Penzije: Nema lakih rešenja

Jednostavan "prirucnik" pojedincu za razumijevanje dobrovoljnih penzijskih fondova i procesa u penzijskim sistemima. Komplikovana penzijska terminologija je kroz ovaj tekst nasla put da se priblizi razmisljanju pojedinca u procesu odlucivanja o penzijskoj stednji. A zar njegova odluka nije i konacni cilj penzijske reforme?

Zanima me zašto se u penzioni fond ne vraćaju pare koje su iz njega izdvajane bez pitanja onih koji su u njega davali svoj novac. Zašto država recimo od putarine za autoput ne izdvoji procenat koji je pri gradnji puta uzet iz penzionog fonda. Recimo iz fonda je uloženo 5% od ukupne sume ivesticija onda 5% od putarine dati nazad penzionerima. I tako za svki objekat koji je izgradjen a država od njega uzima profit. Čist račan duga ljubav. Siguran sam da se može izračunati koliki je udeo para iz penzionog fonda u izgradnji kapitalnih dobara. Mislim da bi to resilo pitanje ovog fonda.

A zasto se ova zemlja ne bi ugledala na Cile koji je izvrsio potpunu privatizaciju penzionog sistema pre 25 godina, i sada su penzije u privatnom sektoru duplo vece od drzavnih (gde su ostali samo vojska i policija)? Dakle, nema tri nego samo dva stuba: obavezno privatno i dobrovoljno privatno osiguranje.

Svetska banka je sistematski ignorisala iskustva Cilea i drugih latinoamerickih zemalja (pa i nekih evropskih) koje su primenjivale poptunu uli delimicnu pribvatizaciju. U pay-as-you go sistemu demomgrafija je problem jer ima sve manje onih koji placaju a sve vise onih kojima se placa. U potpunio privantom sistemu taj problem iscezava jer svako placa za sebe. Nejasno jwe u kom smsilsu takav sistem moze zavisiti od demografije. Godisnja stopa prinosa na penzione uloge je oko 11% u Cileu. Koji drzavni penzioni sistem u svetu moze sa tim da se meri? Tu su prinosi uglanvom 1 ili 2% a cesto i negativni. Zasto se nme bismo ugledali na uspesna iskustva drugih zemalja a ne na cuidljiva misljenja "ekonomskih eksperata" koji su nekad verovali u kejnzijanski intervencionizam, pa ga malo napustili pa mu se sad opet vracaju. Oni su optereceni i ideoloskim i udzbenickim dogmama neoklasicne ekonomije koje ih sprecavaju da koriste zdrav razum, i prate iskustva razlicitih zemalja u ralizaciji odredjenih ideja.

Jednostavan "prirucnik" pojedincu za razumijevanje dobrovoljnih penzijskih fondova i procesa u penzijskim sistemima. Komplikovana penzijska terminologija je kroz ovaj tekst nasla put da se priblizi razmisljanju pojedinca u procesu odlucivanja o penzijskoj stednji. A zar njegova odluka nije i konacni cilj penzijske reforme?

Zanima me zašto se u penzioni fond ne vraćaju pare koje su iz njega izdvajane bez pitanja onih koji su u njega davali svoj novac. Zašto država recimo od putarine za autoput ne izdvoji procenat koji je pri gradnji puta uzet iz penzionog fonda. Recimo iz fonda je uloženo 5% od ukupne sume ivesticija onda 5% od putarine dati nazad penzionerima. I tako za svki objekat koji je izgradjen a država od njega uzima profit. Čist račan duga ljubav. Siguran sam da se može izračunati koliki je udeo para iz penzionog fonda u izgradnji kapitalnih dobara. Mislim da bi to resilo pitanje ovog fonda.

A zasto se ova zemlja ne bi ugledala na Cile koji je izvrsio potpunu privatizaciju penzionog sistema pre 25 godina, i sada su penzije u privatnom sektoru duplo vece od drzavnih (gde su ostali samo vojska i policija)? Dakle, nema tri nego samo dva stuba: obavezno privatno i dobrovoljno privatno osiguranje.

Svetska banka je sistematski ignorisala iskustva Cilea i drugih latinoamerickih zemalja (pa i nekih evropskih) koje su primenjivale poptunu uli delimicnu pribvatizaciju. U pay-as-you go sistemu demomgrafija je problem jer ima sve manje onih koji placaju a sve vise onih kojima se placa. U potpunio privantom sistemu taj problem iscezava jer svako placa za sebe. Nejasno jwe u kom smsilsu takav sistem moze zavisiti od demografije. Godisnja stopa prinosa na penzione uloge je oko 11% u Cileu. Koji drzavni penzioni sistem u svetu moze sa tim da se meri? Tu su prinosi uglanvom 1 ili 2% a cesto i negativni. Zasto se nme bismo ugledali na uspesna iskustva drugih zemalja a ne na cuidljiva misljenja "ekonomskih eksperata" koji su nekad verovali u kejnzijanski intervencionizam, pa ga malo napustili pa mu se sad opet vracaju. Oni su optereceni i ideoloskim i udzbenickim dogmama neoklasicne ekonomije koje ih sprecavaju da koriste zdrav razum, i prate iskustva razlicitih zemalja u ralizaciji odredjenih ideja.