Do poslednje kese

Svaka cast novinarki za ovaj retko pametan clanak

TV Avala je samo jedan od ovakvih primera širom Srbije.

Neuspešne privatizacije i bahati vlasnici, a sa druge strane, ekonomska kriza koja je ozbiljno ograničila reklamne budžete.

A, kada se vratimo u 2006. možemo da analiziramo ceo taj Konkurs koji nam je opredelio televizijsku sliku na duži period.
U ratu je nastradalo mnogo emisione opreme, koja do te 2006. nije bila obnovljena, i trebalo je ulagati u predajničku mrežu.
Tada je već zahuktan proces digitalizacije u mnogim zemljama, uključujući i susednu Hrvatsku.
Bilo nas je vrlo malo koji smo tada zagovarali ideju prelaska na digitalno emitovanje. Umesto sadašnjih 5 komercijalnih nacionalnih mreža bilo je dovoljno izgraditi samo jednu digitalnu sa istim kapacitetom od 5 programa.
RTS kao javni servis je mogao da nastavi da emituje analogno svoj Prvi program uz aktiviranje digitalnog paketa koji bi uključio i Parlamentarni kanal, kako ne bi smarali narod na običnim programima. Na slobodnim frekvencijama bi bilo moguće otvaranje novih digitalnih paketa sa novim programima. (Evo već je 2012. i od digitalizacije još uvek ništa, ali to je druga priča o ne radu nadležnih.)
Baš je ta digitalizacija odličan primer kako nas, zapravo, „vode“ u Evropu. Deklarativno podržavaju, „rade“ na tome, a u praksi tavore…

Postojale su sumnje, koje realnost potvrđuje, da je taj konkurs bio dirigovan iz jednog centra moći, čiji je Željko samo eksponent.

I na kraju to i nije strašno, tada su bile takve političke okolnosti. Problem što ni dan danas ne postoji volja da se krene napred. Ali to je opšte mesto Srpske politike, ne samo u medijima.

Svaka cast novinarki za ovaj retko pametan clanak

TV Avala je samo jedan od ovakvih primera širom Srbije.

Neuspešne privatizacije i bahati vlasnici, a sa druge strane, ekonomska kriza koja je ozbiljno ograničila reklamne budžete.

A, kada se vratimo u 2006. možemo da analiziramo ceo taj Konkurs koji nam je opredelio televizijsku sliku na duži period.
U ratu je nastradalo mnogo emisione opreme, koja do te 2006. nije bila obnovljena, i trebalo je ulagati u predajničku mrežu.
Tada je već zahuktan proces digitalizacije u mnogim zemljama, uključujući i susednu Hrvatsku.
Bilo nas je vrlo malo koji smo tada zagovarali ideju prelaska na digitalno emitovanje. Umesto sadašnjih 5 komercijalnih nacionalnih mreža bilo je dovoljno izgraditi samo jednu digitalnu sa istim kapacitetom od 5 programa.
RTS kao javni servis je mogao da nastavi da emituje analogno svoj Prvi program uz aktiviranje digitalnog paketa koji bi uključio i Parlamentarni kanal, kako ne bi smarali narod na običnim programima. Na slobodnim frekvencijama bi bilo moguće otvaranje novih digitalnih paketa sa novim programima. (Evo već je 2012. i od digitalizacije još uvek ništa, ali to je druga priča o ne radu nadležnih.)
Baš je ta digitalizacija odličan primer kako nas, zapravo, „vode“ u Evropu. Deklarativno podržavaju, „rade“ na tome, a u praksi tavore…

Postojale su sumnje, koje realnost potvrđuje, da je taj konkurs bio dirigovan iz jednog centra moći, čiji je Željko samo eksponent.

I na kraju to i nije strašno, tada su bile takve političke okolnosti. Problem što ni dan danas ne postoji volja da se krene napred. Ali to je opšte mesto Srpske politike, ne samo u medijima.