Američki analitičari, u aprilu: "Izrael može da pomogne Maroku da zauzme Seutu, kako bi kaznio Španiju"

U tekstu objavljenom 26. aprila, analitičar Amin Ajub tvrdi da je pravo vreme za zauzimanje Seute sada kad su veze između Vašingtona i Madrida značajno opale, usled odbijanja premijera Pedra Sančeza da dozvoli Sjedinjenim Državama pristup vojnim bazama Rota i Moron tokom rata protiv Irana, onoga što vidi kao neuspeh Španije da ispuni ciljeve NATO-a u pogledu odbramnenih izdataka kao i stav Madrida prema Tel Avivu i pozivanje Brisela da okonča trgovinu sa Izraelom, bliskim saveznikom Vašingtona.

Kako piše Ajub, sve ove okolnosti su stvorile nešto što se retko viđa u Severnoj Africi: pravu pukotinu u španskom strateškom oklopu oko Seute i Melilje. U tu pukotinu, najznačajniji novi partner Maroka, Izrael, je u jedinstvenoj poziciji da izvrši pritisak.

Delovi se sklapaju mesecima. U martu 2026. godine, Majkl Rubin iz Američkog instituta za preduzetništvo, pišući preko Bliskoistočnog foruma, pozvao je Trampovu administraciju da formalno prizna Seutu i ​​Melilju kao okupiranu marokansku teritoriju, nazivajući Španiju "kolonijalnom silom koja upravlja kolonijama preko Gibraltarskog moreuza".

Nekoliko dana kasnije, predstavnik Mario Dijaz-Balart, predsednik Podkomiteta za nacionalnu bezbednost Predstavničkog doma i jedan od najbližih kongresnih poverljivih saradnika Marka Rubija, javno je izjavio da se enklave "nisu na geografskoj teritoriji Španije", već na teritoriji Maroka, i da njihovu sudbinu treba "utvrditi, pregovarati i razgovarati između prijatelja i saveznika". Ovo nije bio marginalni govor. Ovo je bila arhitektura koordinisanog strateškog repozicioniranja.

Izrael ima prednost?

Otuđenje Španije od Vašingtona se dodatno produbilo. Interni imejl Pentagona, o kome je Rojters izvestio u aprilu 2026. godine, naveo je opcije, uključujući suspenziju Španije iz NATO-a zbog njenog odbijanja da olakša američke operacije protiv Irana. Ministar odbrane Pit Hegset je eksplicitno izrazio prezir administracije prema "evropskom zloupotrebljavanju", izdvajajući saveznike koji su odbili da doprinesu kampanji za Ormuski moreuz.

Američki predsednik Donald Tramp je već u martu nazvao Španiju "užasnom" i naložio svom ministru finansija da prekine ekonomske odnose sa Madridom. Kritično je da Član 6 Vašingtonskog sporazuma eksplicitno isključuje teritorije u kontinentalnoj Africi iz obaveza NATO-a u pogledu kolektivne odbrane, što znači da su Seuta i Melilja pravno izložene. Krov saveza na koji se Španija dugo oslanjala da izoluje svoje kolonijalne uporišta od diplomatskog pritiska jednostavno se tamo ne proteže.

Tu u jednačinu ulazi Izrael, i to sa neobičnom prednošću.

Abrahamov sporazum je transformisao Maroko od tihog sagovornika sa Izraelom u formalnog vojnog partnera. U januaru 2026. godine, Izrael i Maroko su potpisali zajednički vojni plan rada za tu godinu tokom trećeg sastanka svog Zajedničkog vojnog komiteta u Tel Avivu, koji je IDF opisao kao produbljivanje saradnje sa "ključnim partnerom za regionalnu stabilnost". Dve zemlje su već zaključile sporazum o bezbednosnoj saradnji 2021. godine. Ova bilateralna arhitektura daje Izraelu nešto što je retko posedovao u severnoafričkoj politici: direktan strateški ulog u regionalnom uspehu Rabata.

Taj ulog ima očiglednu primenu na Seutu i ​​Melilju. Abrahamska koalicija Trampove administracije, izgrađena oko zajedničkog protivljenja Iranu i zajedničkih ekonomskih podsticaja, stvorila je operativni trouglasti odnos između Vašingtona, Jerusalima i Rabata. Izraelski glas u tom trouglu nosi nesrazmernu težinu. Kada izraelski zvaničnici signaliziraju usklađenost sa strateškim interesima partnera, taj signal se snažno registruje u Beloj kući koja je proširenje Abrahamovog sporazuma stavila u centar svoje spoljnopolitičke vizije. Marokanske teritorijalne pretenzije na enklave nisu samo bilateralni spor sa Španijom, to je sve više lakmus test za to da li će Trampova administracija nagraditi svoje najkooperativnije partnere u odnosu na svoje najtvrdoglavije članice NATO-a.

Tri moguća kanala

Izrael može unaprediti cilj Maroka kroz tri različita kanala. Prvo, putem direktne diplomatske signalizacije. Izraelsko priznanje da španska "kontinuirana okupacija afričke teritorije" potkopava postkolonijalni kredibilitet koji zahtevaju okviri normalizacije preformulisalo bi Seutu i ​​Melilju kao pitanje regionalne uprave, a ne samo bilateralni spor. Drugo, kroz vašingtonske koridore gde je uticaj Izraela značajan, piše Ajub.

Izraelski zvaničnici mogu pojačati argument da strateški doprinos Maroka, usidrenje zapadnog Mediterana, kontrola južnog pristupa Gibraltarskom moreuzu i služenje kao najdugogodišnji američki ugovorni partner, zahteva konkretnu američku podršku njegovom najistaknutijem teritorijalnom zahtevu. Treće, Izrael može razotkriti "očigledno licemerje Španije", tvrdi Ajub. Madrid je bio među najglasnijim evropskim glasovima koji su osuđivali izraelsku teritorijalnu politiku i naselja. Španija je priznala palestinsku državu 2024. godine, dok je istovremeno održavala evropske eksklave na afričkom tlu koje su prethodile modernom Izraelu četiri veka. Ta kontradikcija je snažna i zaslužuje da se više puta ističe na međunarodnim forumima, navodi Ajub.

Ništa od ovoga ne zahteva vojni avanturizam. Maroko je dosledno sprovodio svoje severne pretenzije pravnim, demografskim i diplomatskim pritiskom, a ne silom. Model je strpljiv i efikasan. Uloga Izraela bi bila diplomatsko pojačavanje unutar strukture saveza koja već naklonjeno gleda na stav Rabata. Sjedinjene Države proglašavaju Maroko glavnim saveznikom van NATO-a, potpisale su novi desetogodišnji plan odbrane sa Rabatom i istovremeno prete da će suspendovati Španiju iz saveza koji odbija da podrži finansijski ili operativno.

Španija se nalazi diplomatski izolovana upravo u trenutku kada njenim najizloženijim teritorijalnim posedima nedostaje garancija pravne odbrane. Abrahamski sporazumi stvorili su okvir za rekonfiguraciju bliskoistočnih i severnoafričkih saveza na način koji istovremeno služi američkim i izraelskim interesima. Pomoć Maroku da zauzme Seutu i ​​Melilju služila bi tom okviru i kaznila članicu NATO-a koja je više puta birala opstrukciju umesto partnerstva u najkritičnijem trenutku saveza. Za Izrael, pojačavanje marokanskih zahteva nije milosrđe. To je strateško ulaganje u partnera koji, preko Gibraltarskog moreuza, drži ključ jedne od najvažnijih pomorskih tačaka na svetu, zaključuje Ajub.