Svi smo mi pomalo komšije

Komšije su zapravo drugi rođaci, a pošto se s njima često, čak i prečesto, viđamo, neminovni su i ružni i lepi trenuci. Ta izuzetna bliskost rađa situacije u kojima komšije godinama ne govore, na smrt se posvađaju, pa se posle izmire uz suze i smeh Pre samo nekoliko godina, neki političari su pokušavali da nas prevaspitaju sloganom: Da komšiji krava bude živa i zdrava. Ipak, osim simpatija koje je stekao, taj slogan nije mogao da izmeni duboko ukorenjeno, vekovima potvrđivano pravilo: da komšiji crkne krava. Nije se dao taj osnovni sastojak balkanskog (i ne samo balkanskog) temperamenta - zavist jer, bar u ovom bosanskom loncu s najčudnijim, i slatkim i gorkim začinima, komšija je ujedno i najbolji prijatelj i najljući neprijatelj. Valjda je zato ovde komšiluk institucija koja u svemu može da pomogne, ali i te kako može da odmogne...

Neki među nama stekli su neprocenjivo iskustvo života u „komšijskoj zajednici“. To vam je ono kad ne morate da kucate na vrata do vas; kad možete da upadnete u komšijin stan kad vam je volja; kad doručkujete, ručate i večerate u stanu do vas; kad znate sadržaj svih komšijinih ormana; kad ceo sprat zajedno sprema slavu; kad se komšikine šerpe i tiganji gomilaju u sudoperi sa vašim; kad vidite da komšika kači veš, pa utvrdite da na žici nema dva-tri para belih gaća koje inače otkuvava, a sad, eto, to baš nije uradila; kad vam komšija kaže da vam dolaze gosti jer ih je video na parkingu; kad komšinica Mica vidi da nosite đubre, pa sutradan prokomentariše: Mitrovići su juče opet imali piletinu za ručak; kad zbor stanara pred zgradom skenira svakog bivšeg, sadašnjeg i budućeg momka vaše ćerke, pa posle ocenjuje: Onaj bivši je bio bolji, imao je opeglanije košulje i izglancanije cipele; kad vam se sin zabavlja sa ćerkom prvog komšije pa, kad s njom raskine, ne smete da izađete na terasu; kad vam, pošto odete na more, komšinica zaliva cveće; kad pripit komšija iznad vas, umesto u svoju, uđe u vašu kuću; kad vam njegova žena usred noći dođe na vrata i zamoli vas da utišate TV; kad se komšija do vas trezni na prozoru tik do vaše spavaće sobe...

Na neke navedene situacije čovek sam pristaje, jer je socijalno biće i sasvim je prirodno da želi da stupi u kontakt s ljudima oko sebe, ali neke druge nikako ne može da izbegne. Nema šanse, ma koliko se trudili, da nešto sakrijete od Velikog brata zvanog Komšija, jer život s makar jednim komšijom radoznalcem ravan je stanovanju u stanu bez zidova, u kojem se vidi sve, čuje sve i zna sve. U svrhu saznavanja svega o komšiji, Veliki brat Komšija upotrebiće špijunku, čašu naslonjenu o zid, doušnike koji su uvek radi da pomognu i da prate onog koga treba i preturaju mu po đubretu. Ne daj bože da u kući pričate malo glasnije!

Za dozivanje komšinice s petog na kafu, komšinica s trećeg obično ne koristi telefon, nego lepo uzme viljušku, pa kuc-kuc po radijatoru. Zvuk se fino prostire po čitavoj zgradi, a ona s petog savršeno razaznaje da je taj „zov“ baš njoj upućen, i nepogrešivo pogađa koja prijateljica je stavila džezvu na ringlu.

Žurka u zgradi je veliki izazov komšijama, pogotovo starijim. Ponekad, kad su dobre volje, progledaju kroz prste „ovoj današnjoj nevaspitanoj mladeži“, pa i ne pozovu čuvare javnog reda i mira. Ali ako, kojim slučajem, slavljenik ne postavi na vidna mesta obaveštenje o proslavi, eto ti pozornika iza kojeg bojažljivo proviruje komšija: „Jeste, jeste, druže milicioneru, tolika je buka bila da nisam mogao da čujem nijednu vest na Dnevniku“.

Komšiluk se, pored toga što se ispomaže, i večito takmiči. Nije retkost da se u dva stana vrata do vrata nalaze iste garniture, isti šporeti, istovetni televizori, čak i identični kućni ljubimci. Ali, ponekad je neophodno popeti se sprat više da biste bili bolji od prvog do sebe. U svakom srbijanskom selu koje drži do sebe, familija koja takođe drži do sebe mora da podigne sprat više od komšije makar nemala šta da jede, samo da joj kuća bude veća od susedne. To je onaj moto: Uta-ta, kako sam te sad z...

Kad se komšinica porodi, savesne komšije će prvo zagledati dete sa svih strana, zavrtaće mu uši, okretati šake i tabane, otvarati usta i viriće mu u usnu duplju ne bi li ikako utvrdile da je njihova sumnja u Peru s trećeg sprata, ili iz kuće na kraju sokaka, opravdana. Genetika tu nikako ne pomaže, to što je dete pljunuti otac koji se i izdaje za oca ne vredi ništa, dete skoro sigurno nije njegovo! Žena mu se, naime, baš često viđala s komšijom Perom, i tu nisu čista posla! A kad dete ne liči na roditelje, svi se uglavnom pitaju - i ne libe se da to glasno i kažu - da ne liči možda na komšiju? Da i ne spominjemo viceve na tu temu, doskočice u svadbarskim pesmama i sve ostale bezobrazne asocijacije koje se ovde smatraju najduhovitijim.

Komšijska solidarnost je nekad neophodna, a uvek je poželjna. Kad neki stanar poželi da sruši zidove u svom stanu, promeni ulazna vrata, kad hoće da obavi bilo šta što je u domenu građevinskih radova, neophodna mu je saglasnost komšija. Kao po pravilu, redovno se desi da se svi slože osim jednog, ili, ako ste baš pravi baksuz, ili su baksuzi ti pored kojih živite, neće se složiti nijedan. Epilog tih situacija je na sudu, naravno i, kako god da se proces okonča, život u takvim okolnostima, da ste svima oko sebe na meti, nije nimalo lak.

Nije lako ni onima koji su se saglasili da im zgradu nadzidaju, a da za uzvrat dobiju interfon i svežeokrečenu fasadu, kad zidovi počnu da im pucaju, a komšija je imao sve dozvole i garantovao da će svi biti srećni i zadovoljni.

Nije lako ni onima kojima je komšija Radojica dovukao silne mačke u zgradu, koje su se potom umnožile i sa svom svojom decom našle dom u ulazu zgrade, ne birajući gde će da se olakšaju, a gde da se razmnožavaju. Kad dođe komisija, Radojica tvrdi da to nisu njegove mačke, jer nisu u njegovom stanu, a stanarima ostaje samo da udišu miomiris mačjeg urina i da trpe. Kućni ljubimci su najčešća tema komšijskih svađa. Svojevremeno su stanari jedne beogradske zgrade imali za svoju blisku komšinicu krmaču Cicu. Vlasnica krmače nije htela da je se otarasi sve dok je na to nisu prisilile komšije, i to, kako se tvrdi, najstrašnijim pretnjama. Tim povodom digla se velika prašina, zaštitnici životinja svih profila su se oglasili, a čitalac novina koje su objavile vest javno je zapitao: „Ako svinja nije smrdela, ako nije pravila buku, ako nije nikoga ujela, ako nije zarazna ili otrovna ili opasna, kakvo pravo imaju komšije da se mešaju u to kakvog kućnog ljubimca će imati naša sugrađanka? Mnogi ljudi su kud i kamo štetniji, pa žive po kućama. Pa čak i da je svinja smetala komšiluku, ko ima pravo da preti na taj način jednoj starici? Sram vas bi komšije! Gledajte s kim vi živite, pa vas čine tako nervoznim, a ne s kim živi jadna starica. Ako su vam svinje toliko gadne, nemojte da ih jedete“.

Komšije su zapravo drugi rođaci, a pošto se s njima često, čak i prečesto, viđamo, neminovni su i ružni i lepi trenuci. Ta izuzetna bliskost, svojstvena verovatno samo Balkanu, rađa situacije u kojima komšije godinama ne govore, na smrt se posvađaju, pa se posle izmire uz suze i smeh. Na Zapadu toga nema u tolikoj meri, a tamo se i nema vremena za „kafenisanje“ i „rakijanje“ s komšinicama. Tamo je moguće godinama živeti pored komšije a da mu ni ime ne znate. Nema te nesnosne buke po hodnicima, lupanja vratima, zajedničkih akcija sređivanja zgrade, zajedničkih proslava Nove godine. Ta distanca ne uzrokuje sukobe, ali ni radost zajedništva. A, opet, postoji jedna kompjuterska igrica, veoma popularna u poslednje vreme, koju zasigurno nisu izumeli Balkanci. Zove se Neighbours from Hell (Susedi iz pakla), a u njoj je cilj što više napakostiti komšiji. Razne su smicalice u igri: postavljanje dinamita u rođendansku tortu, nabijanje toalet-papira u WC šolju, podmetanje klopke u poštansko sanduče... Sve u svemu, vrlo inventivno.

S druge strane, svi smo mi nekom komšije. I, kad čovek malo bolje razmisli, lepa je to dužnost. Zakuca ti komšinica na vrata, pozajmi od tebe šoljicu ulja za pitu, pa posle zajedno, uz utakmicu ili špansku seriju, jedete gibanicu i razmenjujete abrove.