Informacioni sistemi u školstvu

Radim u skoli. Prvi put cujem za ovako nesto, a navodno se primenjuje u 80% skola. Od cele ove price, mi samo ukucavamo zakljucne ocene sa polugodista i kraja godine u neki program EIS koji ne znam cemu sluzi, jer kada osmaci zavrsavaju osnovnu skolu, opet idemo u neku "centralnu" skolu na opstini da DIKTIRAMO ocene nekom informaticaru koji ih unosi u bazu (zbog upisa u srednje skole). I da, direktor skole u ovoj vesti kaze: "Sve je javno mozete da pronadjete na Internetu", a u Ministarstvu kazu: "Informacije su poverljive i samo autorizovane osobe imaju pristup." :) "Cula zaba da se kuju konji, pa i ona digla nogu."

Lepo je to, samo nisam siguran koliko bi takvi podaci trebali biti dostupni svima na internetu. Pre sam za varijantu autorizovanog pristupa, treba poštovati pravo na privatnost podataka. Mogućnosti zloupotrebe podataka su razne, počevši od raznih tabloida na primer.

EIS je elektronska baza podataka, kupljena u BiH. U njoj bi trebalo da bude uneto doslovno sve vezano za pojedinacnog ucenika.
Medjutim, problema je mnogo, a najvise stradaju nastavnici informatike, jer poluobrazovani svet koji radi u skolama, veruje da je normalno da informaticar bude operater na racunaru. Umesto da svaki nastavnik-razredni staresina unosi podatke za svoj razred, sekretar skole i li informaticar, koji izvodi i redovnu nastavu sa svim svojim obavezama i zahtevima, mora da provede dane i sate da bi popunio bazu podataka.
Najveci problem, koji je na nivou tragi-komedije jeste cinjenica da kada je nekome potreban podatak iz baze, bilo da su to pedagog ili psiholog, ili Ministarstvo samo, umesto da sednu za racunar i iskoriste bazu, oni traze pismenim putem da im se dostave podaci. Ministarstvo je potpuno neverovatno u tome. Imaju bazu koja se redovno updateuje, a ne znaju da je koriste.
Normalan covek u toj situaciji zaista mora da cuva zdrav razum.

Kako je moguce da drzava ima, a roditelji nemaju uvid u podatke koji se ticu njihove maloletne dece. Mislim da bi ovaj sistem trebalo otvoriti za roditelje tako da mogu u svakom trenutku da prate ponasanje i uspeh svoje dece, kao sto na primer proveravaju i svoju elektronsku postu ili barem da im se svaka promena u podacima o njihovom detetu (ocena, disciplina, pohvala, ukor) dostavljaju na adresu elektronske poste.

Nije tačno da je prvi informacioni sistem uveden u naše škole 2005.godine. Prvi informacioni sistem je napravljen prije desetak godina, ali s obzirom da autori nisu imali para a ni političke podrške nisu uvedeni u škole. O tome je uveliko pisala štampa, a održano je na tu temu nekoliko seminara i izdata je knjiga. Tada smo smislili popularni (praktični) naziv Vođenje elektronske dokumentacije za školu budućnosti. Možda je problem u tome što ovi programi nisu uvedeni u škole jer su proizvod domaće pameti.

Ja sam pre nekoliko godina unosio podatke o svojim učenicima i njihove ocene u EIS i odjednom je cela stvar prestala da postoji (u mojoj školi). Mislim da je ova vest najobičnija propaganda da bi se opravdao novac koji je uzet za projekat.

Odlicna je ova reportaza koja pokazuje kako treba da se vodi drzavni informacioni sistem (EiS), a druga je situacija da li je to tako u svim skolama. Medjutim nasa skola pored EiS-a koristi nezavistan projekat Elektronskog Dnevnika o cemu je TV B92 vec snimala 2005. i na osnovu te reportaze smo ga i nabavili, evo linka: http://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2005&mm=08&dd=20&nav_id=175025&nav_category=12

Smatram Elektronski Dnevnik najboljim domacim projektom za vodjenje ocena i vrednovanje ucenika i njihovog ponasanja.

Lepo je to, samo nisam siguran koliko bi takvi podaci trebali biti dostupni svima na internetu. Pre sam za varijantu autorizovanog pristupa, treba poštovati pravo na privatnost podataka. Mogućnosti zloupotrebe podataka su razne, počevši od raznih tabloida na primer.

Radim u skoli. Prvi put cujem za ovako nesto, a navodno se primenjuje u 80% skola. Od cele ove price, mi samo ukucavamo zakljucne ocene sa polugodista i kraja godine u neki program EIS koji ne znam cemu sluzi, jer kada osmaci zavrsavaju osnovnu skolu, opet idemo u neku "centralnu" skolu na opstini da DIKTIRAMO ocene nekom informaticaru koji ih unosi u bazu (zbog upisa u srednje skole). I da, direktor skole u ovoj vesti kaze: "Sve je javno mozete da pronadjete na Internetu", a u Ministarstvu kazu: "Informacije su poverljive i samo autorizovane osobe imaju pristup." :) "Cula zaba da se kuju konji, pa i ona digla nogu."

Nije tačno da je prvi informacioni sistem uveden u naše škole 2005.godine. Prvi informacioni sistem je napravljen prije desetak godina, ali s obzirom da autori nisu imali para a ni političke podrške nisu uvedeni u škole. O tome je uveliko pisala štampa, a održano je na tu temu nekoliko seminara i izdata je knjiga. Tada smo smislili popularni (praktični) naziv Vođenje elektronske dokumentacije za školu budućnosti. Možda je problem u tome što ovi programi nisu uvedeni u škole jer su proizvod domaće pameti.

EIS je elektronska baza podataka, kupljena u BiH. U njoj bi trebalo da bude uneto doslovno sve vezano za pojedinacnog ucenika.
Medjutim, problema je mnogo, a najvise stradaju nastavnici informatike, jer poluobrazovani svet koji radi u skolama, veruje da je normalno da informaticar bude operater na racunaru. Umesto da svaki nastavnik-razredni staresina unosi podatke za svoj razred, sekretar skole i li informaticar, koji izvodi i redovnu nastavu sa svim svojim obavezama i zahtevima, mora da provede dane i sate da bi popunio bazu podataka.
Najveci problem, koji je na nivou tragi-komedije jeste cinjenica da kada je nekome potreban podatak iz baze, bilo da su to pedagog ili psiholog, ili Ministarstvo samo, umesto da sednu za racunar i iskoriste bazu, oni traze pismenim putem da im se dostave podaci. Ministarstvo je potpuno neverovatno u tome. Imaju bazu koja se redovno updateuje, a ne znaju da je koriste.
Normalan covek u toj situaciji zaista mora da cuva zdrav razum.

Ja sam pre nekoliko godina unosio podatke o svojim učenicima i njihove ocene u EIS i odjednom je cela stvar prestala da postoji (u mojoj školi). Mislim da je ova vest najobičnija propaganda da bi se opravdao novac koji je uzet za projekat.

Kako je moguce da drzava ima, a roditelji nemaju uvid u podatke koji se ticu njihove maloletne dece. Mislim da bi ovaj sistem trebalo otvoriti za roditelje tako da mogu u svakom trenutku da prate ponasanje i uspeh svoje dece, kao sto na primer proveravaju i svoju elektronsku postu ili barem da im se svaka promena u podacima o njihovom detetu (ocena, disciplina, pohvala, ukor) dostavljaju na adresu elektronske poste.

Odlicna je ova reportaza koja pokazuje kako treba da se vodi drzavni informacioni sistem (EiS), a druga je situacija da li je to tako u svim skolama. Medjutim nasa skola pored EiS-a koristi nezavistan projekat Elektronskog Dnevnika o cemu je TV B92 vec snimala 2005. i na osnovu te reportaze smo ga i nabavili, evo linka: http://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2005&mm=08&dd=20&nav_id=175025&nav_category=12

Smatram Elektronski Dnevnik najboljim domacim projektom za vodjenje ocena i vrednovanje ucenika i njihovog ponasanja.