Četiri kontinenta gledaju ka Beogradu; Predsednici, premijeri i ministri stižu kod Vučića

Šezdeset pet godina posle istorijske konferencije nesvrstanih, Beograd ponovo postaje mesto velikih susreta, a predsednik Srbije Aleksandar Vučić domaćin jednog od najupečatljivijih diplomatskih okupljanja u novijoj istoriji Srbije.

Postoje dani kada se značaj jedne države ne može pročitati iz geografskog atlasa. Tada nisu presudni ni kvadratni kilometri njene teritorije, ni broj stanovnika, ni veličina njene ekonomije. Postoji u diplomatiji jedna druga, mnogo starija mera, ko vam dolazi, ko prihvata vaš poziv, sa koliko prestonica možete da razgovarate i koliko različitih zastava možete da okupite za istim stolom. Po toj meri, Beograd će ovih dana biti mnogo veći nego što izgleda na karti Evrope.

U srpsku prestonicu stižu šefovi država, premijeri, predsednici parlamenata, ministri i visoki izaslanici iz više od trideset zemalja sa četiri kontinenta. Iza njihovih zastava nalazi se više od dve milijarde ljudi. Dolaze predstavnici država Afrike i Azije, Bliskog istoka, Evrope i Latinske Amerike, država među kojima su velika tržišta, proizvođači energenata i strateških sirovina, zemlje čije luke leže na najvažnijim pomorskim putevima sveta i politički centri čiji će značaj u decenijama pred nama samo rasti. Beograd će tako, makar na nekoliko dana, postati jedna od onih retkih tačaka na evropskoj karti na kojoj će se ukrstiti putevi jednog ogromnog dela sveta.

A domaćin tog sveta biće predsednik Srbije Aleksandar Vučić.  

Više od 30 država i dve milijarde ljudi iza zastava koje stižu u srpsku prestonicu

U toj jednostavnoj činjenici možda se nalazi i suština čitavog događaja. Jer više od trideset delegacija ne dolazi slučajno na isto mesto, kao što predsednici, premijeri i ministri ne prelaze hiljade kilometara samo zbog ceremonije. U diplomatiji je svaki dolazak poruka, svako prihvaćeno gostoprimstvo znak odnosa, a svaki razgovor potvrda da između dve prestonice postoji kanal koji je neko prethodno morao strpljivo da gradi i održava. Kada se sve te pojedinačne veze u jednom trenutku ukrste u Beogradu, pred nama više nije zbir protokolarnih poseta. Pred nama je rezultat jedne državne politike.

Među najvišim gostima biće predsednik Gane Džon Dramani Mahama i predsednik Somalije Hasan Šeik Mohamud. Uganda, aktuelna predsedavajuća Pokretom nesvrstanih, biće predstavljena potpredsednicom Džesikom Alupo, dok iz Tanzanije dolazi predsednik Zanzibara Husein Ali Mvini. U Beograd stižu predsednica alžirskog parlamenta Halida Bufedeš i predsednica parlamenta Azerbejdžana Sahiba Gafarova, kao i premijeri Kameruna i Mozambika Žozef Dion Ngute i Marija Benvinda Levi. Tu su i delegacije Indije, Kube, Indonezije, Egipta, Saudijske Arabije i brojnih drugih država. Nije, dakle, reč o jednom regionu niti o jednom političkom krugu. Pred Beogradom će se otvoriti gotovo čitava karta sveta u usponu.

U tome se prepoznaje jedna od najvažnijih odlika spoljne politike koju je Vučić gradio godinama, Srbija ne sme da bude zemlja sa samo jednom adresom. Za državu njene veličine svaki iskren prijatelj predstavlja vrednost, svaki otvoren kanal prednost, a svaka prestonica u kojoj se srpskom predstavniku otvaraju vrata deo je njenog političkog kapitala. Dok se međunarodni odnosi ponovo dele na blokove, dok stare podele dobijaju nova imena, a veliki sve češće od malih zahtevaju da biraju strane, Beograd pokušava da sačuva ono što je za malu državu dragoceno, pravo da razgovara.

Vučić je upravo takvoj politici dao lični pečat. Godinama je primao i posećivao državnike iz zemalja koje su u jednom periodu gotovo nestale sa horizonta srpske diplomatije. Obnavljane su veze sa Afrikom, produbljivani odnosi sa Azijom i Bliskim istokom, a nekadašnja poznanstva pretvarana su u savremene političke i ekonomske kontakte. Danas se rezultat tog strpljivog rada može videti bez velikih reči, predstavnici tih zemalja dolaze u Beograd.

Šezdeset pet godina posle Prve konferencije Pokreta nesvrstanih, simbolika je gotovo neizbežna. Beograd je 1961. bio mesto na kojem su se okupili državnici zemalja koje nisu želele da budu samo figure na šahovskoj tabli velikih sila. Bio je to jedan drugačiji svet, svet Tita, Nasera, Nehrua i Nkrume, svet hladnog rata i dekolonizacije. Ta epoha odavno je završena. Nestale su države, promenjene granice, ugašeni savezi, a nekadašnje siromašne zemlje postale su velike ekonomije i regionalne sile. Ipak, nešto je preživelo svih tih šezdeset pet godina, sećanje na Beograd kao mesto susreta i razgovora.

Vučićeva politička veština ogleda se upravo u tome što istorijsko nasleđe nije ostavljeno samo istoriji. Nije dovoljno pokazivati stare fotografije i govoriti o prijateljstvima iz vremena koje pamte još samo starije generacije. U ozbiljnoj državnoj politici uspomena ima vrednost jedino ako može da postane temelj novog odnosa. Staro prijateljstvo mora dobiti novu trgovinu, nova ulaganja, novu političku saradnju i novi razlog da traje. Beograd zato ne pokušava da vrati 1961. godinu. On pokušava da ono najbolje iz njenog diplomatskog nasleđa prenese u 2026.

Vučić od diplomatskog nasleđa nekadašnje države gradi veze Srbije za novo vreme

Možda se to nigde ne vidi lepše nego na primeru Gane. Pre šezdeset pet godina u Beograd je došao Kvame Nkruma, jedna od velikih ličnosti afričkog oslobođenja i stvaranja Pokreta nesvrstanih. Danas u Beograd dolazi predsednik Gane Džon Dramani Mahama. Dve posete razdvaja čitava epoha, ali ih spaja jedna adresa. Slična istorijska nit vodi i prema Alžiru, zemlji čiju je privremenu vladu zvanični Beograd priznao još 5. septembra 1961. godine, dok je rat za nezavisnost trajao. Države imaju dugo pamćenje, a u diplomatiji ponekad upravo ono prijateljstvo koje je sačuvano kroz decenije postaje kapital koji se ne može kupiti preko noći.

Ali ovo okupljanje nije važno samo zbog istorije. Još je važnije zbog budućnosti. Afrika više nije udaljeni kontinent koji se može posmatrati samo kroz stare diplomatske albume. To je prostor ogromnog demografskog rasta, prirodnih bogatstava i tržišta čiji će značaj biti sve veći. Indija pripada najvećim političkim i ekonomskim silama današnjice. Države Bliskog istoka raspolažu kapitalom, energijom i sve većim globalnim uticajem. Zemlje oko Indijskog okeana nalaze se uz trgovačke arterije bez kojih savremena svetska privreda praktično ne može da funkcioniše. Predsednik koji danas gradi odnose sa tim svetom ne razgovara samo sa sadašnjošću, Vučić pokušava da svojoj zemlji obezbedi mesto i u svetu koji tek nastaje.

Tu se nalazi mnogo dublji smisao Vučićeve diplomatske politike. Srbija ne može da bude najveća zemlja Evrope, ali može da bude zemlja koju poznaju. Ne može da bude najveća ekonomija sveta, ali može da bude država kojoj se veruje i sa kojom se razgovara. Ne može drugima da naređuje, ali može da stvori takvu mrežu odnosa da njena reč bude saslušana mnogo dalje od njenih granica. Za malu zemlju to nije sporedna diplomatska veština. To je jedan od najvažnijih instrumenata državne snage.

Zbog toga više od dve milijarde stanovnika zemalja čiji predstavnici dolaze u Beograd nije samo efektna brojka. Iza nje se nalazi politička geografija novog vremena. To su ogromna tržišta, milioni mladih ljudi, energetski izvori, rudna bogatstva, strateške luke, glasovi u Ujedinjenim nacijama i države koje će u budućnosti imati sve veći uticaj na pravac kojim se svet kreće. Kada predsednik Srbije za istim stolom okuplja njihove predstavnike, on Srbiju postavlja tamo gde mala država najviše može da dobije, u središte razgovora.

I upravo zato ovaj skup treba posmatrati šire od ceremonije koja će trajati nekoliko dana. Automobili pod pratnjom će otići, zastave će biti skinute, delegacije će se vratiti svojim prestonicama. Ono što ostaje jesu telefonski brojevi koji se mogu pozvati, dogovori koji mogu biti nastavljeni, tržišta kojima se može prići, politička prijateljstva koja mogu biti potrebna onda kada se to najmanje očekuje. Državnička politika se i razlikuje od dnevne politike po tome što njen pravi rezultat često dolazi mnogo kasnije od fotografije na kojoj je započela.

Svet se ponovo deli, a Beograd bira da razgovara

Beograd je kroz istoriju mnogo puta plaćao cenu svog položaja između velikih sila. Možda je zato posebno značajno kada taj isti položaj uspe da pretvori u prednost. Umesto mesta na kojem se tuđi interesi sudaraju, Srbija želi da bude mesto na kojem se različiti interesi susreću. Umesto zemlje o kojoj drugi razgovaraju, zemlja u kojoj drugi razgovaraju. U toj naizgled maloj razlici nalazi se čitava jedna filozofija spoljne politike.

Zato će slika Beograda sa desetinama stranih zastava imati značenje koje prevazilazi jedan skup i jednu godišnjicu. 

A iza te slike nalazi se Aleksandar Vučić, predsednik Srbije i domaćin skupa koji će u Beograd dovesti predstavnike više od trideset država i zemalja sa više od dve milijarde stanovnika. U vremenu kada se svet zatvara, deli i ponovo podiže zidove, okupiti toliko različitih zastava za istim stolom jeste diplomatski događaj čiji se značaj ne mora ulepšavati velikim pridevima. Dovoljno je pogledati ko dolazi.

Jer veličina države nije samo u tome koliko prostora zauzima na karti sveta. Ona je i u tome koliko sveta uspe da dovede za svoj sto.