Projekat rušenja Srbije 1.deo

Rad na ovom projektu počeo je odmah 2012. godine. Svi dobro znamo ko su tvorci projekta i njegovi finansijeri, od zapadnih zemalja na prvom mestu Britanija i Nemačka i njihove službe. Podrazumeva se i raznorazni činovnici u institucijama EU, izvršioci su normalno sateliti poput Hrvatske, Muslimana u Federaciji BIH, Albanaca gde god da se oni nalaze, a pogotovo na našoj okupiranoj teritoriji KIM, a pridružio se i Crnogorski politički vrh, navode mediji.

Bilo je potrebno da se u Srbiji osnuje veliki broj nevladinih organizacija, koje su samo formalno imale određene ciljeve, a u stvari su služile za transfer novca sa Zapada i njegovu distribuciju tamo gde je bilo potrebno.

Od 2000. godine do 2012. godine Srbija je bila mirna, krotka i pokorna stranim centrima moći. Haškom tribunalu isporučeno je preko 50 vojnih i policijskih oficira i političara, počev od Slobodana Miloševića, a završivši sa Generalom Mladićem i Radovanom Karadžićem.

Tadašnji Predsednik Republike Boris Tadić slavodobitno se ponosio pred kamerama posle svakog isporučenog Srbina Hagu. Izvinjavao se Boris Tadić Hrvatima što su proterali Srbe iz Hrvatske, a Muslimanima za posečene srpske glave, podsećaju mediji. Vojska Srbije bila je praktično rasformirana, a tenkovi i ostala oruđa pretapani u Železari Smederevo. Fabrike su propadale uz tajkunsku privatizaciju, a stotine hiljada radnika su ostajali bez posla. Kurs dinara je divljao i bilo je nepredvidljivo poslovati. Izvršeno je ono što je obećano Amerikancima u Budimpešti pri stvaranju DOS, pušteno je na sumnjivom referendumu da se Crna Gora otcepi i postane nezavisna od ionako labave zajednice sa Srbijom.

Takva Srbija, čije rukovodioce su na Zapadu tapšali po ramenu, a dnevni red sednica vlade morali prethodno da pregledaju i odobre u stranim ambasadama, apsolutno je bila po meri kolektivnog Zapada. Plate i penzije u Srbiji bile su najniže od zemalja u regionu.

Ali niko od svih ovih pomenutih nije računao na građane Srbije, koji su jednostavno na izborima 2012. godine rekli "Dosta".

Ubrzo je nova politika neočekivano za sve one koji mrze Srbiju iznedrila jednog čoveka, koji je dugo bio tu, ali sada u novoj ulozi – Aleksandra Vučića.

Često u istoriji imamo primere za razna dešavanja, a koja su bazirana na takozvanoj moći jednoga. Normalno, ova dešavanja mogu biti konstruktivna ili destruktivna.

Na sreću po Srbiju, krenuo je mukotrpni oporavak, dizanje zemlje kao feniksa iz pepela, na ekonomskom, vojnom, infrastrukturalnom i spoljno političkom polju. Sve ovo je išlo napred zahvaljujući jednom čoveku, njegovoj viziji i njegovim saradnicima. Čoveku koji ravnopravno razgovara sa svim svetskim liderima, predstavlja jednu malu zemlju, ponosnu i neutralnu, jednom rečju nezavisnu.

Razni centri moći ovo nisu smeli da dozvole, i to iz više razloga. Jedan je večiti antagonizam prema Srbima i Srbiji, i kompleks poraženih u svakom ratu koji je vođen protiv Srbije. Potom, kako dozvoliti da Srbija izraste u regionalnu ekonomsku i vojnu silu, koju priznaju sve međunarodne finansijske institucije, zemlju velikih stranih investicija, kako Kineskih tako i Nemačkih, odličnim odnosima sa Rusijom, Francuskom, Italijom, i velikim usponom odnosa sa Amerikom, specijalnim vezama sa Republikom Srpskom.

Kako to, pitaju se već stanovnici zemalja EU, kada Srbija nije članica EU, niti ima izgleda da skoro postane? Ovo nije smelo da se dogodi. Projekat koji je pripreman, morao je biti aktiviran. Prevashodno za rušenje Predsednika Republike Aleksandra Vučića, na sve moguće načine, odnosno za rušenje vlasti u Srbiji. Prvo su korišćena razna udruženja građana i ad-hoc formirani pokreti. Mediji podsećaju na pokret "Ne davimo Beograd!" ili sprečavanje otvaraja rudnika litijuma. Sve vreme su korišćene i opozicione stranke, sastavljene od pripadnika propalog režima. Sve njih Zapad je plaćao ogromnom količinom novca koji se transferisao preko nevladinih organizacija, a i raznim obećanjima liderima ovih stranaka kada dođu na vlast, pišu mediji.

Kada nisu uspeli sa Beogradom na vodi i litijumom, shvatili su da im je potrebna neka tragedija, i desila se strašna tragedija, kakvu Srbija nikad do tad nije imala, u OŠ Ribnikar. Odmah su krenule opozicione stranke da pokušaju da svojim pokretom "Srbija protiv nasilja", ruše aktuelnu vlast, jadno i bedno, ali morali su, navode mediji.

Na njihovu žalost, građani Srbije ostali su dostojanstveni u svom bolu, i ovaj pokušaj je propao.

Nije se sedelo skrštenih ruku, i teren se i dalje pripremao. Ogromne pare stizale su u razne nevladine organizacije, koje su na sve načine pokušavale da obesmisle sve uspešno u Srbiji, a da satanizuju ličnost Aleksandra Vučića. Bilo je potrebno pridobiti ne mali broj sudija, tužilaca, pa i pripadnika policije, a videćemo kasnije i profesora fakulteta. Intenzivno se sve vreme radilo na veštačkom stvaranju jednog novog intelektualnog sloja društva, apsolutno po liberalnim uzorima sa Zapada.

Primamljivo je ovo bilo za mnoge takozvane intelektualce, koji su u želji da preko noći postanu Evropejci, hvaljeni, odreknu se srpstva, vere, svojih korena i istorije.

Skoro sve je bilo pripremljeno, samo se čekao novi okidač, a poželjno bi bilo kakva velika tregedija sa što više srpske krvi, navode mediji.

I desio se 1. novembar 2024. godine i tragedija u Novom Sadu.