Kojčić za "Kompas": "4 minuta i 33 sekunde srpske opozicije – skaču na glavu u plićak sopstvene bezidejnosti"

Kolumnu prenosimo u celosti:

"Kao što je Džon Kejdž svojom kompozicijom publici ponudio tišinu kao umetnički koncept, tako i domaća opozicija građanima nudi prazninu kao politički program.

Kada su iscrpljeni klasični obrasci umetnosti, pojavili su se apstrakcija u slikarstvu, atonalna muzika, eksperimentalni film, nova literatura, avangardno pozorište... Pred svetskom publikom zasijale su zvezde poput Kandinskog, Mondrijana, Džeksona Poloka, Šenberga, Alena Ginzberga, Lindzi Kempa i La Mame ili Bunjuela. Avangardizam se merio udaljavanjem od stoletnih matrica. Njegova ishodišta postala su ispražnjena od sadržaja ali i od forme koja je strukturirala svaku od pomenutih umetnosti. Maljevič je u samo praskozorje nove epohe naslikao suprematistički beli kvadrat na belom polju, Rotko je kasnije  predstavio svoje obojene horizontalne površi, a Robert Rajman i Robert Raušenberg apstrahovali su kolornu prirodu našeg sveta. Iako nešto uzdržaniji u ovom otklonu od svetlosnog spektra, Raušenberg je uticao na kompozitora Džona Kejdža da radikalizuje muzički izraz kroz novi konceptualizam.

Kejdž je počeo novovekovnu avanturu umetničkog zvuka izvođenjima svakodnevnih predmeta na podijum... čaše, lonci, šerpe i predmeti iz svakodnevne upotrebe zamenili su violinu, obou i harfu. Nešto slično će biti i poetski obrazac japanskog konceptualiste Rjuiči Sakamota. Ali kao što kaže Goran Bregović, 'ima neka tajna veza' između trenda apstrakcije i lišavanja umetnosti svakog sadržaja i naše opozicije. Šerpe i lonci su još devedesetih godina prošlog veka u kakofonijskom nokturnu postali instrument iskazivanja političkih emocija jer sadržajne ponude nije ni bilo, što će se odmah pokazati u debaklu vlasti koju je poguralo kuhinjsko posuđe. Nedostatak moralnog sadržaja u ovakvom političkom manifestovanju pokazao se i u vreme korone kada su čestiti ljudi svako veče pola sata aplauzom zahvaljivali medicinskim radnicima na požrtvovanju da uz rizik po sopstveni život pomažu obolelima. Primitivci su odmah posle ovog časa ljudskosti i poštovanja opet udarali u šerpe i lonce jer racionalno ne bi mogli da objasne protiv čega to protestuju.

Finale Kejdžovog eksperimenta je kompozicija '4 minuta i 33 sekunde' iz 1952. godine. To je sonata tišine, formalno podeljena u tri stava. Pred kompletnim simfonijskim orkestrom stajao bi dirigent na čijem pultu je sat oročio izvođenje na vreme iz naslova. Orkestar i publika su u apsolutnoj tišini ispratili ovo delo i u petom minutu ga nagradili aplauzom.

Ovdašnja opozicija, koja u svome spektru ima više boja nego Rajmanovi kvadrati – studenti, lažni studenti, večiti studenti, akademski avanturisti bez naučnog dela ali željni vlasti i afirmacije koju nisu dobili u svojim disciplinama, politički lideri čija se nekompetentnost pokazala od 2000. do 2012. godine i ponešto dezorijentisanih malograđana iz beogradske i novosadske čaršije – građanima Srbije mogu da ponude samo tišinu jer nemaju nikakve sadržaje, nikakve moralne postulate niti uzorne teorijske postamente, nikakve harizmatične frontmene i bilo kakve programske ideje. Džon Kejdž se svojom tišinom od četiri i po minuta barem dobro zezao a ovi naši opozicionari ozbiljno shvataju svoju neozbiljnost, skaču na glavu u plićak sopstvene bezidejnosti i još bi da ih narod drži na vlasti barem četiri godine. Mnogo je i 4 minuta i 33 sekunde!"