne postoje nikakvi uslovi da se ljudi u Srbiji bave naukom. Da bi to bilo moguće prvo bi ti naučnici morali biti deo srednje klase u Srbiji. Znači morali bi imati rešene elementarne uslove kao što je rešeno stanovanje....i to u kvartovima gde bi policija 24h stvarala javni red i mir jer Beograd liči na bojno polje (petarde, muzika iz stanova i kafana, sportske manifestacije i huliganstvo koje uz to ide, buka od infrastrukturnih radova i renoviranja 24h dnevno). Zemlja u kojoj naučnici nisu srednja klasa u njoj nema nauke (osim imitacije)!
Ponekada budem ohol koliko sam inteligentan, a onda me prodavačica u supermarketu spusti na zemlju.
Naše školstvo bi trebalo raditi po principu; otkrijte što više talenata.
Trebalo bi nastavnicima davati veće plate ako otkriju talenate.
Morali bi talentovani učenici da dobiju neke stipendije, makar bile i mizerne, treba dati do znanja deci da idu pravim putem.
Još samo treba da obrazujemo nastavnike.
Verujem da većina posetioca ovog sajta (baš kao i ja misle da su najpametniji), to jednostavno nije istina, više nema pametnih pojedinaca nego bogatih pojedinaca i pametnih, uređenih društava.
Jedan od problema je što kod nas postoje naučnici i "naučnici", jer se vrednovanje rada vrši na način koji je lako moguće zloupotrebiti.
Imate nebrojeno ljudi koji se dopisuju na naučne radove (npr. profesor zaposli nekog kao asistenta, ovaj srećan što ima posao i platu, a za uzvrat ga dopisuje kao koautora na svaki rad koji objavi), zatim postoje kvazinaučni časopisi koji objavljuju sve po "povoljnoj" ceni maltene bez ikakve recenzije (npr. ozloglašeni TTEM koji je pominjan u peticiji naučnika), i onda pogledate nečiju naučnu biografiju, čovek ima preko 100 radova, a pojma nema šta je u njima napisano.
Pri izboru u zvanja se predaju i kopije radova, i Komisija za izbor bi trebalo neke od tih radova da PROČITA i utvrdi da li su ti radovi zaista naučni doprinos ili su bezvredni!
Međutim, kod nas uvek prolaze oni sa najviše radova i najviše poena, a niko ne gleda KVALITET tih radova.
Može neko za života da napiše 10 radova, ali da svaki bude značajan doprinos, a neko može da napiše i 500 radova, ali da svi budu na nivou studentskog seminarskog rada.
Dakle, treba malo poraditi na KVALITETU umesto kvantiteta, a to je ono za šta treba mnogo više rada i bolji uslovi.
“Javnost Srbije je jasno stala uz naučnike, koji su do tada smatrani za „čudake koji rade nešto samo njima zanimljivo“, ukazujući na to da je svesna značaja obrazovanja i nauke za razvoj celog društva i zemlje. “ Ovo je neistina 100% Ratna ideologija (bez ili u rukavicama) traje 24 g. I naučnici su živi ljudi (nisu roboti) šta vi mislite kako su preživeli te 24 godine u zemlji gde ne postoji nikakav sistem vrednosti? Evo kako: 1) Oni koji su emigrirali za zapad snašli su se kako je ko znao; uglavnom su solidno prošli, ako su se zaposlili na fakultetima ili institutima (mogli su da se bave naukom). 2) oni koji su ostali njih 95% se takođe snalazilo kako je ko znao i umeo, radili su sve moguće poslove da bi sa svojim porodicama preživeli (znači umesto bavljenja naukom bavili su se pukim preživljavanjem). Onih 5% koji su koristili zapadne stipendije i koji su na po 1-4 godine boravili na zapadu su takođe mogli da se bave naukom.
Ps. ne postoje nikakvi uslovi da se ljudi u Srbiji bave naukom. Da bi to bilo moguće prvo bi ti naučnici morali biti deo srednje klase u Srbiji. Znači morali bi imati rešene elementarne uslove kao što je rešeno stanovanje....i to u kvartovima gde bi policija 24h stvarala javni red i mir jer Beograd liči na bojno polje (petarde, muzika iz stanova i kafana, sportske manifestacije i huliganstvo koje uz to ide, buka od infrastrukturnih radova i renoviranja 24h dnevno). Zemlja u kojoj naučnici nisu srednja klasa u njoj nema nauke (osim imitacije)!
Iznenađen sam da rublika Nauka još uvek postoji na b92. Već sam pomislio sam da je ono što je od je ostalo prebačeno u rubliku Život zbog čestih pritužbi na verodostojnost. Mada sam ovaj članak nije iznenađujući - ipak se ovde radi o politici a ne o nauci. Ispričaću vam nešto: pre neki dan sam u Gugulu potražio „centralne razlike“, matematički pojam, tako na srpskom. Dobio sam dosta referenci, ali zanimljivo je da su samo one hrvatske govorile o matematičkom pojmu, dok su one srpske bile vesti koje ovaj termin pominju u potpuno proizvoljnom kontekstu. Ovo više govori o nauci u Srbiji i o ulozi medija u relativizaciji našeg stanja svesti nego bilo kakav protest naučnih radnika.
Ponekada budem ohol koliko sam inteligentan, a onda me prodavačica u supermarketu spusti na zemlju.
Naše školstvo bi trebalo raditi po principu; otkrijte što više talenata.
Trebalo bi nastavnicima davati veće plate ako otkriju talenate.
Morali bi talentovani učenici da dobiju neke stipendije, makar bile i mizerne, treba dati do znanja deci da idu pravim putem.
Još samo treba da obrazujemo nastavnike.
Verujem da većina posetioca ovog sajta (baš kao i ja misle da su najpametniji), to jednostavno nije istina, više nema pametnih pojedinaca nego bogatih pojedinaca i pametnih, uređenih društava.
Ponekada budem ohol koliko sam inteligentan, a onda me prodavačica u supermarketu spusti na zemlju.
Naše školstvo bi trebalo raditi po principu; otkrijte što više talenata.
Trebalo bi nastavnicima davati veće plate ako otkriju talenate.
Morali bi talentovani učenici da dobiju neke stipendije, makar bile i mizerne, treba dati do znanja deci da idu pravim putem.
Još samo treba da obrazujemo nastavnike.
Verujem da većina posetioca ovog sajta (baš kao i ja misle da su najpametniji), to jednostavno nije istina, više nema pametnih pojedinaca nego bogatih pojedinaca i pametnih, uređenih društava.
“Javnost Srbije je jasno stala uz naučnike, koji su do tada smatrani za „čudake koji rade nešto samo njima zanimljivo“, ukazujući na to da je svesna značaja obrazovanja i nauke za razvoj celog društva i zemlje. “ Ovo je neistina 100% Ratna ideologija (bez ili u rukavicama) traje 24 g. I naučnici su živi ljudi (nisu roboti) šta vi mislite kako su preživeli te 24 godine u zemlji gde ne postoji nikakav sistem vrednosti? Evo kako: 1) Oni koji su emigrirali za zapad snašli su se kako je ko znao; uglavnom su solidno prošli, ako su se zaposlili na fakultetima ili institutima (mogli su da se bave naukom). 2) oni koji su ostali njih 95% se takođe snalazilo kako je ko znao i umeo, radili su sve moguće poslove da bi sa svojim porodicama preživeli (znači umesto bavljenja naukom bavili su se pukim preživljavanjem). Onih 5% koji su koristili zapadne stipendije i koji su na po 1-4 godine boravili na zapadu su takođe mogli da se bave naukom.
Ps. ne postoje nikakvi uslovi da se ljudi u Srbiji bave naukom. Da bi to bilo moguće prvo bi ti naučnici morali biti deo srednje klase u Srbiji. Znači morali bi imati rešene elementarne uslove kao što je rešeno stanovanje....i to u kvartovima gde bi policija 24h stvarala javni red i mir jer Beograd liči na bojno polje (petarde, muzika iz stanova i kafana, sportske manifestacije i huliganstvo koje uz to ide, buka od infrastrukturnih radova i renoviranja 24h dnevno). Zemlja u kojoj naučnici nisu srednja klasa u njoj nema nauke (osim imitacije)!
Jedan od problema je što kod nas postoje naučnici i "naučnici", jer se vrednovanje rada vrši na način koji je lako moguće zloupotrebiti.
Imate nebrojeno ljudi koji se dopisuju na naučne radove (npr. profesor zaposli nekog kao asistenta, ovaj srećan što ima posao i platu, a za uzvrat ga dopisuje kao koautora na svaki rad koji objavi), zatim postoje kvazinaučni časopisi koji objavljuju sve po "povoljnoj" ceni maltene bez ikakve recenzije (npr. ozloglašeni TTEM koji je pominjan u peticiji naučnika), i onda pogledate nečiju naučnu biografiju, čovek ima preko 100 radova, a pojma nema šta je u njima napisano.
Pri izboru u zvanja se predaju i kopije radova, i Komisija za izbor bi trebalo neke od tih radova da PROČITA i utvrdi da li su ti radovi zaista naučni doprinos ili su bezvredni!
Međutim, kod nas uvek prolaze oni sa najviše radova i najviše poena, a niko ne gleda KVALITET tih radova.
Može neko za života da napiše 10 radova, ali da svaki bude značajan doprinos, a neko može da napiše i 500 radova, ali da svi budu na nivou studentskog seminarskog rada.
Dakle, treba malo poraditi na KVALITETU umesto kvantiteta, a to je ono za šta treba mnogo više rada i bolji uslovi.
Iznenađen sam da rublika Nauka još uvek postoji na b92. Već sam pomislio sam da je ono što je od je ostalo prebačeno u rubliku Život zbog čestih pritužbi na verodostojnost. Mada sam ovaj članak nije iznenađujući - ipak se ovde radi o politici a ne o nauci. Ispričaću vam nešto: pre neki dan sam u Gugulu potražio „centralne razlike“, matematički pojam, tako na srpskom. Dobio sam dosta referenci, ali zanimljivo je da su samo one hrvatske govorile o matematičkom pojmu, dok su one srpske bile vesti koje ovaj termin pominju u potpuno proizvoljnom kontekstu. Ovo više govori o nauci u Srbiji i o ulozi medija u relativizaciji našeg stanja svesti nego bilo kakav protest naučnih radnika.
IMAGE SOURCE
7 Komentari
Sortiraj po: