Nemački novinar Martens "uništio" Vjosu Osmani; Veliča reditelja koji se nalazi u Epstajnovom dosijeu FOTO

On je na svom profilu napisao:

"Žene nisu inferiorne u odnosu na muškarce – one su sposobne da rade sve što i muškarci."

Uzmimo slučaj Kosova, gde predsednica Vjosa Osmani ubedljivo pokazuje da zarad političke karijere može biti isto tako beskičmena kao i njene muške kolege.

U intervjuu za Frankfurter Allgemeine Zeitung (FAZ) iz 2019. godine, buduća kosovska predsednica Vjosa Osmani mnogo je govorila o svom (legitimnom i važnom) cilju da ojača ulogu žena u najmlađoj državi u Evropi. Između ostalog, gospođa Osmani je rekla:

"Za mene je važno da na kraju svog mandata ostavim poruku da nijedna devojčica i nijedna žena na [🇽🇰] nikada više neće verovati da je na bilo koji način inferiorna... Sigurna sam da će do kraja mog mandata žene i devojčice na [🇽🇰] znati da ne postoji ništa što one ne mogu da urade.

Sedam godina kasnije, jedna od poruka koju predsednica Osmani zaista ostavlja za sobom na kraju svog predsedničkog mandata jeste da u igri stavljanja ličnih ambicija iznad samopoštovanja i interesa cele zemlje, ona ni na koji način nije inferiorna u odnosu na muške političare.

Printskrin

Nedavno je predsednica Osmani uspela da obezbedi da Kosovo bude primljeno kao član osnivač u "Mirovni savet" Donalda Trampa, najnoviju "ego-igračku" američkog predsednika.

Prema nezvaničnim informacijama iz Prištine, Osmani je ovaj potez povukla bez koordinacije sa kosovskim premijerom Aljbinom Kurtijem. Umesto toga, dva izvora nezavisno jedan od drugog tvrde da je albanski premijer Edi Rama bio taj koji je Osmanijevoj obezbedio prolaz kod Trampa.

U intervjuu za BBC (BBC), gospođa Osmani je objasnila pozadinu svog solo nastupa u Davosu podsećajući publiku na vreme kada je Kosovo još bilo pod srpskom okupacijom, a Albanci u to vreme od Ujedinjenih nacija nisu dobijali ništa osim reči:

"Ono što smo tada slušali bile su rezolucije Generalne skupštine UN, bili su to komadi papira, bile su to reči, ali nula akcije. Sve dok se nisu pojavile SAD i okupile svet da nam priteknu u pomoć."

Korektna poenta. Većina Albanaca i stranih posmatrača saglasiće se sa ovom analizom.

Osmani je dalje rekla da je, istorijski gledano, za kosovske Albance uvek bila ispravna odluka da se svrstaju uz SAD: "Verujemo u liderstvo Sjedinjenih Država".

Ponovo, korektna poenta.

Zaista: bez liderstva SAD 1999. godine (NATO rat protiv Srbije) i 2008. godine (proglašenje nezavisnosti), ne bi bilo nezavisnog Kosova. Možda na Kosovu uopšte ne bi ni preostalo Albanaca.

Međutim, Osmani je bila izbegavajuća na drugo pitanje BBC-ja: da li bi Kosovo, zemlja sa opadajućom populacijom od samo oko 1,6 miliona ljudi, platilo "otkupninu" od milijardu dolara koju Tramp zahteva za stalno članstvo u njegovom "Mirovnom savetu".

Činjenica ostaje: Kosovo može sebi priuštiti čak i manje nego druge male evropske države da uvredi starog egomanijaka u Beloj kući. Neki ljudi stoga tvrde da je svojim nekoordinisanim solo potezom u Davosu predsednica Osmani vodila razumnu realpolitiku za Kosovo.

Ali ova pohvala se ne odnosi na druge korake koje su preduzeli predsednica i njeno okruženje. Jedan primer je slučaj supruga Osmanijeve, Prindona Sadriua, ne baš diplomatskog diplomate čiji intelektualni kapacitet ne prati uvek njegovu izuzetnu ambiciju.

Sadriu je nedavno predložio Trampu na mreži Iks (X) da se bivši hotel "Grand" u Prištini (ružna ruševina u centru grada koja datira iz jugoslovenskih vremena) pretvori u "Tramp hotel".

Iako je to odbačeno kao bizarna zanimljivost ili manja sramota, isto se ne može reći za predsedničinu odluku da bude domaćin prijema povodom prištinske premijere biografskog filma "Melanija" o Trampovoj supruzi.

Prema rečima Osmanijeve, reditelj filma Bret Ratner (poznat iz Epstinovih dosijea), doneo je "hrabar prikaz američke predsedničke porodice" kao i "izvanrednog, uticajnog liderstva" (sic) Melanije Tramp.

Iako je postojalo određeno razumevanje za epizodu u Davosu, mnogi su se nakon događaja sa Melanijom zapitali: Da li su ovakve izjave takođe mudra realpolitika – ili su one, u najboljem slučaju, nepotrebne, ako ne i potpuno udvoričke ili beskičmene? Od mnogih Kosovara čućete ovo drugo.

Što otvara glavno pitanje: zašto sve ovo? Odgovor (ili deo njega): predsednički mandat Osmanijeve ističe u martu. Ona želi još jedan mandat i za to joj je potrebna podrška u kosovskom parlamentu. Ali ona tu podršku trenutno nema.

Godinama Osmani nije uspela da stekne mnogo prijatelja u parlamentu. Niti bilo gde drugde. Priština je puna ljudi koji je opisuju kao lično tešku osobu. Mnogi bliski saradnici, poput njenog bivšeg šefa kabineta Blerima Vele, nisu se dugo zadržali uz nju.

Da bi nadoknadila nedostatak domaće podrške, Osmani se nedeljama priprema da se predstavi kao "Trampov kandidat". Računica je sledeća: SAD su toliko presudan faktor na Kosovu da bi joj ta etiketa mogla osigurati reizbor u odnosu na bilo kog drugog kandidata.

Osmani se predstavlja javnosti kao Trampova miljenica, indirektno preteći poslanicima koji biraju predsednika svojim (navodno) dobrim kontaktima sa klanom Tramp, koristeći ih kao toljagu.

Pretnja glasi: "Ako me ne izaberete ponovo za predsednicu, imaćete problema sa SAD." Pre nekoliko godina takva računica je možda mogla da upali. Na kraju krajeva, Kosovo je, iz razumljivih razloga, najproamerički nastrojena zemlja na svetu.

Ali ljubav kosovskih Albanaca prema SAD nije slepa. Ljudi razumeju da Trampove SAD više nisu SAD Bila Klintona ili Džordža V. Buša. Jedan od dokaza da američki adut više ne pobeđuje automatski su nedavni kosovski parlamentarni izbori.

Kurtijeva partija Samoopredeljenje odnela je trijumfalnih 51,1%, a gubitnici su prihvatili rezultat bez galame, kao u svakoj funkcionalnoj demokratiji. 51,1% uprkos činjenici da je Kurtijev odnos sa Trampom loš, delom zbog njegovih taktički upitnih odluka.

Dakle, pokušaj Osmanijeve da progura svoj reizbor brendirajući se kao "Trampov kandidat" je u najmanju ruku rizičan. Druga rešenja bi mogla biti realnija, iako je sve još uvek otvoreno.