Svetu preti nova Velika depresija

Periodično predizborno plašenje birača u Srbiji famoznim povratkom u devedesete, kako se približavaju predsednički izbori u Americi, izgleda da, globalno, ustupa mesto strahu od povratka u tridesete godine prošlog veka.

Obamina administracija ovih dana svetu šalje jasnu poruku: mi smo sprečili da finansijski slom iz 2008. godine poprimi razmere Velike depresije od pre osam decenija. Poruka je posebno ciljana ka Nemačkoj, koja želi da aktuelnu krizu u evrozoni rešava merama štednje. To je, kažu Obamini, Merkelovoj možda dobro na duži rok, ali kratkoročno preti scenariom iz 1929, i to ne samo Evropi. Analitičari širom sveta sa lakoćom su zaključili da bi tako nešto veoma ugrozilo šanse Baraka Obame da pobedi u skoroj, ponovljenoj trci za Belu kuću...

I Britanci, koje Nemačka i Francuska ovih dana ostavljaju po strani evropskih ekonomskih tokova, kao da su uključeni u kampanju. Još ranije ove godine guverner Banke Engleske rekao je: “Sprečili smo Veliku depresiju”.

Londonski Ekonomist naširoko se bavi mogućnošću ponavljanja istorije. Šok koji je pogodio svetsku ekonomiju 2008, pišu te novine, može da se meri s onim iz međuratnog vremena, pa ipak, privreda nije, kao tada, pala u depresiju.

Svetska industrijska proizvodnja smanjila se posle 2008. za 13 odsto, a tridesetih - čak 40 odsto. Nezaposlen je u SAD i Evropi tridesetih godina bio svaki četvrti radno sposoban građanin, a tokom aktuelne krize, ne više od 10 odsto njih (u nekim zemljama, poput Španije, ali i Srbije, duplo više).

“Dok su političari ’kresali’ budžete a centralne banke podizale kamate tridesetih godina dvadesetog veka, politika je gotovo uniformno bila ekspanzionistička posle sloma 2008”, piše “Ekonomist”.

List dodaje da bi “bogati svet”, ipak, mogao da ponovi stare greške, rizikujući da, fiskalnim “stezanjem kaiša”, upadne u nevolje slične američkoj “recesiji unutar recesije” iz 1937. i 1938. godine.

“Kriza u Evropi veoma podseća na finansijski metež kasnih dvadesetih i tridesetih godina, kada su ekonomije padale kao domine, pod pritiscima štednje, nedostatka novca i zajmodavaca”, nastavlja “Ekonomist”.

Evo i aktuelnih događaja koji novinare pomenutog lista podsećaju na nesrećan splet okolnosti od pre sedam i po decenija, kada se Americi recesija ponovila: stimulativne mere Baraka Obame slabe, republikanski pretendenti na presto larmaju da će poreski obveznici u budućnosti morati da vraćaju ogromne dugove, štaviše, i Obama - poput Ruzvelta - počinje da govori o potrebi da se smanji budžetska potrošnja...

Amerika nije sama. Pod Dejvidom Kameronom, Britanija je 2010. započela oštre mere štednje. Najdramatičnije je u evrozoni, gde zemlje članice nemaju valute sa fluktuirajućim kursom, i tamo stanje upravo najviše liči na probleme sveta zlatnog standarda iz tridesetih godina...

Tadašnji scenario je “užasno poznat”, pišu britanski novinari, podsećajući na slom nemačke ekonomije i užase tridesetih koje je on proizveo, mada, dodaju, “nijedna evropska zemlja nije na putu da izabere Hitlera”.

Članstvo u evrozoni, kao zlatni standard tada, znači da nekonkurentne zemlje ne mogu da snize vrednost svojih valuta da bi smanjile trgovinske deficite. Mere štednje sa sobom donose začarani krug opadanja, umanjenja domaće tražnje i rast nezaposlenosti - time smanjuju i državne prihode, povećavaju budžetski deficit i uništavaju poverenje u banke i mogućnost vraćanja dugova.

Evropska centralna banka danas ima mogućnosti da spreči raspad, bez uništavanja zajedničke valute evra (što je sudbina koja je zadesila zlatni standard), ali, kako ocenjuje “Ekonomist”, ne znači da će ta institucija i nacionalne vlade zaista učiniti što je neophodno.