Ovde najviše može da se zaradi: Satnica od 50 evra

Prema podacima Evrostata, u 2024. godini sat rada u Evropskoj uniji koštao je prosečno 33,5 evra, dok je raspon išao od 10,6 evra u Bugarskoj do 55,2 evra u Luksemburgu.

Sever i zapad prednjače po ceni rada

Najviši troškovi rada zabeleženi su u severnoj i zapadnoj Evropi. Pet nordijskih zemalja, uključujući Norvešku, Island i Dansku, premašuju prosek EU. Ove tri zemlje imaju trošak rada veći od 50 evra po satu.

Uz njih, Belgija (48,2 €), Holandija (45,2 €), Austrija (44,5 €), Francuska (43,7 €) i Nemačka (43,4 €) nalaze se među najskupljim.

Najniži troškovi u istočnoj Evropi

Na drugoj strani, najniži troškovi rada su u istočnoj Evropi – Bugarska (10,6 €), Rumunija (12,5 €) i Mađarska (14,1 €). U južnoj Evropi, troškovi su umereni, ali i dalje znatno niži u poređenju sa severom: Italija (30,9 €), Španija (25,5 €), Portugalija (18,2 €) i Grčka (16,7 €).

Kada se troškovi rada preračunaju u standard kupovne moći (PPS), razlike se znatno smanjuju. U tom slučaju, opseg između najniže i najviše vrednosti među zemljama EU pada sa više od pet puta na nešto više od dva puta.

Tako, sat rada u PPS iznosi od 19,1 u Bugarskoj do 40,3 u Belgiji, dok Norveška ostaje na vrhu sa 40,7.

Šta sve ulazi u trošak rada?

Trošak rada ne podrazumeva samo plate, već i „neplatne“ komponente kao što su socijalni doprinosi i porezi povezani sa zapošljavanjem. Učešće tih neplatnih troškova znatno varira: od svega pet odsto u Bugarskoj i Litvaniji do 32 odsto u Francuskoj i Švedskoj. Prosek EU je 25 procenata.

Ove razlike, kako ističu stručnjaci iz ETUI i ILO, odražavaju razlike u modelima socijalne zaštite. Zemlje sa univerzalnim sistemima, poput Francuske i Švedske, imaju znatno veće doprinose jer nude duža i bolje plaćena odsustva (roditeljska, bolovanja) i šire osiguranje od nezaposlenosti.

Zašto su razlike tolike?

Prema stručnjacima, razlike u radnim troškovima određuju:

produktivnost i ekonomska struktura – razvijenije ekonomije mogu da podnesu veće plate;

institucije tržišta rada – sindikati, kolektivni ugovori i minimalne plate imaju snažan uticaj;

troškovi života – zemlje sa većim cenama generalno imaju veće plate.

U suštini, rad u Luksemburgu i Norveškoj poslodavce košta minimum pet puta više nego u Bugarskoj i Rumuniji, ali ta razlika postaje znatno manja kada se uzme u obzir realna kupovna moć.