Ko piše istoriju?

O tome kako će se odluka odraziti na istorijsku nauku razgovarali smo sa ministrom prosvete, istoričarima i učenicima. Iako verovatno nismo imali reprezentativan uzorak, jer smo razgovarali sa učenicima Medicinske škole u Beogradu, njihovi odgovori pokazuju da se u sistemu obrazovanja generalno mora štošta menjati. Evo šta oni znaju o partizanima i četnicima:

Učenica: ''Znam da ima neki, valjda, Draža. Ne znam.''

Učenica: ''Sad je to malo komplikovano, ali dobro. Znači, partizani... ne znam, borili su se u Drugom svetskom ratu. Četnici... ne znam. Ne znam baš tačno da objasnim.''

B92: "A je l' znaš da su se i jedni i drugi borili u Drugom svetskom ratu?"

Učenica: ''Da.''

B92: "Ali, šta je bilo?"

Učenica: ''Ne znam. Mislim da je došlo do sukoba između njih. E sad, ne znam o tom sukobu ništa.''

Učenik: ''Znam onako suštinski. Mislim, kako interes... Znači, partizani kao... Slabo znam. Više znam ono... radili su i jedni i drugi loše stvari, šta ja znam, ubijali.''

B92: "Dobro. Ali, i jedni i drugi su se borili protiv Nemaca. Kako ti to shvataš?"

Učenik: ''Ne znam.''

B92: "OK. Reci mi, je l' bi voleo da u školi učiš više o četnicima i partizanima?"

Učenik: ''Da, da bi saznao šta je bilo u stvari. Pošto, dok je bio komunizam učila se njihova istorija, njihova porodica piše istoriju.''

Učenica: ''Partizani su bili srpski... koji su se borili protiv turske vlasti. A četnici su oni zlikovci uglavnom.''

B92: "Koji zlikovci?"

Učenica: ''Pitajte nju.''

Učenica: ''Ne znam ni ja.''

Ministar prosvete Slobodan Vuksanović ne zna da li će se nakon skupštinske odluke o izjednačavanju dva pokreta menjati plan i program za narednu školsku godinu. ''O tome će odlučivati Nacionalni prosvetni savet. Ja ne znam. Ja se bavim nabavkom kompjutera, uvođenjem engleskog jezika, uvođenjem aikida, bavljenjem sportom, onim stvarima koja mislim da treba da obeleže detinjstvo dece koja su rođena krajem 20. veka. To treba uraditi sasvim uravnoteženo bez ideoloških interesa, onako kako istorija nalaže i kako su događaji izdiktirali.''

A urednik za istoriju Zavoda za udžbenike Nebojša Jovanović je lično veoma zadovoljan time što je Skupština rehabilitovala ne mali broj ljudi, koji su morali da učestvuju u Drugom svetskom ratu. ''Upravo zato što nije ranije donesen ovakav zakon, što nije rehabilitovano ono što zaslužuje da bude rehabilitovano. Ne kažem da treba rehabilitovati sve. Postojale su bitange i na jednoj i na drugoj strani, koje su činile zločine. I zašto je ta priča iskrivljavana, to je u stvari veliko pitanje. Zašto Luka Laban i Ilija Čvorović još uvek imaju više prava glasa nego neki ljudi koji su nevini prošli kroz taj Drugi svetski rat?''

Uprkos izjavi ministra da je plan i program u rukama Prosvetnog saveta, koji još nije ni formiran, Jovanović najavljuje novi udžbenik za osmake već za septembar. ''Za četvrti gimnazije neće izaći u septembru nego će izaći 2006. godine u septembru, pošto ipak angažovanje autora, rad na udžbeniku, proces odobravanja udžbenika traje izvesno vreme. Procenili su da to ne može biti sad za septembar. Udžbenik za osmi razred može da stigne sad za septembar, a udžbenik za četvrti gimnazije će ipak morati da sačeka septembar 2006. godine.''

Krajem decembra u emisiji ''Peščanik'', o odluci Skupštine Srbije da izjednači partizanski i četnički pokret, govorila je istoričar Dubravka Stojanović. Podsećamo da je ona tada rekla da je Skupština time počela da piše našu istoriju:

''Dakle, Skupština je sada donela jedan istorijski sud po kome su četnici bili ravnopravni Pokret otpora. Naravno, mi tu imamo prostora i za šale, pa se onda pitamo – Šta će se desiti ako mi kao istoričari pišemo sad ubuduće nešto o četnicima što se ne slaže sa ovom odlukom? Da li mi time potpadamo pod taj zakon? Da li smo mi onda prekršili zakon? Kako će sada ta nauka da se tretira ako je u nekom sporu sa zakonom po kome su četnici Pokret otpora?''

Urednik za istoriju Zavoda za udžbenike, Nebojša Jovanović, međutim, kaže: ''Mnogo je važnija stvar, kad je reč o udžbenicima za istoriju, da li neko krši osnovne principe istorije. Mi nismo ni imali nekakav valjan zakon po kome treba pisati udžbenike istorije, ali smo od 2001. godine pokušali da tu stvar usaglasimo u nastavnom predmetu koji se zove istorija sa onim što je istorijska nauka i što su rezultati istorijske nauke već '70-tih i '80-tih godina uveliko pokazale.

Zvanična nastava istorije, programi i udžbenici se već od Drugog svetskog rata poprilično razlikuju, idu različitim kolosecima od onoga što su rezultati istraživanja istorijske nauke. Tako da je trebalo samo pokušati da se te dve stvari koje su jedno te isto – nastava istorija je aplikacija istorijske nauke, udžbenik je aplikacija naučnih istraživanja – stave u jedan kolosek i prosto govoriti deci istinu, ništa više.''

Dubravka Stojanović: ''Istorijska istina o četnicima ne postoji, kao što inače istorijska istina ne postoji, jer se do nje ne dolazi nikakvim konsenzusom, nikakvim glasanjem. Kada govorimo uopšte o četničkom pokretu, onda je strašno važno da se kaže da je to jedna vrlo amorfna pojava, da ne postoji ravnogorski pokret, da je to nešto što je kasnije imenovano kao takvo, da postoji Jugoslovenska vojska u otadžbini, ali da ono što je pre svega osobina tog pokreta, to je da štap Draše Mihajlovića nije imao uticaja ni dva sela dalje od sedišta tog pokreta. Prema tome, to je jedno vojno rasulo, to je jedan pokret koji nema jasnu vojnu organizaciju, koji nema subordinaciju, koji nema jasne političke, socijalne i ostale ciljeve, koji nimalo nije isti u okolini Ravne gore sa onim što se dešava u Bosni, ili što se dešava u Hrvatskoj, ili što se dešava u Crnoj Gori, gde mnoge lokalne četničke vođe nemaju nikakve ni veze sa Dražom Mihajlovićem, niti sa nekom generalnom politikom, ako je te politike uopšte bilo.''

Dušan Bataković spada među one istoričare koji pozdravljaju odluku Skupštine Srbije, jer, kako kaže, stavlja tačku na jedno selektivno, ideološko i istorijski potpuno netačno gledanje na istoriju. ''Mi moramo da imamo u vidu da većina naše javnosti, da li zbog onoga što su po inerciji prihvatili kao gotovu istorijsku istinu učeći 50 godina iz pogrešno ideološki tendenciozno napisanih istorijskih udžbenika, što su gledali u stotinama partizanskih filmova o tzv. div junacima, znači jednu mitologizovanu sliku istorije.

Ako imamo u vidu da kod nas dominira jedna vrsta paraistorijske svesti o dobrim partizanima i zlim četnicima, o navodno autohtonosti partizanske borbe u Srbiji i bivšoj Jugoslaviji, o našem posebnom specijalnom doprinosu u savezničkoj pobedi u Drugom svetskom ratu, moram da kažem da istorijske činjenice zasnovane na ozbiljnim naučnim istraživanjima u poslednjih deset godina su skoro do kraja demantovale tu vrstu mišljenja.''

Dubravka Stojanović u ''Peščaniku'' govorila je i o udžbenicima, a za jedan je rekla da je napravio prvu reviziju Drugog svetskog rata: ''Prošle školske godine 2003. izašao je udžbenik za treći i četvrti razred gimnazije, gde se ne pominju ni Sajmište ni Banjica, gde za Nedića piše da je isključivo čuvao biološku supstancu srpskog naroda i primio izbeglice iz raznih krajeva Jugoslavije itd, ne piše ništa drugo. Za Ljotićevce, doduše, ima malo osuda – da su bili ideološki ekstremni. Ali, to je jedino što tamo piše. Dakle, samo su neke ideje problem. Ali, tu se više ne pominju realne žrtve Srbije.

Prema tome, nama bi nekako izgleda sad odgovaralo da se te žrtve zaborave, jer one loše svedoče o onim ideološkim pokretima za koje mi očigledno želimo da se vežemo u 21. veku. Udžbenici istorije su sami po sebi uvek vrlo konzervativni. U njih ulazi ona naučno proverena istorijska istina, koja već jako dugo postoji u istoriografiji. Dakle, udžbenici nisu mesto naučne avangarde. Oni nisu mesto gde se otvaraju pitanja, gde se otvaraju dileme, a posebno ne mesto gde se iznose potpuno neki novi istorijski sudovi. To se kod nas dogodilo u školskoj 2003/2004. Pojavio se taj udžbenik istorije, koji je zaista napravio prvu reviziju Drugog svetskog rata.''

Nebojša Jovanović objašnjava da je Zavod u poslednje tri godine pokušao da, kako kaže, napravi udžbenike koji su koliko-toliko istinitiji:

B92: "Šta to znači koliko-toliko istinitiji?"

Jovanović: ''U istoriografiji je pojam istine ipak vrlo relativan. Vi možete znati onoliko koliko vam dopušta arhivska građa. U istoriografiji nemate slobodne konstrukcije. Ako nemate za nešto podatke, vi o tome ne možete da iznosite neke improvizacije, nekakve svoje slobodne konstrukcije - šta bi to moglo da bude. I da li ćemo mi, kad je priča o udžbenicima istorije, slušati na javnim tribinama ljude koji znaju gde je ubijen Draža Mihajlović, a oni će nam prebacivati krivicu, da nismo dovoljno opisali stradanje u logoru na Banjici i otkrivati nam neke tobožnje greške, koje oni kao istoričari nisu čak kompetentni da prosude koliko je za njih stvarno mesto u istoriji. Ono što bi bilo važno po nekom svom merilu...''

B92: "Zar žrtve na Banjici nisu važne?"

Jovanović: ''Taman posla. Samo što postoje žrtve i na mnogim drugim mestima. To jeste jedna od omaški, što nije naveden broj žrtava. Mada, postoje različiti podaci o tome koliko je tamo ubijeno, pošto su u Beogradu postojala tri koncentraciona logora.''

Dušan Bataković se slaže da je tom odlukom napravljena revizija, ali ocenjuje da je reč o pozitivnoj reviziji: ''Kod nas je uvreženo stanovište da je ono što smo učili kao jednu strogu ideološku projekciju prošlosti nešto što se samo po sebi podrazumeva. I što je zabrinjavajuće je da su zastupnici tih stavova upravo ljudi iz političke elite odnosno oni koji, što zbog stepena obrazovanja, što zbog pristupa određenim nivoima znanja, mogu da sagledaju, a neće, realnost istorije, odnosno istorijske realnosti Drugog svetskog rata. Ako bismo sada pokušali da napravimo neku anketu u širim društvenim slojevima, onda bismo videli da ljudi u Srbiji više veruju pričama iz svoje porodice nego onome što su čitali u udžbenicima.''

Dušan Bataković, koji je bio i univerzitetski profesor, smatra da različiti stavovi istoričara neće negativno uticati na mlade generacije i njihova saznanja: ''Naša omladina i naša deca, oni već po instinktu mogu da prepoznaju koja je od ponuđenih verzija tačna. Vi ako odete na neko javno okupljanje ili ako razgovarate sa studentima istorije, oni će vam u procentu koji ide preko 90 posto reći da je, naravno, ova ideološka slika istorije koju nude bivši komunisti, od kojih se neki sada predstavljaju kao liberali, pogrešna. Jer, jednostavno, ta vrsta uporne heroizacije epohe Titoizma, koja nema nikakvo istorijsko uporište, je istorijski poražena. I samo je pitanje vremena kada će se jedna izbalansirana slika pojaviti i u udžbenicima u onoj meri kako to treba da bude. Jer, za sada je još uvek pokušaj da se te dve istorijske priče prikažu uporedo bez odgovarajuće valuacije, učinka i posledica svake od njih.''

A o tome na koji način i koliko će promena pretrpeti poglavlje u udžbenicima, koje se bavi Drugim svetskim ratom kod nas, Nebojša Jovanović kaže: ''Onoliko koliko istoriografska savest autorima bude nalagala, pa neka "Ilija Čvorović" pukne od muke. Ne možemo više da slušamo "Luku Labana" i "Iliju Čvorovića" niti imamo razloga. Nije trebalo slušati ih nikad, ali neko ih još uvek drži kao dežurne moraliste.''