Da li vas stidljivost sputava u životu?

Jako dobar tekst. Tako nekako je proslo moje detinjstvo i najveci deo mladosti, zbog cega mi je jako zao. Nazalost stidljiva deca, kao sto tekst kaze, jako retko dobiju pravu pomoc i podrsku od roditelja jer su u najvecem broju slucajeva upravo oni odgovorni za razvoj stidljivosti kod svoje dece. Kada sam zelela strucnu pomoc kasnije, kao adolescent, od roditelja sam dobila samo nerazumevanje i prekor. Mislim da u skoli tek nema nikakvog interesovanja za problem ove vrste, a cesto prodje neprepoznat i u ocima strucnjaka.

Najbitnije je sto se situacija ipak moze popraviti. Naporno je, ali kad se jednom probiju neke granice, posle ide mnogo lakse.

Jos jednom, sve pohvale za tekst.

Zbog stidljivosti sam mnogo toga propustio u životu. Jbg, i sa tim mora da se živi.

Pravi naziv takvog ponasanja nije stidljivost nego socijalna fobija. Otklanja se kognitivno-bihejvioralnom terapijom.

opisani simptomi više odgovaraju dijagnozi socijalne fobije, jer uključuju i neke ozbiljnije fizičke reakcije. ali stvar je ipak ovdje uprošćena. ja, npr., nemam problema ni sa ispitima ili sa govorenjem pred više ljudi. meni problem predstavlja upoznavanje sa novim ljudima, razgovor sa nepoznatim ili relativno nepoznatim, razgovor preko telefona(to mi je najmrznije :( ), dakle, ti malo bliskiji socijalni kontakti. vjerovatno se radi o lošijem samopouzdanju koje se manifestuje pri uspostavljanju nekog bliskijeg kontakta, ali to stvara izuzetne blokade! kao što problem nije jednostavan, rješenje je još manje...

Pravi naziv takvog ponasanja nije stidljivost nego socijalna fobija. Otklanja se kognitivno-bihejvioralnom terapijom.

Zbog stidljivosti sam mnogo toga propustio u životu. Jbg, i sa tim mora da se živi.

Jako dobar tekst. Tako nekako je proslo moje detinjstvo i najveci deo mladosti, zbog cega mi je jako zao. Nazalost stidljiva deca, kao sto tekst kaze, jako retko dobiju pravu pomoc i podrsku od roditelja jer su u najvecem broju slucajeva upravo oni odgovorni za razvoj stidljivosti kod svoje dece. Kada sam zelela strucnu pomoc kasnije, kao adolescent, od roditelja sam dobila samo nerazumevanje i prekor. Mislim da u skoli tek nema nikakvog interesovanja za problem ove vrste, a cesto prodje neprepoznat i u ocima strucnjaka.

Najbitnije je sto se situacija ipak moze popraviti. Naporno je, ali kad se jednom probiju neke granice, posle ide mnogo lakse.

Jos jednom, sve pohvale za tekst.

opisani simptomi više odgovaraju dijagnozi socijalne fobije, jer uključuju i neke ozbiljnije fizičke reakcije. ali stvar je ipak ovdje uprošćena. ja, npr., nemam problema ni sa ispitima ili sa govorenjem pred više ljudi. meni problem predstavlja upoznavanje sa novim ljudima, razgovor sa nepoznatim ili relativno nepoznatim, razgovor preko telefona(to mi je najmrznije :( ), dakle, ti malo bliskiji socijalni kontakti. vjerovatno se radi o lošijem samopouzdanju koje se manifestuje pri uspostavljanju nekog bliskijeg kontakta, ali to stvara izuzetne blokade! kao što problem nije jednostavan, rješenje je još manje...