"Pre 25 godina hrvatska vojska ubila 88 Srba"

Nijedan komentar,svi su zauzeti vođinim šou programom na KiM.
Ima nas i koji pamtimo i ne zaboravljamo podvige tih "branitelja".
Odbraniste se od 88 staraca,krava,svinja,kokošaka....
Šta reći osim da je zlo pobedilo a stradali nevini,najviše srpskoj strani.

Том приликом су убили на спавању и једног момка из моје гимназије са мајком. Стид ме је што му ни име нисам упамтио, али био је потпуно повучен и неупадљив. Ничим другим се није истицао у друштву да бисмо га памтили, осим том повученошћу и вечито замишљеним изразом лица. Отац му је погинуо у борбама 1991. Њих двоје су остали сами и дошли у Београд као избеглице. Распоређен је у нашу, тада још увек Осму београдску гимназију којој је баш те године, због прославе стогодишњице оснивања враћено њено изворно име "Трећа београдска гимназија" (имала је прекид у постојању, пошто су је комунисти укидали после 1945, као легло буржоазије). Ту је са нама завршио други разред 1992/93, али се није добро уклопио у друштво, ни осећао прихваћеним. Размажена деца богаташа (у то време још увек не тајкуна, него социјалистичких директора великих друштвених предузећа) и политичара на власти умела су да покажу сав свој презир према дошљаку са села и његовом личком акценту, који је сматран симболом "пасивних крајева". Након те једне школске године успео је да убеди
мајку да се врате у завичај, јер више није хтео да живи ту где су га на сваком кораку омаловажавали. Завршили смо без њега трећу годину гимназије и већ га углавном потиснули из сећања, а онда је у првим недељама стигла вест да је погинуо у Крајини "онај мали из четвртог један". Тако се тада звало његово бивше одељење, иако је он у њему провео само оних годину дана док је још било "друго један".

" ..... U septembru 2018, u Počitelju žive dve starice, u Čitluku jedan bračni bar, u Divoselu nema nikoga."
SVAKI DODATNI KOMENTAR JE SUVIŠAN

А Србија ћути.

Neka im je laka crna zemlja. Necemo vas zaboraviti.

Tu je nedvojbeno bilo zločina koji je ostao nesankcioniran. Bez obzira što se s toga prostora mjesecima danonoćno bjesomučno granatirao Gospić, protjeralo ili pobilo stanovništvo cijelog naselje Lovinca s okolicom motiv osvete ne bi trebao biti razlog da se zločincima progleda kroz prste.

bila,sam tehnički urednik knjige o tvom zločinu negde 2oo1 ili 2oo2 godine. namontirane pripreme svih tabaka te knjige su nestali noć pred kopiranje na ploče. možda su i ploče bile kopirane' ne sećam se tačno. niko nije znao ko je to
pokupio iz štamparije. knjigu nisamvidela u knjižarama tako da jepovučena

Ne huskajte narod, malo li problema svi imamo.

Peace

Evo jos jednog clanka koji podstice mrznju medju susedima. Znaci mediji ne dozvoljavaju da se smire strasti. Dok god se kod nas svaki dan obelezava neko stradanje srba nece od ove drzave biti nista.

Zašto mi o ovome ćutimo?

Evo jos jednog clanka koji podstice mrznju medju susedima. Znaci mediji ne dozvoljavaju da se smire strasti. Dok god se kod nas svaki dan obelezava neko stradanje srba nece od ove drzave biti nista.

Ne huskajte narod, malo li problema svi imamo.

Peace

Nijedan komentar,svi su zauzeti vođinim šou programom na KiM.
Ima nas i koji pamtimo i ne zaboravljamo podvige tih "branitelja".
Odbraniste se od 88 staraca,krava,svinja,kokošaka....
Šta reći osim da je zlo pobedilo a stradali nevini,najviše srpskoj strani.

А Србија ћути.

" ..... U septembru 2018, u Počitelju žive dve starice, u Čitluku jedan bračni bar, u Divoselu nema nikoga."
SVAKI DODATNI KOMENTAR JE SUVIŠAN

Neka im je laka crna zemlja. Necemo vas zaboraviti.

Tu je nedvojbeno bilo zločina koji je ostao nesankcioniran. Bez obzira što se s toga prostora mjesecima danonoćno bjesomučno granatirao Gospić, protjeralo ili pobilo stanovništvo cijelog naselje Lovinca s okolicom motiv osvete ne bi trebao biti razlog da se zločincima progleda kroz prste.

Том приликом су убили на спавању и једног момка из моје гимназије са мајком. Стид ме је што му ни име нисам упамтио, али био је потпуно повучен и неупадљив. Ничим другим се није истицао у друштву да бисмо га памтили, осим том повученошћу и вечито замишљеним изразом лица. Отац му је погинуо у борбама 1991. Њих двоје су остали сами и дошли у Београд као избеглице. Распоређен је у нашу, тада још увек Осму београдску гимназију којој је баш те године, због прославе стогодишњице оснивања враћено њено изворно име "Трећа београдска гимназија" (имала је прекид у постојању, пошто су је комунисти укидали после 1945, као легло буржоазије). Ту је са нама завршио други разред 1992/93, али се није добро уклопио у друштво, ни осећао прихваћеним. Размажена деца богаташа (у то време још увек не тајкуна, него социјалистичких директора великих друштвених предузећа) и политичара на власти умела су да покажу сав свој презир према дошљаку са села и његовом личком акценту, који је сматран симболом "пасивних крајева". Након те једне школске године успео је да убеди
мајку да се врате у завичај, јер више није хтео да живи ту где су га на сваком кораку омаловажавали. Завршили смо без њега трећу годину гимназије и већ га углавном потиснули из сећања, а онда је у првим недељама стигла вест да је погинуо у Крајини "онај мали из четвртог један". Тако се тада звало његово бивше одељење, иако је он у њему провео само оних годину дана док је још било "друго један".

bila,sam tehnički urednik knjige o tvom zločinu negde 2oo1 ili 2oo2 godine. namontirane pripreme svih tabaka te knjige su nestali noć pred kopiranje na ploče. možda su i ploče bile kopirane' ne sećam se tačno. niko nije znao ko je to
pokupio iz štamparije. knjigu nisamvidela u knjižarama tako da jepovučena

Zašto mi o ovome ćutimo?