70 odsto roditelja kažnjava decu

U pedagogiji, pojam "kažnjavanje" označava čin koji je posledica nekog ponašanja deteta a koji treba da smanji vjerovatnoću ponovnog pojavljivanja tog ponašanja. Osnovna osobina kažnjavanja kao čina je da je ono za dijete neprijatno. Pored kažnjavanja kao vaspitni metodi disciplinovanja javljaju se postupci usmereni na ljubav i tehnika indukcije, koja predstavlja verbalno objašnjavanje djetetu uzročno-posljedičnih odnosa u društvu. To je naravno najbolja metoda, oko toga se stručnjaci slažu, ali je takođe neminovno da će u toku odrastanja djeteta biti neophodni postupci iz sve tri tehnike, uključujući i kažnjavanje. Prijetnje - koje predstavljaju neku vrstu psihološke presije na dijete - i pretjerano fizičko kažnjavanje predstavljaju nepoželjan odnos roditelja sa djetetom. Međutim imajući u vidu da nije roditelj jedini koji vaspita svoje dijete, nego to čini i njegovi drugovi na ulici, mediji, ukupna društvena kulturna i politička situacija u okruženju itd. neminovno je da se po potrebi pribjegne i fizičkom ili verbalnom kažnjavanju koje će djetetu biti neprijatno i predstavljaće vaspitni metod. Gospoda iz Unicefa i dječiji psiholozi, međutim, kao i većina pedagoga i psihologa koji se vode teorijom i imaju malo iskustva u praksi, pokušavaju da nametnu ideju da je situacija savršena i da dijete nikad nije potrebno kazniti. To je netačno, i sumnjam da i sami nikad nisu kažnjavali svoje dijete. Postoje i takvi, međutim takvi roditelji se klasifikuju kao roditelji permisivnog odnosno stihijskog stila, i takva djeca obično izrastu u egoistične, bezbrižne osobe nespremne za prihvatanje obaveza, ali takođe i osobe nespremne za dublje emotivne odnose sa vršnjacima uz nedostatak razvitka viših emocija poput sažaljenja, filantropije itd. Mislim da je ovako snažna kritika roditeljstva u Srbiji, koje naravno da je daleko od savršenog kao i svako drugo, ipak samo jedan od političkih pritisaka na Srbiju koji se vrše svakodnevno u svim aspektima.

Ako dete krene preko prometne ulice, pa mu vikneš "stani" a ono ne stane, treba ga lupiti po guzi da ne bi ostao bez iste.

Naravno, roditelj koji dozvoli da mu dete samo prelazi ulicu ne zaslužuje da ima decu, al to je drugi problem.

Za bicikl sa motorom treba dozvola. Za vazdušnu pušku treba dozvola. Za auto treba dozvola. Za dizanje potkrovlja treba dozvola. Da se prave deca, sa kojom posle ne znamo šta ćemo, ne treba dozvola. Zašto?

Svako dete je licnost za sebe te je besmisleno pricati o nekim univerzalnim metodama vaspitanja. Kod jednog deteta "prolazi" nesto sto kod drugog stvara samo suprotan efekat. Deca moraju steci neke navike i saznanja pre nego budu sposobna da razumeju objasnjenjenja zasto je to vazno. Njihov otpor pri formiranju tih navika se na neki nacin mora savladati. Njabolje je kad to ide odredjenim pedagoskim metodama, koje sugerisu ova gospoada, medjutim vrlo retko to ide tako glatko. Ponekad je to moguce samo uz kazne, ili obecavajuci neke povlastice.

Udarim sina po guzici 3,4 puta godisnje kada mi prekipi i kada objasnjavanje ne daje rezultate. Jedanput, dva puta sam ga osamarila iz istoh razloga, za njegovih 11 godina. Lepo se slazemo, nikada nisam imala utisak da mi je zamerio... Povremeno moraju da osete... Psiiholoska objasnjenja indigo child, sindrom hiperaktivnog detet su uglavnom lepsa objasnjenja za razmazenu decu.

Ono sto meni smeta i sto sam zapazio je odlazak u krajnost. Jedni idu toliko daleko da im je normalno da samaraju i tuku svoju decu (naravno uz onio poznato "I mene su moji tukli, pa mi nista ne fali", a ustvari nisu ni svesni da im ipak nesto fali). A druga grupa pak ide u krajnost zvanu "laisse faire" i dopustaju svojoj deci da rade sta hoce. Samim tim gube vec nakon kratkog vremena potpunu kontrolu i autoritet i muce muku sa detetom.
Kaznjavanje i nagradjivanje dece je nesto sasvim normalno, ali niti pri kaznjavanju treba ici u tu krajnost da se deca samaraju, niti pri nagradjivanju treba ici u tu krajnost da dete pokaze prstom a roditelji skacu odmah.
Neko je napisao da bi trebala postojati i dozvola za dobijanje dece. I ja sam to vec cesto pomislio videvsi kako neki roditelji (ne)vaspitavaju svoju decu.

Udarim sina po guzici 3,4 puta godisnje kada mi prekipi i kada objasnjavanje ne daje rezultate. Jedanput, dva puta sam ga osamarila iz istoh razloga, za njegovih 11 godina. Lepo se slazemo, nikada nisam imala utisak da mi je zamerio... Povremeno moraju da osete... Psiiholoska objasnjenja indigo child, sindrom hiperaktivnog detet su uglavnom lepsa objasnjenja za razmazenu decu.

Ako dete krene preko prometne ulice, pa mu vikneš "stani" a ono ne stane, treba ga lupiti po guzi da ne bi ostao bez iste.

Naravno, roditelj koji dozvoli da mu dete samo prelazi ulicu ne zaslužuje da ima decu, al to je drugi problem.

Za bicikl sa motorom treba dozvola. Za vazdušnu pušku treba dozvola. Za auto treba dozvola. Za dizanje potkrovlja treba dozvola. Da se prave deca, sa kojom posle ne znamo šta ćemo, ne treba dozvola. Zašto?

U pedagogiji, pojam "kažnjavanje" označava čin koji je posledica nekog ponašanja deteta a koji treba da smanji vjerovatnoću ponovnog pojavljivanja tog ponašanja. Osnovna osobina kažnjavanja kao čina je da je ono za dijete neprijatno. Pored kažnjavanja kao vaspitni metodi disciplinovanja javljaju se postupci usmereni na ljubav i tehnika indukcije, koja predstavlja verbalno objašnjavanje djetetu uzročno-posljedičnih odnosa u društvu. To je naravno najbolja metoda, oko toga se stručnjaci slažu, ali je takođe neminovno da će u toku odrastanja djeteta biti neophodni postupci iz sve tri tehnike, uključujući i kažnjavanje. Prijetnje - koje predstavljaju neku vrstu psihološke presije na dijete - i pretjerano fizičko kažnjavanje predstavljaju nepoželjan odnos roditelja sa djetetom. Međutim imajući u vidu da nije roditelj jedini koji vaspita svoje dijete, nego to čini i njegovi drugovi na ulici, mediji, ukupna društvena kulturna i politička situacija u okruženju itd. neminovno je da se po potrebi pribjegne i fizičkom ili verbalnom kažnjavanju koje će djetetu biti neprijatno i predstavljaće vaspitni metod. Gospoda iz Unicefa i dječiji psiholozi, međutim, kao i većina pedagoga i psihologa koji se vode teorijom i imaju malo iskustva u praksi, pokušavaju da nametnu ideju da je situacija savršena i da dijete nikad nije potrebno kazniti. To je netačno, i sumnjam da i sami nikad nisu kažnjavali svoje dijete. Postoje i takvi, međutim takvi roditelji se klasifikuju kao roditelji permisivnog odnosno stihijskog stila, i takva djeca obično izrastu u egoistične, bezbrižne osobe nespremne za prihvatanje obaveza, ali takođe i osobe nespremne za dublje emotivne odnose sa vršnjacima uz nedostatak razvitka viših emocija poput sažaljenja, filantropije itd. Mislim da je ovako snažna kritika roditeljstva u Srbiji, koje naravno da je daleko od savršenog kao i svako drugo, ipak samo jedan od političkih pritisaka na Srbiju koji se vrše svakodnevno u svim aspektima.

Svako dete je licnost za sebe te je besmisleno pricati o nekim univerzalnim metodama vaspitanja. Kod jednog deteta "prolazi" nesto sto kod drugog stvara samo suprotan efekat. Deca moraju steci neke navike i saznanja pre nego budu sposobna da razumeju objasnjenjenja zasto je to vazno. Njihov otpor pri formiranju tih navika se na neki nacin mora savladati. Njabolje je kad to ide odredjenim pedagoskim metodama, koje sugerisu ova gospoada, medjutim vrlo retko to ide tako glatko. Ponekad je to moguce samo uz kazne, ili obecavajuci neke povlastice.

Ono sto meni smeta i sto sam zapazio je odlazak u krajnost. Jedni idu toliko daleko da im je normalno da samaraju i tuku svoju decu (naravno uz onio poznato "I mene su moji tukli, pa mi nista ne fali", a ustvari nisu ni svesni da im ipak nesto fali). A druga grupa pak ide u krajnost zvanu "laisse faire" i dopustaju svojoj deci da rade sta hoce. Samim tim gube vec nakon kratkog vremena potpunu kontrolu i autoritet i muce muku sa detetom.
Kaznjavanje i nagradjivanje dece je nesto sasvim normalno, ali niti pri kaznjavanju treba ici u tu krajnost da se deca samaraju, niti pri nagradjivanju treba ici u tu krajnost da dete pokaze prstom a roditelji skacu odmah.
Neko je napisao da bi trebala postojati i dozvola za dobijanje dece. I ja sam to vec cesto pomislio videvsi kako neki roditelji (ne)vaspitavaju svoju decu.