Plata bez rada za celu EU: Kolika bi trebalo da bude?

U Evropskoj uniji postoji inicijativa građana da se tom idejom pozabavi i Evropska komisija.

Kako bi bilo kada niko ne bi morao da se brine za svoje prihode? To se proteklih nedelja često pitala i Marva Fatafta: "Mislim da bi tako jednostavno nestalo mnogo strahova i stresa". Ona je došla u Nemačku kao palestinska migrantkinja i danas živi i radi u Berlinu. Zaposlena je u organizaciji "Pristup sada" (Access Now) koja se bavi digitalnim, ličnim pravima, piše Dojče vele (DW).

"Meni je rano postalo jasno da je za mene sloboda i to da sam finansijski nezavisna“, kaže Fatafta. „Pre sam želela da živim od umetnosti, ali mi je brzo postalo jasno da od toga neću imati redovne prihode, pa sam odustala od tog sna."

Marva Fatafta je jedna od već oko dva miliona stanovnika Nemačke koji su se javili za učešće u istraživačkom projektu osnovne plate. Za razliku od Finske, gde je svojevremeno sličan projekat pokrenuo tamošnji državni zavod za zapošljavanje, nemački državni uredi nisu zainteresovani za takve eksperimente.

Iza tog projekta stoji Nemački institut za ekonomska istraživanja (DIW) i fondacija udruženja "Moja osnovna plata". Novac stiže od donacija i zasad ga ima dovoljno za 122 učesnika.

Od toga može da se živi

Oni bi od početka sledeće godine, pa pune tri godine, trebalo da dobijaju 1.200 evra mesečno. Bez bilo kakvih uslova. Na taj način se želi da se vidi kakve posledice bi takav prihod imao na učesnike i njihov položaj u društvu.

"Ova studija je ogromna šansa da se u socijalnoj realnosti sprovedu sve teoretske rasprave o bezuslovnoj osnovnoj plati koje i kod nas traju već godinama“, kaže rukovodilac istraživanja Jirgen Šup. „Želimo da utvrdimo da li će isplata takve bezuslovne plate u dužem periodu da dovede i do statistički značajne promene u načinu ponašanja i osećajima."

Načelo je jednostavno: svako dobija mesečnu platu, bez obzira na to šta radi. Za razliku od sistema socijalne pomoći, iznos uvek ostaje isti i za primaoce nema nikakvih uslova. To znači da mogu i da zarađuju sa strane.

Kolika bi ta plata trebalo da bude?

Istraživači u Nemačkoj odlučili su se za iznos koji je znatno veći od onoga koji se dobijao u Finskoj i koji bi sam po sebi već mogao da omogući život u kojem ne bi ničega manjkalo. To je dakle negde oko 1.200 evra, koliko je predviđeno istraživanjem, piše DW.

Velike su rasprave o tome odakle bi država namakla novac kojim bi svima mogla da se obezbedi takva osnovna plata. U suštini, socijalna izdavanja su i inače jedna od najvećih stavki u državnim budžetima, a tu su i ne baš mali troškovi institucija koje se time bave – dakle deo tog novca završava u džepovima službenika, a ne onih kojima je to potrebno.

U svakom slučaju, sve to bi bilo teško izvodljivo bez povećanja poreza – bilo poreza na nasledstvo, poreza na finansijske transakcije i špekulacije ili poreza na prihod onih koji rade. A to je razlog da rasprava o tome kod mnogih u Nemačkoj izaziva zgražavanje.

Foto: Depositphotos/Nomadsoul1

Slovenija je bila prva

Ipak, o ideji osnovne plate se raspravlja se u mnogim državama Evropske unije. Formirana je i građanska inicijativa koja želi da se time pozabavi i Evropska komisija, odnosno da ona predloži projekat osnovne plate za čitavu Evropsku uniju.

Zagovornici inicijative veruju da bi to umanjilo razlike između regiona i istovremeno osnažilo ekonomsko i socijalno jedinstvo EU.

Inicijativa će doći na sto Evropske komisije samo ako se u roku od godine dana sakupe potpisi milion građana Evropske unije s pravom glasa i u najmanje sedam članica određeni minimum broja potpisa. Dva meseca nakon što je inicijativa pokrenuta, cilj je veoma daleko: do kraja ovog meseca sakupljeno je oko 72.000 potpisa, a odaziv je veoma različit.

Prva zemlja koja je sakupila neophodni minimum potpisa je Slovenija. Njoj je, s obzirom na broj stanovnika, bilo potrebno 5.640 potpisa. "Tamo se posla prihvatila mlada, dinamična grupa koja je preko društvenih mreža doprla do velikog broja mladih ljudi", objašnjava Ronald Blaške koji koordinira kampanju u Nemačkoj.

Nasuprot tome, u Poljskoj ili na Malti o osnovnoj plati uopšte nema javne rasprave. "Tamo nema građanskih inicijativa, niti velikih udruženja kao što su na primer u Nemačkoj katoličke organizacije zaposlenih koji se na neki način takođe bave tom temom", kaže Blaške.

U Francuskoj pak ima pristalica takvog oblika socijalnog staranja iz najrazličitijih krugova: "Od ekoloških pokreta, preko socijalnih inicijativa, pa do liberalnih mislilaca", kaže nemački koordinator. Tu ne može da se računa na podršku aktuelnog francuskog predsednika Emanuela Makrona, "ali može se videti da je rasprava u Francuskoj mnogo šira nego u drugim državama".

Švajcarci su već rekli: "Ne dolazi u obzir"

Švajcarska je prva zemlja koja je otišla korak dalje: tamo je održan referendum o bezuslovnoj osnovnoj plati za sve građane – koji je neslavno propao. Gotovo 77 odsto Švajcaraca odbilo je ideju da bi svako trebalo da dobija platu, radio – ne radio.

I eksperiment u Finskoj u suštini nije dao nedvosmislene rezultate: on je završen i nije nastavljen, a zaključak je bio da takva osnovna plata praktično uopšte nema uticaja na smanjenje stope nezaposlenosti. Ali je pokazala nešto drugo: osobe koje su učestvovale u eksperimentu mnogo lakše su živele i bile su u znatno boljem psihičkom stanju. Mnogi su se upustili u poslove koji im se inače ne bi isplatili. I u stvari su čak radili nešto više: u proseku su radili šest dana u godini više nego ostali iz kontrolne grupe, navodi DW.

Marva Fatafta nastavlja da mašta o osnovnoj plati. Ali kaže da, čak i ako bude izabrana, neće prestati da radi: „Volim svoj posao, to nije pitanje.“ Ali takav prihod bi joj pružio materijalnu sigurnost. „Bilo bi lepo kad bi ljudi svoje odluke o poslu donosili iz pozitivnog osećaja, a ne iz straha zbog novca – kad bi činili stvari koje bi nešto značile za društvo i za sve nas, a ne zato što one imaju nekakvu tržišnu vrednost."