Prvi „špric” u dvadesetoj godini

Narkomanija nije problem pojedinca, to je njihov slobodan ili nametnut izbor kojeg oni ne žele ili ne mogu da se odreknu. To je pre svega problem porodice jer ruši sam smisao porodice, ruši kvantitativnu ali i kvalitativnu reprodukciju. Trebao bi biti i problem društva, tj. društvene zajednice, ali... Prostom analizom se dolazi do zaključka da u tim, društveno i ljudski prljavim poslovima svoje duboke interese i umešanost imaju i države, tačnije delovi države koji za tu svoju aktivnost imaju podršku čitavog državnog aparata kroz odredjena činjenja ili nečinjenja. Ekonomski interes je ogroman, po BBC, velika Britanija na drogu daje godišnje preko devet milijardi eura, koliko je to na nivou cele Evrope. Ako toliki novac može da ode iz države za neku travu, prašak ili hemikaliju, čija je proizvodnja izuzetno jeftina, onda je jasno da se mora sprečiti toliki odliv novca iz države tj društva. Jedan način, mnogo teži, je sprečiti upotrebu droge, a drugi je da se taj promet uzme u svoje ruke. Novac, moral, droga, zdravlje su suprotstavljene kategorije, i parlamenti svih zemalja bi trebali postaviti pitanje umešanosti svojih država u distribuciju droga. Jer znaju se i veliki proizvodjači, znaju se i veliki putevi, a znaju se i veliki i mali dileri. Jedino nedostaje velika državna volja i akcija da se prestane sa porezom na put u pakao. Panike na evropskom tržištu droge nije bilo 20 godina, kod nas panike nije bilo ni pre ni posle Sablje (tada jeste), što samo po sebi znači da je sve stabilno i uredno snabdeveno. Funkcioniše. Jedino se hvataju "divljaci", oni koji bi da rade na crno, samo za sebe.
Čudno je da moderne države, sa svom svojom naprednom i humanom organizacijom, ne pokreću pitanje uredne snabdevenosti tržišta drogom, ne pokreću pitanje analize dosadašnjeg učinka droge, ne prave procenu društvene štete,ne analiziraju uticaj droge na reproduktivnu sposobnost, ne analiziraju neefikasnost mera u suzbijanju proizvodnje i trgovine drogom... I čudno je da se o štetnosti droge ne govori dovoljno, ili se govori pogrešno, dok se za duvan i alkohol uspešno sprovode akcije suzbijanja upotrebe. Čudno je i da se veoma malo praktikuje kontrola vozača ili izgrednika na upotrebu droga, mada je to lako tehnički izvodljivo. Čak i parlamenti odbijaju donošenje zakona po kojima bi bilo moguće takve kontrole raditi u školama, na radnim mestima, ili čak i u parlamentu. A droge jesu veoma toksične za organizam, neka više neka manje, neka brže, naka sporije. Medicina bi morala glasno da upozori na velike deformacije koje nastaju na mehanizmu mozak-hipotalamus-hipofiza-organizam, jer su deformacije tolike da dovode u pitanje lični, društveni pa i životni status korisnika droga. Korisnicima i potencijalnim korisnicima treba jasno predočiti koji deo budućeg života uzima zadovoljstvo dobijeno upotrebom droga. Da li je čudno da takvog celovitog i opšte prihvaćenog upozorenja nema, iako je za predpostaviti da mladi ljudi ne bi ignorisali upozorenja i prihvatili da zbog upotrebe droge svoj život prožive u mentalnoj i fizičkoj inferiornosti.
Treba se nadati da će se pokrenuti ozbiljna borba protiv droge, bar od strane onih koji smatraju da droga ugrožava pravo na dostojanstven život. I kanibalizam je istrebljen...

Narkomanija nije problem pojedinca, to je njihov slobodan ili nametnut izbor kojeg oni ne žele ili ne mogu da se odreknu. To je pre svega problem porodice jer ruši sam smisao porodice, ruši kvantitativnu ali i kvalitativnu reprodukciju. Trebao bi biti i problem društva, tj. društvene zajednice, ali... Prostom analizom se dolazi do zaključka da u tim, društveno i ljudski prljavim poslovima svoje duboke interese i umešanost imaju i države, tačnije delovi države koji za tu svoju aktivnost imaju podršku čitavog državnog aparata kroz odredjena činjenja ili nečinjenja. Ekonomski interes je ogroman, po BBC, velika Britanija na drogu daje godišnje preko devet milijardi eura, koliko je to na nivou cele Evrope. Ako toliki novac može da ode iz države za neku travu, prašak ili hemikaliju, čija je proizvodnja izuzetno jeftina, onda je jasno da se mora sprečiti toliki odliv novca iz države tj društva. Jedan način, mnogo teži, je sprečiti upotrebu droge, a drugi je da se taj promet uzme u svoje ruke. Novac, moral, droga, zdravlje su suprotstavljene kategorije, i parlamenti svih zemalja bi trebali postaviti pitanje umešanosti svojih država u distribuciju droga. Jer znaju se i veliki proizvodjači, znaju se i veliki putevi, a znaju se i veliki i mali dileri. Jedino nedostaje velika državna volja i akcija da se prestane sa porezom na put u pakao. Panike na evropskom tržištu droge nije bilo 20 godina, kod nas panike nije bilo ni pre ni posle Sablje (tada jeste), što samo po sebi znači da je sve stabilno i uredno snabdeveno. Funkcioniše. Jedino se hvataju "divljaci", oni koji bi da rade na crno, samo za sebe.
Čudno je da moderne države, sa svom svojom naprednom i humanom organizacijom, ne pokreću pitanje uredne snabdevenosti tržišta drogom, ne pokreću pitanje analize dosadašnjeg učinka droge, ne prave procenu društvene štete,ne analiziraju uticaj droge na reproduktivnu sposobnost, ne analiziraju neefikasnost mera u suzbijanju proizvodnje i trgovine drogom... I čudno je da se o štetnosti droge ne govori dovoljno, ili se govori pogrešno, dok se za duvan i alkohol uspešno sprovode akcije suzbijanja upotrebe. Čudno je i da se veoma malo praktikuje kontrola vozača ili izgrednika na upotrebu droga, mada je to lako tehnički izvodljivo. Čak i parlamenti odbijaju donošenje zakona po kojima bi bilo moguće takve kontrole raditi u školama, na radnim mestima, ili čak i u parlamentu. A droge jesu veoma toksične za organizam, neka više neka manje, neka brže, naka sporije. Medicina bi morala glasno da upozori na velike deformacije koje nastaju na mehanizmu mozak-hipotalamus-hipofiza-organizam, jer su deformacije tolike da dovode u pitanje lični, društveni pa i životni status korisnika droga. Korisnicima i potencijalnim korisnicima treba jasno predočiti koji deo budućeg života uzima zadovoljstvo dobijeno upotrebom droga. Da li je čudno da takvog celovitog i opšte prihvaćenog upozorenja nema, iako je za predpostaviti da mladi ljudi ne bi ignorisali upozorenja i prihvatili da zbog upotrebe droge svoj život prožive u mentalnoj i fizičkoj inferiornosti.
Treba se nadati da će se pokrenuti ozbiljna borba protiv droge, bar od strane onih koji smatraju da droga ugrožava pravo na dostojanstven život. I kanibalizam je istrebljen...