Za četiri meseca ubijeno 18 žena – "Zakon nije delotvoran"

Problem nasilja u našem društvu generalno i u okviru tog problema nasilje nad ženama posebno, ne mogu da se reše i suzbiju nijednim zakonom. Ni ovim niti nekim budućim, boljim. Tako je jer mi kao narod i društvo negujemo kult nasilja - bilo verbalno, bilo fizičko. Imamo verbalno nasilje u međusobnom obraćanju poslanika u Narodnoj Skupštini (i to traje otkad znam za sebe, 30 godina), imamo verbalno nasilje političara pozicije kada govore o političkim protivnicima iz opozicije (takođe otkad znam za sebe, bez obzira ko je na vlasti), na tribinama imamo uvredljive pesme. Pa čak i kada komentarišu sportske rezultate, obični ljudi a često i sportski novinari, koriste rečenice poput "Al' smo ih ubili/pregazili/uništili" kao način da iskažu svoje oduševljenje. Pa čak u svakodnevnoj upotrebi imamo i jednu tako morbidnu poslovicu poput "Spava k'o zaklan". Sve dok se ne obaziremo na ovakve verbalne stvari i ekscese, dok ih negujemo - ne treba da nas čudi ni fizičko nasilje.

Nikada niko ne spominje nasilje nad muskarica od strane zena. Uistinu vecinu nasilja cine muskarci, ali licemerje je kada se samo ovo spominje.

Naravno. Najlakši deo je sedenje u kancelariji i pisanje. U daljoj proceduri, nasilnici bi, valjda, trebalo da se uplaše od strašnog ZAKONA! i da nikad više ne počine ni prekršajčić.
Zakoni se ovde decenijama ne primenjuju, mehanizmi primene zakona su odavno obliterisani; to je praksa još iz vremena samoupravnog komunizma. Potrebne su decenije prakse i obuke da bi ponovo proradili.

Ubistvo je ubistvo, zakljucajte ubice u neku rupu do kraja zivota i bacite kljuc! Cemu poseban zakon za zene?

Nikada niko ne spominje nasilje nad muskarica od strane zena. Uistinu vecinu nasilja cine muskarci, ali licemerje je kada se samo ovo spominje.

Ubistvo je ubistvo, zakljucajte ubice u neku rupu do kraja zivota i bacite kljuc! Cemu poseban zakon za zene?

Problem nasilja u našem društvu generalno i u okviru tog problema nasilje nad ženama posebno, ne mogu da se reše i suzbiju nijednim zakonom. Ni ovim niti nekim budućim, boljim. Tako je jer mi kao narod i društvo negujemo kult nasilja - bilo verbalno, bilo fizičko. Imamo verbalno nasilje u međusobnom obraćanju poslanika u Narodnoj Skupštini (i to traje otkad znam za sebe, 30 godina), imamo verbalno nasilje političara pozicije kada govore o političkim protivnicima iz opozicije (takođe otkad znam za sebe, bez obzira ko je na vlasti), na tribinama imamo uvredljive pesme. Pa čak i kada komentarišu sportske rezultate, obični ljudi a često i sportski novinari, koriste rečenice poput "Al' smo ih ubili/pregazili/uništili" kao način da iskažu svoje oduševljenje. Pa čak u svakodnevnoj upotrebi imamo i jednu tako morbidnu poslovicu poput "Spava k'o zaklan". Sve dok se ne obaziremo na ovakve verbalne stvari i ekscese, dok ih negujemo - ne treba da nas čudi ni fizičko nasilje.

Naravno. Najlakši deo je sedenje u kancelariji i pisanje. U daljoj proceduri, nasilnici bi, valjda, trebalo da se uplaše od strašnog ZAKONA! i da nikad više ne počine ni prekršajčić.
Zakoni se ovde decenijama ne primenjuju, mehanizmi primene zakona su odavno obliterisani; to je praksa još iz vremena samoupravnog komunizma. Potrebne su decenije prakse i obuke da bi ponovo proradili.