Bojkot nastave zbog drugarice

Cini mi se da se cesto prikazuje samo posledice nekog slucaja – a da se sustina problema cesto uopste ne dotice. Meni licno u ovoj vesti nedostaju brojne informacije: "Dete ima dijagnozu, ali je faktički nema jer nema ni zdravstvenu knjižicu. Dobila je terapiju na osnovu nekih nalaza stručnih službi...” – u kakvim uslovima to dete zivi kada kao rezultat nema zdravstvenu knjizicu, da li je u tim uslovima realno ocekivati da ce uzimati terapiju redovno? O tome u ovom clanku nema ni reci… U clanku nema informacije o tome sta se do sada desavalo: kako je do sada reagovala skola, sta je preporuka skolskog psihologa, da li su ikada kontaktirani roditelji devojcice u pitanju i kakve je to rezultate donelo, da li je neko ikada primereno objasnio deci iz odeljenja da im je vrsnjakinja bolesna i kako treba da se ponasaju u slucajevima kada se osecaju ugrozeno zbog njenih ispada koji su prouzrokovani bolescu, da li je iko ucinio nesto kako bi dete uzimalo terapiju redovno? O tome u ovom clanku nije bilo reci… Nije problem sto citavo odeljenje ne dolazi u skolu – to je posledica necega sto traje predugo, a to je nezainteresovanost citavog drustva prema onima koji su drugaciji, i kojima treba pomoc. Uostalom setite se i sami, isli ste nekada u skolu, sasvim je moguce da je i to dete bilo predmet poruge i neprijatnih sala svojih vrsnjaka zbog svoje bolesti – o tome ovde nema ni reci.
Ljudi koji imaju posebne potrebe nisu "tamo neki ljudi", to su nasi vrsnjaci, deca nasih suseda, za njih smo mozda mi drugaciji - u njhovim ocima mozda mi imamo posebne potrebe…

Sta ovaj lik uopste prica? Je li on pri sebi, sali se ili sta?
Pa naravno da roditelji ostale dece nece to da razumeju. Ni ja ne bih isto razumeo.
Ova izjava pokazuje da ne postoji spremnost i volja da se bilo sta uradi. Znaci poruka je: sta da vam radim, morate da trpite to dete takvo kakvo je. E, pa tesko da ce to tako moci. Katastrofa.
Nis je velik grad, postoji sigurno bar jedna specijalna skola. Ako je to dete raspusteno i ako roditelji tog deteta ne brinu o terapiji - onda u specijalnu skolu. Mada i tamo ce maltretirati ostalu decu. Dakle, na lecenje, a oca na sud.

To sto su deca sa dijagnozom ili sa posebnim potrebama im ne daje za pravo da sikaniraju ostale i duznost je skole da obezbedi normalne uslove rada a ne da se provaljuju ovakvi izgovori, kao sta da radim kad ne uzima terapiju ili vid glupe roditelje nece da shvate videce oni svoje kad im dodju i deca sa ostalim potrebama. Naravno da nece da shvate da se dozvoljava jednom detetu da sikanira ostale.
Deca sa posebnim potrebama, deca sa dijagnozom, normalna deca... ne zanima me, niko nema pravo da sikanira. Molim, obezbedite normalne uslove sticanja znanja u vasoj ustanovi ili dajte mesta nekome ko to moze da uradi ako vi ne znate.

---
Prema njegovim rečima, roditelji ostale dece neće to da shvate. "Ne znam samo šta će da rade kada krene uključenje i nastavu počnu redovno da pohađaju i deca s posebnim potrebama", rekao je Gejo.
---

Ja sam završio osnovnu školu koja je imala jedno specijalno odeljenje za decu sa posebnim potrebama (kako se to danas naziva). I svi roditelji su imali razumevanja za to. Ali to nema veze sa ovim slučajem. Konstatovano je da dete "nije zdravo", ali nema knjižicu pa k'o da i nije nezdravo (to je valjda onaj princip "zdrav si dok se ne dokaže da nisi zdrav", s tim da ako nemaš zdravstvenu knjižicu, onda niko ne može ni da dokaže tvoju "nezdravost"), a i pripisana mu je terapija koju ne uzima. I? Gde si bio? Nigde. Šta si radio? Ništa!

Mislim da nijedan roditelj ne treba da ima razumevanja za indolentnost škole u ovom slučaju. Škola postupa po principu "mi smo uradili sve i nismo krivi što to nije dovoljno".

Problem se ne rešava tako što se prebaci da ga rešava druga škola. Škola koju ta devojčica pohađa treba da se angažuje i da svi oni koji mogu da pomognu, to i učine. Ako ne mogu sami, mogu da zatraže pomoć od nekih drugih ustanova. Roditelju su pak priča za sebe. Majka sam troje školaraca i znam koliko roditelj može biti sebičan i misliti samo ma svoje dete, a da mu druga nisu uopšte važna.

Situacija je stvarno komplikovana posto se, kako sam razumeo, radi o bolesnom detetu. Medjutim, i pored toga, mislim da ne bi smeo ceo razred da bude talac zdravstvenog stanja jedne devojcice. I zasto se nigde ne kaze nista o roditeljima, o ocu kojim ta devojcica preti. Sto se tice ukljucenja dece sa posebnim potrebama u nastavu, nije uredu svrstavati ih automatski u isti kos sa ovom devojcicom zbog njihovog stanja. Mislim da je to ipak malo drugacije. Kao sto mislim da nasi prosvetni radnici nisu bas spremni za tu situaciju.

Dete je bolesno i drustvo ima svoju odgovornost u tom smislu. To dete je dvostruka zrtva. Ostala deca kao sto vidimo imaju zastitu i roditelje koji ce ih ostaviti kod kuce. To dete nema - ima samo jos jednu osudu na ledjima, a jos uvek ne shvata sta joj se desava. Svi smo odgovorni, i niko ne sme da se ponasa kao da je to neciji tudji problem, narocito ne skola i ustanove socijalne i zdravstvene zastite. O specijalnim skolama ne bih vise da slusam - moderni geto - treba da nas bude sramota!

Kao bivsi prosvetni radnik mogu samo da kazem da sam duboko razocarana sto su deca i nastavnici i roditelji i dalje taoci dece koja su "drugacija" najcesce samo vaspitno zapustena, agresivna i verovatno zeljna paznje. U svojim odeljenjima dobijaju paznju, na ustrb zavrsavanja gadiva na vreme, na ustrb razumevanja predjenog gradiva, na ustrb motivisanja i pohvaljivanja vredne dece. I prema zakonu, u osnovnoj skoli takvo dete ne moze da se odstrani sa nastave. Cak i ako pusi, fizicki i verbalno maltretira ostalu decvu i nastavnika, unistava skolski namestaj... Nemojte me pogresno shvatiti-takvo ponasanje ukazuje na nedostatak paznje, takvoj deci treba pomoc, ali, kako pomazemo deci kojoj ne treba dodatna paznja, koja samo zasluzuju da se sa njima gradivo kvalitetno uradi, da se njihovo znanje i razumevanje utvrdi, i da se sa njima razgovara o onome sto im nije jasno? Zar nismo otisli predaleko stiteci bas svako devijatno ponasanje na bas svakom nivou drustva?

Mislila sam da bar ljudi koji ovde čitaju vesti imaju razumevanja za različitost i da ne spadaju u standardne srbende koje smatraju da treba izolovati onoga ko je različit. Slažem se da niko ne treba da trpi maltretiranje, ali sta cemo sa decom koja nisu "bolesna", ali su im roditelji novopečeni bogataši pa misle da imaju veće pravo od drugih da maltretiraju ostale. Roditelji bi više trebalo da brinu o tome na šta deca troše novac koji im daju za užinu. Ovo što se desilo je sistemski problem i nema veze ni sa decom ni sa roditeljima. Dete nije krivo što ima problem, ne postoje loša deca već loši roditelji!

Demokratija i ljudska prava često isključuju jedno drugo, tj. nespojivo je ostvarenje i demokratije i pojedinih ljudskih prava koja su u suprotnosti sa većinom. Insistiranje na ljudskim pravima i zanemarivanje demokratije je nasilan proces koji iritira većinu. Tolerancija je moguća i zavisi od stepena prisile i praga trpeljivosti većine. Drugim rečima, to su neperspektivna rešenja pa je u takvim slučajevima neophodna društvena organizacija življenja na način da i individualna prava budu ostvarena bez ugrožavanja ili bitnog sužavanja prava većine na uobičajeni način življenja. Psihološka i socijalna analiza i terapija ne može favorizovati pojedinačne i posebne ljudske potrebe ukoliko na taj način ozbiljno narušava opštu društvenu organizaciju i potrebe.

U ovom clanku nema ni najosnovnijih informacija. Napr, da li je iko iz skole razgovarao nekad sa tom devojcicom, i pitao je zasto se tako oseca. Ili, zasto to dete nema knjizicu. Ili, ko je detetu uspostavio dijagnozu? Ili - sta je to dete pretrpelo od druge dece, pre nego sto je pocelo i ono da preti drugoj deci.
Iz iskustva znam da se deca koja se U TOM UZRASTU razlikuju po bilo cemu od svojih vrsnjaka, prolaze kroz tesku torturu od strane svojih skolskih drugova, pa mi je neverovatno da jedna devojcica od 12 godina, (cak i ako ima dijagnozu), moze da maltretira sve ostale ucenike, a da oni nju ne maltretiraju, osim ako ona mozda nema svoju licnu bandu, ili tako nesto. Pri tome, to nisu ni mala deca, to je vec pubertet, ti moze stvarno da dodje do nekog belaja, ako vec nije doslo.
Zakljucak: skola mora da se postara za ovo.
Treba traziti od ministarstva da se angazuje neko strucno lice, neki psiholog, koje bi pocelo sistematski da radi sa ovom devojcicom i vidi sta stoji iza ovoga. Mozda devojcica i nije bolesna, vec je samo neprilagodjena usled neke traume, itd. Pa, onda delati dalje prema tome.
U tom uzrastu, vrlo je lako zapasti u asocijalno ponasanje. Cim se ispolje prvi znaci asocijalnosti, sredina te direktno gura u to.

Prije nekoliko godina radila sam u skoli i imala slican slucaj. Dijete koleginice, sto je medju profesorima spremnim da uvijek udovolje direktoru na stetu djece, za koje je pedagog rekla da "jednostavno nije usvojilo osnovne norme ponasanja onda kad je to trebalo". Nekoliko nas je trazilo da se potrazi strucna pomoc tom djetetu, svi su nam govorili da treba da ga trpimo jer je dijete naseg kolege i to smo bili prinudjeni da cinimo vise-manje sve dok roditelji djeteta koje je godinama ranije maltretirao niejsu zaprijetili upravi skole da ce ih, citiram, pobiti, ako ne zastite njihovo dijete dok je u skoli. preko noci smo ga prebacili u vanredne ucenike i sklonili iz skole. Ne kazem da je i u ovom slucaju isto, ali, ako ima dogovora, i toj djeci moze da se pomogne. Roditelji djece sa posebnim potrebama naravno zele da im dijete ide u skolu sa ostalom djecom, i ja bih da imam takvo dijete, ali se posebnom potrebom ne smije opravdavati ovo sto ostala djeca u tom odjeljenju trpe. Ako roditelji tog djeteta, zaposleni u skoli i ostali u zajednici hoce da pomognu, postoji nacin da se problem rijesi. U suprotnom, neka mole Boga da takvo dijete ne ucini nesto strasno, jer sam bila svjedok i takvih dogadjaja i upozoravala na vrijeme, ali niko nije zelio da me slusa.

Ova prica me je podsetila na monstruoznu pricu od pre par godina kada je devojcica sa sidom izolovana, kada su se roditelji na slican nacin bunili.
Secam se poslednje vesti da je isla na nastavu sama, sa jednom uciteljicom, dok su ostala deca isla zajedno u tu istu skolu.
Da li se zna sta je danas sa tom devojcicom?

Pa zar toliko ljudi vidi ovu vest kao slucaj da je odeljenje talac jedne devojcice? Pokusajte na trenutak da sagledate i iz nekog drugog ugla. Ovo je prica o devojcici kojoj ocajnicki treba pomoc, a ne da je se skola otarasi tako sto ce je staviti u odeljenje sa decom sa posebnim potrebama. Slazem se sa pitanjem - zasto nema zdravstvenu knjizicu, u kakvim uslovima zivi, mozda je adekvatno resenje da se prebaci u specijalnu skolu, a mozda i nije. Svi ti roditelji koji strajkuju sest dana su neopisivo sebicni.

Ta djevojcica treba da ide sa ostalima u razred. Smatram da to sto radi je veoma sipaticno i takvu devojcicu treba dodatno stimulisati da nastavi sa zapocetim. Problem nije u njoj nego u ostalima, a narocito u rodoteljima djece koja je bojkotju. Ne mozete zabraniti djetetu da ide u skolu samo da bi ste lijecili sopstvene komplekse. Imam imformaciju da je ta djevojcica odlican ucenik, i da nema neopravdanih, a koriscenje tih psihoaktivnih supstaci koje nazivaju lijekom bi samo stetilo njenom zdravlju. Ukoliko je natjeraju da uzima te pilule djevojcica vise nebi bila sposobna da ide u skolu. Ovaj slucaj samo pokazuje koliko smo u ovoj tranziciji postali NEHUMANI.

Ja sam imao kao osnovac slican problem. U IV razredu osnovne skole se pojavio decak koji je bio sa specijalnim potrebama i sve nas klince je sikanirao i maltretirao (bio je i godinu ili dve stariji jer je ponavljao), nije bilo nista katastrofalno ali se secam da je uvek bilo nelagodno i na nastavi i na odmorima kada je on u blzini. Tu nije naravno krivo ni to dete, niti druga deca, pa ni roditelji svih njih, kriva je drzava koja nema jasno regulisanu i efikasnu proceduru kako bi se takvoj deci sa specijalnim potrebama brzo i efikasno omogucilo skolovanje u odgovarajucim ustanovama a ostala deca oslobodila nelagodnosi i bespotrebnog stresa.

A šta ako, nedaj Bože, neko dete u nekoj školi, nekog dana, ne uzme terapiju već automatsku pušku? I nemojte ovo da mešate sa decom sa posebnim ptrebama. Njima je svakako mesto u školama i medju svojim vršnjacima. A školske i ostale vlasti moraju da obezbede da medju decom nema nikakvog nasilja niti straha. Pitajte tu decu i njihove roditelje da li se plaše. Halo, ljudi, pa nasilje ne mora da bude samo fizičko...

U nasem obrazovanju ( a i sire ) nikada nije bilo razumevanja razlicitosti, i ovo je samo posledica toga.
Recimo, stalno pricaju kako su Srbi inteligentni, ali u skolama ne postoji strategija rada sa takvom decom, pa ono samo svojevrsnim cudom moze iskazati svoje kvalitete ( ja, recimo, nisam bio takav slucaj ).

Sto se devojcice tice, trebalo bi da se neki od tih pametnjakovica pobrine da ona dobije potrebnu negu i odgovarajuce uslove za zivot.

Citam ovaj tekst i ne verujem svojim ocima.Neko(sa dijagnozom ili ne) moze da maltretira sve oko sebe, a oni MORAJU to da trpe i cute.A prosvetne radnike interesuju samo njihove plate,samo zbog svojih para i svojih privilegija dizu glas.Ostalo ih ama bas nista ne zanima.Mogu deca i da izginu,ako se to ne odrazi na njihovu platu,onda je u redu.

Čini mi se kao tendenciozno napisana vest. Ovde se očigledno radi o detetu sa posebnim potrebama koje NE uzima terapiju, bez koje njeno ponašanje ugrožava i nju samu i njenu okolinu. Tu je potrebno da interveniše služba za socijalni rad, a ne roditelji.

Nije rečeno puno toga što bi stvorilo pravu sliku o ovom slučaju - u kakvim uslovima dete živi, zašto ne dobija terapiju, zašto se nijedna služba ne bavi time... itd. Daleko od toga da smo zatucana sredina koja se prema osobama sa posebnim potrebama odnosi tolerantno, ali ako zaista u ovom slučaju dete ispoljava agresivno ponašanje, a ne dobija terapiju, ne postoji sredina koja bi tako nešto tolerisala.

Da li bi neko umeo da objasni sta bi bila "potrebna nega" u ovom slucaju? I jos nesto, da li smo tako otvorenih pogleda kada se radi o tudjoj deci, ili smo spremni da ne zadrzimo iste stavove i ako je nase dete u jednom takvom odeljenju? Takodje bi bilo korisno definisati "posebne potrebe". A upravo u mom odeljenju je decak istoga uzrasta kao devojcica o kojoj je ovde rec nozem napao drugog decaka na casu. Da li biste mislili isto da je vase dete napadnuto? I molim vas, sida i nasilno, potencijalno opasno ponasanje nikako nisu isto, nemojmo preterivati.

Ovih dana sam prilično u toku, kada je reč o inkluziji. Za ove stručnjake koji komentarišu slučaj, a inspiraciju nalaze u emociji, inkluzija je uključivanje dece sa posebnim potrebama u redovnu nastavu. I dok je na zapadu procenat dece sa posebnim potrebama uključenih u inkluzivnu nastavu preko 90%, kod nas postoje samo dva razreda gde se to više experimentalno izvodi...

Povodom ovog slučaja morate imati u vidu kršenje prava deteta s jedne strane i kršenje prava dece s druge. Većina trpi zbog pojedinca i to je jasno. Vi koji ste roditelji, pokušajte samo da zamislite osećaj da vam neko javlja da vam je dete nastradalao u saobraćajnoj nesreći ili gde već... To nije šala, nego bolesna šala... Ako je sve ono što piše tačno, ovo dete pod hitno teba da se institucionalizuje. To ne znači da treba da ide u ludnicu ili na psihijatriju, nego da mu se pruši stručna pomoć. Ako je ta pomoć pružana i do sada, očigledno da nije dala rezultata i nešto treba promeniti u direkciji (pristupu rešavanja problema). Nisam čak ni siguran da li je dijagnoza detetovog ponašanja ispravno postavljena. Bez uspešne dijagnostike nema izlečenja ili bar ublažavanja bolesti ili nekih nedostataka. Kakva svrha stavljati gips na nogu, ako ste slomili ruku...
Razumem nezadovoljstvo roditelja i dece koja bojkotuju nastavu i verujem da su oni mnogo više istrpeli nego što to ovaj tekst prikazuje, stoga sam siguran da oni koji su bezuslovno stali u odbranu devojčice preemotivno reagovali, jer nije Srbija baš toliko netolerantna, koliko se može zaključiti po delovanju nekih ekstrema.
Ova devojčica definitivno mora da se leči i trenutno, dakle TRENUTNO joj nije mesto među zdravim vršnjacima. Kada joj se adekvatno pomogne i kada se u lečenju utvrdi i stepen napretka do te mere da se dete može vratiti u proces socijalizacije među zdravu decu. Taj proces neumitno podrazumeva učešće nekoliko strana:
1. roditelja
2. stručnih lica i institucija
3. okruženja

Slažem se sa nekim komentatorima koji tvrde da ovo dete pati pre svega od nedostatka pažnje. To je viže nego izvesno, ali isto tako je izvesno i da to nije jedini razlog njenog ovakvog ponašanja. Primetna je pojačana agresija, koja je verovatno posledica nekog nezadovoljstva koje, gotovo po pravilu, dolazi iz porodice... Ne mora da znači da je to tako i u ovom slučaju...
Ovom detetu treba pomoći, ali treba pomoći i ostaloj deci. Ja sam za to da se oni razdvoje i to što pre, jer ostavljanjem ove devojčice u istom (pa i nekom drugom) razredu, u ovom trenutku je neozbiljno i neće dovesti do poobljšanja stanja ove devojčice, a okolina će i dalje trpeti...
Nemojte davati paušalne ocene, jer siguran sam da roditelji dece koja bojkotuju nastavu ne bi imali ništa protiv da im deca pohađaju nastavu sa nekim detetom koje ima posebne potrebe (slepilo, invaliditet, Daunov sindrom...), a koje se ponaša u skladu normi koje su postvaljene u školskom okruženju. Takvo dete se brzo socijalizuje i uz inkluzivnu nastavu napredak je sjajan, a kod ostale dece razvija se tolerancija, razumevanje, humanost i mnogo drugih lepih osobina...

Pozdrav svima..

Škola treba da bude organizovana da izlazi u susret obrazovnim potrebama sve dece, bez obzira na različitosti. Osoblje škola (od direktora-ki, preko nastavnog osoblja do tehničkog osoblja) vrlo često nije dovoljno stručno za primenu principa inkluzivnog obrazovanja, a za to je opet kriv obrazovni sistem koji je i pedagoge, psihologe spremao samo za određeni "standard" i gde različitost ne samo da nije bila poželjna, već je predstavljala prepreku i polaznu osnovu za getoizaciju kroz odvajanje dece koja su drugačija u razne ustanove.
Promovisanje super rase, tj. super nacije tzv. zdravih ljudi je opasan put kojim društvo može da krene, a Srbija je na tom putu odavno. Uništavanje dečijih života zarad komfora "zdrave" dece je zločin. Društvo isključivanjem jednog dela svoje populacije iz "normalnih" tokova samo gubi i zaostaje u razvoju.
Ne zaboravite, obrazovanje je osnovno ljudsko pravo, koje mora da bude dostupno svoj deci pod jednakim uslovima.

Neko tu ne vodi racuna o tom detetu. Zaista ako se tako nesto dogadja, onda neke ozbiljne stvari moraju da se preduzmu, a ne da se plasiraju izjave po principu:"CUTITE I TRPITE!".

Individualna svest svakog ko je direktno uključen u problem. Ne generalizovati! Učimo da se borimo: svetlom protiv tame.
Ajmo, ajde!

Po svemu sudeci, ovo dete ispoljava vrlo agresivno i potencijalno VRLO OPASNO ponasanje, i treba se pod HITNO razdvojiti od ostale dece.
Citava prica me podseca na sve ucestalije dogadjaje u americkim skolama gde ucenici samo jednog dana dodju u skolu i 'ladno pobiju drugove i nastavnike koji im se nadju na putu tog dana...
Devojcici su potrebni posebni psihijatrijski tretmani i lecenje - nije ona dete sa specijalnim potrebama, nazivati je tako je samo pokusaj ublazavanja njenog slucaja, i dete ce biti pogresno tretirano i srljati u jos vecu nesrecu...
Drzava i socijalne ustanove su nam jako neozbiljne, izgleda da ne bi oni da preuzimaju odgovornost ako bas ne mora, umesto da se uhvate u kostac sa ovim problemom i rese ga kako valja.
Ovako ozbiljni problemi zahtevaju preduzimanje mnogo ozbiljnijih koraka od socijalnih ustanova, psihologa i drugih institucija, na njima je kompletna odgovornost ako se bude nesto tragicno desilo. Svako zlo koje dugo opstaje stvara samo jos vece zlo, i druga deca ce posle dugog vremena maltretiranja poceti da ispoljavaju neku devijaciju u ponasanju...mislite o tome na vreme!

Cini mi se da se cesto prikazuje samo posledice nekog slucaja – a da se sustina problema cesto uopste ne dotice. Meni licno u ovoj vesti nedostaju brojne informacije: "Dete ima dijagnozu, ali je faktički nema jer nema ni zdravstvenu knjižicu. Dobila je terapiju na osnovu nekih nalaza stručnih službi...” – u kakvim uslovima to dete zivi kada kao rezultat nema zdravstvenu knjizicu, da li je u tim uslovima realno ocekivati da ce uzimati terapiju redovno? O tome u ovom clanku nema ni reci… U clanku nema informacije o tome sta se do sada desavalo: kako je do sada reagovala skola, sta je preporuka skolskog psihologa, da li su ikada kontaktirani roditelji devojcice u pitanju i kakve je to rezultate donelo, da li je neko ikada primereno objasnio deci iz odeljenja da im je vrsnjakinja bolesna i kako treba da se ponasaju u slucajevima kada se osecaju ugrozeno zbog njenih ispada koji su prouzrokovani bolescu, da li je iko ucinio nesto kako bi dete uzimalo terapiju redovno? O tome u ovom clanku nije bilo reci… Nije problem sto citavo odeljenje ne dolazi u skolu – to je posledica necega sto traje predugo, a to je nezainteresovanost citavog drustva prema onima koji su drugaciji, i kojima treba pomoc. Uostalom setite se i sami, isli ste nekada u skolu, sasvim je moguce da je i to dete bilo predmet poruge i neprijatnih sala svojih vrsnjaka zbog svoje bolesti – o tome ovde nema ni reci.
Ljudi koji imaju posebne potrebe nisu "tamo neki ljudi", to su nasi vrsnjaci, deca nasih suseda, za njih smo mozda mi drugaciji - u njhovim ocima mozda mi imamo posebne potrebe…

Sta ovaj lik uopste prica? Je li on pri sebi, sali se ili sta?
Pa naravno da roditelji ostale dece nece to da razumeju. Ni ja ne bih isto razumeo.
Ova izjava pokazuje da ne postoji spremnost i volja da se bilo sta uradi. Znaci poruka je: sta da vam radim, morate da trpite to dete takvo kakvo je. E, pa tesko da ce to tako moci. Katastrofa.
Nis je velik grad, postoji sigurno bar jedna specijalna skola. Ako je to dete raspusteno i ako roditelji tog deteta ne brinu o terapiji - onda u specijalnu skolu. Mada i tamo ce maltretirati ostalu decu. Dakle, na lecenje, a oca na sud.

To sto su deca sa dijagnozom ili sa posebnim potrebama im ne daje za pravo da sikaniraju ostale i duznost je skole da obezbedi normalne uslove rada a ne da se provaljuju ovakvi izgovori, kao sta da radim kad ne uzima terapiju ili vid glupe roditelje nece da shvate videce oni svoje kad im dodju i deca sa ostalim potrebama. Naravno da nece da shvate da se dozvoljava jednom detetu da sikanira ostale.
Deca sa posebnim potrebama, deca sa dijagnozom, normalna deca... ne zanima me, niko nema pravo da sikanira. Molim, obezbedite normalne uslove sticanja znanja u vasoj ustanovi ili dajte mesta nekome ko to moze da uradi ako vi ne znate.

---
Prema njegovim rečima, roditelji ostale dece neće to da shvate. "Ne znam samo šta će da rade kada krene uključenje i nastavu počnu redovno da pohađaju i deca s posebnim potrebama", rekao je Gejo.
---

Ja sam završio osnovnu školu koja je imala jedno specijalno odeljenje za decu sa posebnim potrebama (kako se to danas naziva). I svi roditelji su imali razumevanja za to. Ali to nema veze sa ovim slučajem. Konstatovano je da dete "nije zdravo", ali nema knjižicu pa k'o da i nije nezdravo (to je valjda onaj princip "zdrav si dok se ne dokaže da nisi zdrav", s tim da ako nemaš zdravstvenu knjižicu, onda niko ne može ni da dokaže tvoju "nezdravost"), a i pripisana mu je terapija koju ne uzima. I? Gde si bio? Nigde. Šta si radio? Ništa!

Mislim da nijedan roditelj ne treba da ima razumevanja za indolentnost škole u ovom slučaju. Škola postupa po principu "mi smo uradili sve i nismo krivi što to nije dovoljno".

Problem se ne rešava tako što se prebaci da ga rešava druga škola. Škola koju ta devojčica pohađa treba da se angažuje i da svi oni koji mogu da pomognu, to i učine. Ako ne mogu sami, mogu da zatraže pomoć od nekih drugih ustanova. Roditelju su pak priča za sebe. Majka sam troje školaraca i znam koliko roditelj može biti sebičan i misliti samo ma svoje dete, a da mu druga nisu uopšte važna.

Situacija je stvarno komplikovana posto se, kako sam razumeo, radi o bolesnom detetu. Medjutim, i pored toga, mislim da ne bi smeo ceo razred da bude talac zdravstvenog stanja jedne devojcice. I zasto se nigde ne kaze nista o roditeljima, o ocu kojim ta devojcica preti. Sto se tice ukljucenja dece sa posebnim potrebama u nastavu, nije uredu svrstavati ih automatski u isti kos sa ovom devojcicom zbog njihovog stanja. Mislim da je to ipak malo drugacije. Kao sto mislim da nasi prosvetni radnici nisu bas spremni za tu situaciju.

Dete je bolesno i drustvo ima svoju odgovornost u tom smislu. To dete je dvostruka zrtva. Ostala deca kao sto vidimo imaju zastitu i roditelje koji ce ih ostaviti kod kuce. To dete nema - ima samo jos jednu osudu na ledjima, a jos uvek ne shvata sta joj se desava. Svi smo odgovorni, i niko ne sme da se ponasa kao da je to neciji tudji problem, narocito ne skola i ustanove socijalne i zdravstvene zastite. O specijalnim skolama ne bih vise da slusam - moderni geto - treba da nas bude sramota!

Kao bivsi prosvetni radnik mogu samo da kazem da sam duboko razocarana sto su deca i nastavnici i roditelji i dalje taoci dece koja su "drugacija" najcesce samo vaspitno zapustena, agresivna i verovatno zeljna paznje. U svojim odeljenjima dobijaju paznju, na ustrb zavrsavanja gadiva na vreme, na ustrb razumevanja predjenog gradiva, na ustrb motivisanja i pohvaljivanja vredne dece. I prema zakonu, u osnovnoj skoli takvo dete ne moze da se odstrani sa nastave. Cak i ako pusi, fizicki i verbalno maltretira ostalu decvu i nastavnika, unistava skolski namestaj... Nemojte me pogresno shvatiti-takvo ponasanje ukazuje na nedostatak paznje, takvoj deci treba pomoc, ali, kako pomazemo deci kojoj ne treba dodatna paznja, koja samo zasluzuju da se sa njima gradivo kvalitetno uradi, da se njihovo znanje i razumevanje utvrdi, i da se sa njima razgovara o onome sto im nije jasno? Zar nismo otisli predaleko stiteci bas svako devijatno ponasanje na bas svakom nivou drustva?

Mislila sam da bar ljudi koji ovde čitaju vesti imaju razumevanja za različitost i da ne spadaju u standardne srbende koje smatraju da treba izolovati onoga ko je različit. Slažem se da niko ne treba da trpi maltretiranje, ali sta cemo sa decom koja nisu "bolesna", ali su im roditelji novopečeni bogataši pa misle da imaju veće pravo od drugih da maltretiraju ostale. Roditelji bi više trebalo da brinu o tome na šta deca troše novac koji im daju za užinu. Ovo što se desilo je sistemski problem i nema veze ni sa decom ni sa roditeljima. Dete nije krivo što ima problem, ne postoje loša deca već loši roditelji!

Demokratija i ljudska prava često isključuju jedno drugo, tj. nespojivo je ostvarenje i demokratije i pojedinih ljudskih prava koja su u suprotnosti sa većinom. Insistiranje na ljudskim pravima i zanemarivanje demokratije je nasilan proces koji iritira većinu. Tolerancija je moguća i zavisi od stepena prisile i praga trpeljivosti većine. Drugim rečima, to su neperspektivna rešenja pa je u takvim slučajevima neophodna društvena organizacija življenja na način da i individualna prava budu ostvarena bez ugrožavanja ili bitnog sužavanja prava većine na uobičajeni način življenja. Psihološka i socijalna analiza i terapija ne može favorizovati pojedinačne i posebne ljudske potrebe ukoliko na taj način ozbiljno narušava opštu društvenu organizaciju i potrebe.

U ovom clanku nema ni najosnovnijih informacija. Napr, da li je iko iz skole razgovarao nekad sa tom devojcicom, i pitao je zasto se tako oseca. Ili, zasto to dete nema knjizicu. Ili, ko je detetu uspostavio dijagnozu? Ili - sta je to dete pretrpelo od druge dece, pre nego sto je pocelo i ono da preti drugoj deci.
Iz iskustva znam da se deca koja se U TOM UZRASTU razlikuju po bilo cemu od svojih vrsnjaka, prolaze kroz tesku torturu od strane svojih skolskih drugova, pa mi je neverovatno da jedna devojcica od 12 godina, (cak i ako ima dijagnozu), moze da maltretira sve ostale ucenike, a da oni nju ne maltretiraju, osim ako ona mozda nema svoju licnu bandu, ili tako nesto. Pri tome, to nisu ni mala deca, to je vec pubertet, ti moze stvarno da dodje do nekog belaja, ako vec nije doslo.
Zakljucak: skola mora da se postara za ovo.
Treba traziti od ministarstva da se angazuje neko strucno lice, neki psiholog, koje bi pocelo sistematski da radi sa ovom devojcicom i vidi sta stoji iza ovoga. Mozda devojcica i nije bolesna, vec je samo neprilagodjena usled neke traume, itd. Pa, onda delati dalje prema tome.
U tom uzrastu, vrlo je lako zapasti u asocijalno ponasanje. Cim se ispolje prvi znaci asocijalnosti, sredina te direktno gura u to.

Prije nekoliko godina radila sam u skoli i imala slican slucaj. Dijete koleginice, sto je medju profesorima spremnim da uvijek udovolje direktoru na stetu djece, za koje je pedagog rekla da "jednostavno nije usvojilo osnovne norme ponasanja onda kad je to trebalo". Nekoliko nas je trazilo da se potrazi strucna pomoc tom djetetu, svi su nam govorili da treba da ga trpimo jer je dijete naseg kolege i to smo bili prinudjeni da cinimo vise-manje sve dok roditelji djeteta koje je godinama ranije maltretirao niejsu zaprijetili upravi skole da ce ih, citiram, pobiti, ako ne zastite njihovo dijete dok je u skoli. preko noci smo ga prebacili u vanredne ucenike i sklonili iz skole. Ne kazem da je i u ovom slucaju isto, ali, ako ima dogovora, i toj djeci moze da se pomogne. Roditelji djece sa posebnim potrebama naravno zele da im dijete ide u skolu sa ostalom djecom, i ja bih da imam takvo dijete, ali se posebnom potrebom ne smije opravdavati ovo sto ostala djeca u tom odjeljenju trpe. Ako roditelji tog djeteta, zaposleni u skoli i ostali u zajednici hoce da pomognu, postoji nacin da se problem rijesi. U suprotnom, neka mole Boga da takvo dijete ne ucini nesto strasno, jer sam bila svjedok i takvih dogadjaja i upozoravala na vrijeme, ali niko nije zelio da me slusa.

Ova prica me je podsetila na monstruoznu pricu od pre par godina kada je devojcica sa sidom izolovana, kada su se roditelji na slican nacin bunili.
Secam se poslednje vesti da je isla na nastavu sama, sa jednom uciteljicom, dok su ostala deca isla zajedno u tu istu skolu.
Da li se zna sta je danas sa tom devojcicom?

Pa zar toliko ljudi vidi ovu vest kao slucaj da je odeljenje talac jedne devojcice? Pokusajte na trenutak da sagledate i iz nekog drugog ugla. Ovo je prica o devojcici kojoj ocajnicki treba pomoc, a ne da je se skola otarasi tako sto ce je staviti u odeljenje sa decom sa posebnim potrebama. Slazem se sa pitanjem - zasto nema zdravstvenu knjizicu, u kakvim uslovima zivi, mozda je adekvatno resenje da se prebaci u specijalnu skolu, a mozda i nije. Svi ti roditelji koji strajkuju sest dana su neopisivo sebicni.

Ta djevojcica treba da ide sa ostalima u razred. Smatram da to sto radi je veoma sipaticno i takvu devojcicu treba dodatno stimulisati da nastavi sa zapocetim. Problem nije u njoj nego u ostalima, a narocito u rodoteljima djece koja je bojkotju. Ne mozete zabraniti djetetu da ide u skolu samo da bi ste lijecili sopstvene komplekse. Imam imformaciju da je ta djevojcica odlican ucenik, i da nema neopravdanih, a koriscenje tih psihoaktivnih supstaci koje nazivaju lijekom bi samo stetilo njenom zdravlju. Ukoliko je natjeraju da uzima te pilule djevojcica vise nebi bila sposobna da ide u skolu. Ovaj slucaj samo pokazuje koliko smo u ovoj tranziciji postali NEHUMANI.

Ja sam imao kao osnovac slican problem. U IV razredu osnovne skole se pojavio decak koji je bio sa specijalnim potrebama i sve nas klince je sikanirao i maltretirao (bio je i godinu ili dve stariji jer je ponavljao), nije bilo nista katastrofalno ali se secam da je uvek bilo nelagodno i na nastavi i na odmorima kada je on u blzini. Tu nije naravno krivo ni to dete, niti druga deca, pa ni roditelji svih njih, kriva je drzava koja nema jasno regulisanu i efikasnu proceduru kako bi se takvoj deci sa specijalnim potrebama brzo i efikasno omogucilo skolovanje u odgovarajucim ustanovama a ostala deca oslobodila nelagodnosi i bespotrebnog stresa.

A šta ako, nedaj Bože, neko dete u nekoj školi, nekog dana, ne uzme terapiju već automatsku pušku? I nemojte ovo da mešate sa decom sa posebnim ptrebama. Njima je svakako mesto u školama i medju svojim vršnjacima. A školske i ostale vlasti moraju da obezbede da medju decom nema nikakvog nasilja niti straha. Pitajte tu decu i njihove roditelje da li se plaše. Halo, ljudi, pa nasilje ne mora da bude samo fizičko...

U nasem obrazovanju ( a i sire ) nikada nije bilo razumevanja razlicitosti, i ovo je samo posledica toga.
Recimo, stalno pricaju kako su Srbi inteligentni, ali u skolama ne postoji strategija rada sa takvom decom, pa ono samo svojevrsnim cudom moze iskazati svoje kvalitete ( ja, recimo, nisam bio takav slucaj ).

Sto se devojcice tice, trebalo bi da se neki od tih pametnjakovica pobrine da ona dobije potrebnu negu i odgovarajuce uslove za zivot.

Citam ovaj tekst i ne verujem svojim ocima.Neko(sa dijagnozom ili ne) moze da maltretira sve oko sebe, a oni MORAJU to da trpe i cute.A prosvetne radnike interesuju samo njihove plate,samo zbog svojih para i svojih privilegija dizu glas.Ostalo ih ama bas nista ne zanima.Mogu deca i da izginu,ako se to ne odrazi na njihovu platu,onda je u redu.

Čini mi se kao tendenciozno napisana vest. Ovde se očigledno radi o detetu sa posebnim potrebama koje NE uzima terapiju, bez koje njeno ponašanje ugrožava i nju samu i njenu okolinu. Tu je potrebno da interveniše služba za socijalni rad, a ne roditelji.

Nije rečeno puno toga što bi stvorilo pravu sliku o ovom slučaju - u kakvim uslovima dete živi, zašto ne dobija terapiju, zašto se nijedna služba ne bavi time... itd. Daleko od toga da smo zatucana sredina koja se prema osobama sa posebnim potrebama odnosi tolerantno, ali ako zaista u ovom slučaju dete ispoljava agresivno ponašanje, a ne dobija terapiju, ne postoji sredina koja bi tako nešto tolerisala.

Da li bi neko umeo da objasni sta bi bila "potrebna nega" u ovom slucaju? I jos nesto, da li smo tako otvorenih pogleda kada se radi o tudjoj deci, ili smo spremni da ne zadrzimo iste stavove i ako je nase dete u jednom takvom odeljenju? Takodje bi bilo korisno definisati "posebne potrebe". A upravo u mom odeljenju je decak istoga uzrasta kao devojcica o kojoj je ovde rec nozem napao drugog decaka na casu. Da li biste mislili isto da je vase dete napadnuto? I molim vas, sida i nasilno, potencijalno opasno ponasanje nikako nisu isto, nemojmo preterivati.

Ovih dana sam prilično u toku, kada je reč o inkluziji. Za ove stručnjake koji komentarišu slučaj, a inspiraciju nalaze u emociji, inkluzija je uključivanje dece sa posebnim potrebama u redovnu nastavu. I dok je na zapadu procenat dece sa posebnim potrebama uključenih u inkluzivnu nastavu preko 90%, kod nas postoje samo dva razreda gde se to više experimentalno izvodi...

Povodom ovog slučaja morate imati u vidu kršenje prava deteta s jedne strane i kršenje prava dece s druge. Većina trpi zbog pojedinca i to je jasno. Vi koji ste roditelji, pokušajte samo da zamislite osećaj da vam neko javlja da vam je dete nastradalao u saobraćajnoj nesreći ili gde već... To nije šala, nego bolesna šala... Ako je sve ono što piše tačno, ovo dete pod hitno teba da se institucionalizuje. To ne znači da treba da ide u ludnicu ili na psihijatriju, nego da mu se pruši stručna pomoć. Ako je ta pomoć pružana i do sada, očigledno da nije dala rezultata i nešto treba promeniti u direkciji (pristupu rešavanja problema). Nisam čak ni siguran da li je dijagnoza detetovog ponašanja ispravno postavljena. Bez uspešne dijagnostike nema izlečenja ili bar ublažavanja bolesti ili nekih nedostataka. Kakva svrha stavljati gips na nogu, ako ste slomili ruku...
Razumem nezadovoljstvo roditelja i dece koja bojkotuju nastavu i verujem da su oni mnogo više istrpeli nego što to ovaj tekst prikazuje, stoga sam siguran da oni koji su bezuslovno stali u odbranu devojčice preemotivno reagovali, jer nije Srbija baš toliko netolerantna, koliko se može zaključiti po delovanju nekih ekstrema.
Ova devojčica definitivno mora da se leči i trenutno, dakle TRENUTNO joj nije mesto među zdravim vršnjacima. Kada joj se adekvatno pomogne i kada se u lečenju utvrdi i stepen napretka do te mere da se dete može vratiti u proces socijalizacije među zdravu decu. Taj proces neumitno podrazumeva učešće nekoliko strana:
1. roditelja
2. stručnih lica i institucija
3. okruženja

Slažem se sa nekim komentatorima koji tvrde da ovo dete pati pre svega od nedostatka pažnje. To je viže nego izvesno, ali isto tako je izvesno i da to nije jedini razlog njenog ovakvog ponašanja. Primetna je pojačana agresija, koja je verovatno posledica nekog nezadovoljstva koje, gotovo po pravilu, dolazi iz porodice... Ne mora da znači da je to tako i u ovom slučaju...
Ovom detetu treba pomoći, ali treba pomoći i ostaloj deci. Ja sam za to da se oni razdvoje i to što pre, jer ostavljanjem ove devojčice u istom (pa i nekom drugom) razredu, u ovom trenutku je neozbiljno i neće dovesti do poobljšanja stanja ove devojčice, a okolina će i dalje trpeti...
Nemojte davati paušalne ocene, jer siguran sam da roditelji dece koja bojkotuju nastavu ne bi imali ništa protiv da im deca pohađaju nastavu sa nekim detetom koje ima posebne potrebe (slepilo, invaliditet, Daunov sindrom...), a koje se ponaša u skladu normi koje su postvaljene u školskom okruženju. Takvo dete se brzo socijalizuje i uz inkluzivnu nastavu napredak je sjajan, a kod ostale dece razvija se tolerancija, razumevanje, humanost i mnogo drugih lepih osobina...

Pozdrav svima..

Škola treba da bude organizovana da izlazi u susret obrazovnim potrebama sve dece, bez obzira na različitosti. Osoblje škola (od direktora-ki, preko nastavnog osoblja do tehničkog osoblja) vrlo često nije dovoljno stručno za primenu principa inkluzivnog obrazovanja, a za to je opet kriv obrazovni sistem koji je i pedagoge, psihologe spremao samo za određeni "standard" i gde različitost ne samo da nije bila poželjna, već je predstavljala prepreku i polaznu osnovu za getoizaciju kroz odvajanje dece koja su drugačija u razne ustanove.
Promovisanje super rase, tj. super nacije tzv. zdravih ljudi je opasan put kojim društvo može da krene, a Srbija je na tom putu odavno. Uništavanje dečijih života zarad komfora "zdrave" dece je zločin. Društvo isključivanjem jednog dela svoje populacije iz "normalnih" tokova samo gubi i zaostaje u razvoju.
Ne zaboravite, obrazovanje je osnovno ljudsko pravo, koje mora da bude dostupno svoj deci pod jednakim uslovima.

Neko tu ne vodi racuna o tom detetu. Zaista ako se tako nesto dogadja, onda neke ozbiljne stvari moraju da se preduzmu, a ne da se plasiraju izjave po principu:"CUTITE I TRPITE!".

Individualna svest svakog ko je direktno uključen u problem. Ne generalizovati! Učimo da se borimo: svetlom protiv tame.
Ajmo, ajde!

Po svemu sudeci, ovo dete ispoljava vrlo agresivno i potencijalno VRLO OPASNO ponasanje, i treba se pod HITNO razdvojiti od ostale dece.
Citava prica me podseca na sve ucestalije dogadjaje u americkim skolama gde ucenici samo jednog dana dodju u skolu i 'ladno pobiju drugove i nastavnike koji im se nadju na putu tog dana...
Devojcici su potrebni posebni psihijatrijski tretmani i lecenje - nije ona dete sa specijalnim potrebama, nazivati je tako je samo pokusaj ublazavanja njenog slucaja, i dete ce biti pogresno tretirano i srljati u jos vecu nesrecu...
Drzava i socijalne ustanove su nam jako neozbiljne, izgleda da ne bi oni da preuzimaju odgovornost ako bas ne mora, umesto da se uhvate u kostac sa ovim problemom i rese ga kako valja.
Ovako ozbiljni problemi zahtevaju preduzimanje mnogo ozbiljnijih koraka od socijalnih ustanova, psihologa i drugih institucija, na njima je kompletna odgovornost ako se bude nesto tragicno desilo. Svako zlo koje dugo opstaje stvara samo jos vece zlo, i druga deca ce posle dugog vremena maltretiranja poceti da ispoljavaju neku devijaciju u ponasanju...mislite o tome na vreme!