Pet godina od referenduma: Ekonomija? Ne, hvala.

Protivnici su bili užasnuti mogućim ekonomskim posledicama.

Međutim, zagovornicima Bregzita ekonomija nije bila argument – ni tada, ni sada.

Bilo je 4 ujutro, 24. juna 2026. sunce je izlazilo nad Londonom. Najdžel Faraž, tadašnji lider Stranke za nezavisnost Ujedinjenog Kraljevstva izašao je pred svoje oduševljene pristalice: „Usudite se da sanjate kako sunce izlazi iznad nezavisnog Ujedinjenog Kraljevstva“. Rezultati referenduma bili su jednoznačni – Velika Britanija će posle 43 godine napustiti Evropsku uniju.

„Borili smo se protiv multinacionalnih koncerna, protiv velikih banaka, protiv velike politike, protiv laži, korupcije i prevare“, rekao je Faraž. Možda je nekima bilo čudno što je Faraž svoj trijumf tumačio kao pobedu malog čoveka nad finansijskim moćnicima, ali je to očito imalo prođu.

Ekonomija, čoveče? Ne, hvala.

Kampanje protivnika i zagovornika Evropske unije bile su vrlo različita. Zagovornici britanskog ostajanja u Uniji su isključivo upozoravali na ekonomsku štetu koja bi nastala Bregzitom, pozivajući se često na argumente međunarodnih organizacija kao što je Međunarodni monetarni fond. Čak je i tadašnji američki predsednik Barak Obama dva meseca pre referenduma bio u Londonu da bi upozorio Britance: „Velika Britanija će čekati sasvim pozadi u redu“. To se odnosilo na izglede Velike Britanije da posle Bregzita potpiše trgovinski sporazum sa Vašingtonom.

Poplava ekonomskih veštačenja imala je suprotan efekat, zagovornici raskida sa EU tvrdili su da su ljudima dozlogrdili takvi eksperti. Ti zagovornici Bregzita skoro da nisu spominjali ekonomiju u svojim obraćanjima. Njihov politički strateg Dominik Kamings skovao je krilaticu „Take Back Control“ – vrati kontrolu. To je delovalo i moglo se odnositi na sve. Dok su pristalice opstanka braka s Briselom govorili o složenim ekonomskim posledicama, pristalice Bregzita govorile su o kontroli granica. Sajt zagovornika Bregzita još uvek je aktivan, on je pravi digitalni spomenik jednoj uspešnoj kampanji koja je ubedila 17.410.742 Britanaca da glasaju za Bregzit.

Na toj stranici postojale su i spektakularne laži: „Ako izađemo iz EU uštedećemo nedeljno 350 miliona funti (450 miliona evra)“. Iako je suma bila potpuno proizvoljna, naišla je na dobar prijem glasača. U kampanji su se koristile rečenice „Mi ćemo ponovo uspostaviti kontrolu nad našim granicama”, ili „Možemo da kontrolišemo doseljavanje”. Upozoravalo se da bi Turska mogla postati član EU. Ustanovljena je snažna veza između zagovaranja Bregzita i raspoloženja protiv doseljenika.

Jedina ekonomska prednost koju su zagovornici Bregzita mogli da navedu glasila je: „Bićemo slobodni da trgujemo sa celim svetom”. Navodilo se da EU sprečava trgovinske sporazume s važnim britanskim partnerima kao što su Australija ili Novi Zeland, ili sa ekonomijama koje imaju snažan rast kao što su Indija, Kina ili Brazil. Nije se spominjala sudbina trgovine sa EU, a i kada bi to bilo tema, zagovornici Bregzita predstavljali su kao samorazumljivo to da će trgovina sa zemljama Unije biti nastavljena pod istim uslovima kao i pre izlaska iz nje. Nije ni spomenut scenario po kojem bi Velika Britanija mogla izaći iz EU i bez trgovinskog sporazuma – što se u više navrata skoro desilo.

Stvarnost još nije prepoznata

Vreme koje je prošlo od referenduma do 31. decembra 2020. kada je stupio prelazni sporazum o Bregzitu, bio je pun političkih preokreta i intriga. Tereza Mej, koja je na premijerskom mestu bila od jula 2016. do jula 2019, pokušala je više puta da sprovede Bregzit, ali da zadrži carinsku uniju sa EU. Za to nije dobila dovoljnu podršku.

Dogovor Londona i Brisela o Bregzitu koji se zvanično zove Trgovinski i kooperacioni sporazum sa Velikom Britanijom, stupio je na snagu januara 2021. Pandemija je otežala ekonomsku analizu, ali već postoje naznake za to da je Bregzit temeljno promenio položaj Velike Britanije. Prema navodima britanske Vlade, od januara je trgovina sa EU opala za 23 odsto, a stručnjaci birmingenskog univerziteta izračunali su da je Bregzit u poslednje četiri godine redukovao izvoz britanskih usluga u EU za 128 milijardi evra.

London je do sada sklopio samo jedan sporazum koji nije imao dok je bio deo EU – sa Australijom. EU je još uvek najveći trgovinski partner Velike Britanije, a stabilna budućnost ekonomskih odnosa Brisela i Londona nije obezbeđena. Protokol o granici sa Severnom Irskom i dalje je predmet ozbiljnih sporova.

Stanje duha, a ne trgovine

I pet godina kasnije izgleda da su ekonomska pitanja u vezi sa Bregzitom nevažna. Ekonomisti će s vremenom doći do preciznije analize koliko je Bregzit bio dobar ili loš za britansku ekonomiju. Ali šta god te analize pokazale, to neće imati većeg uticaja na one koji su glasali za Bregzit. Ispitivanja javnog mnjenja koja su sprovedena maja ove godine pokazuju da zagovornika Bregzita ima 45 odsto, a protivnika 44 odsto.

Vladajuća Konzervativna partija koja u svojoj vladi ima odlučne zagovornike Bregzita ostaje popularna. Izgleda da reči poput suverenosti i kontrole još uvek mogu da probude strast u glasačima, što se ne može reći za ekonomske pojmove kao što su eksport u Evropsku uniju. Jasno je da je Bregzit za milione ljudi stanje duha, a ne trgovinski pojam.