Porođaj i depresija: Zašto žene u Srbiji (ne)govore o ovom problemu

O mentalnom zdravlju se u Srbiji jako malo priča, a još manje na njemu radi. Postporodjajna depresija je ozbiljan problem koji se dešava velikom broju žena, a opštine / domovi zdravlja bi mogli da uvrste i ovu temu u pripremu za porođaj, da bi žene barem znale da nisu same i kome da se obrate ako se nešto ovako desi.

Dobar tekst, sve tačno i lijepo objašnjeno. Tačno tako, kod nas se depresija inače najčešće ne uzima kao neka ozbiljna bolest... Ljudi misle da je to stvar izbora da li ćeš biti depresivan ili ne, i frljaju se s terminom za svako moguće neraspoloženje...a tek ako je postporođajna, to se onda podvodi pod "objesna, razmažena, luda i sebična"... nažalost, ali tako je. Nema razumijevanja, i onda je logično da žene nerado o tome pričaju.

Ovo je strašno. Mene je "stiglo " posle par dana od porođaja. Bez ikakvog razloga počnem da plačem. Ave je prošlo savršeno i došli smo kući posle 3 dana, ali imala sam neku strepnju, strah za bebu...Ne znam ni sama. Odem da se tuširam, plačem, dojim bebu, spustim pogled ka njoj, počnem da plačem. Imala sam pomoć i podršku kad smo izašli, ali sreća pa je ovo moje stanje trajalo oko 2 nedelje. Ne mogu da zamislim kako je tim ženama kod kojih traje mesecima i koje nemaju podršku, kad je mene ovo smorilo a trajalo je ovako kratko.

Moja rodjaka je bila vesela, draga i puna života. Upravo četiri meseca nakon porodjaja, izvršila je samoubistvo. Bila je toliko depresivna, da ni jedan lekar nije mogao da joj pomogne i ni jedan lek nije mogao da je sputa u nameri da sebi oduzme život. Toliko je vešto krila svoju nameru, a sa druge strane pokazivala jasne znakove depresije da se nije čekalo ni trena. Lekari, nažalost, nisu uspeli da prodru do njenog krajnjeg cilja. Izuzetno teško stanje, gde osećanja potonu u mrak za par meseci i jako teško ih je vratiti u normalu. Jako teško.

Možda bi i govorile da cena za iole ozbiljniji razgovor sa psihijatrom u proseku u Beogradu iznosi 40 eura.

Moj komentar nije samo tek tako pljuvanje po cenama, zna se da nije retko da ta depresija može imati psihotičnu stranu.

С једне стране је притисак доминантно партријахалне средине, јер се подразумева да нова мајка треба да буде срећна, да је смисао њеног живота та беба, да је то света дужност, да од ње зависи та беба...
С друге стране - муж који лежи на каучу, гледа ТВ и виче: "Плаче ти беба!" (а беба поред њега, а жена отишла да му попегла кошуљу)...
Цео свет је на њеним плећима, а порођајем се дешавају и промене у њеном телу, у психи...

Sa oba deteta...Trajalo je po godinu dana. Užasno stanje, jako malo razumevanja okoline, misle da si razmažena. Jedva sam se izvukla. Kad se setim, sramota me ponašanha i misli tada, sad znam da je bolest i pričam svima, ne krijem, a posebno ne ćerki jer, možda je isto čeka. Žene, pričajte o tome, podelite, nađite nekog ko može da razume. Samo nemojte držati u sebi.

Ne govori se ni o porođaju ni o nehumanom odnosu prema porodiljama... ustvari se ne govori ni o čemu. Mislim da svaka žena treba da bude i sama obaveštena šta sve može da joj se dogodi, jer od države nema vajde. A lekari mogu da je ubiju na porođaju - omaškom, nju, bebu, bolnica da seje sepsu a da to krije i slično. Mnogo veselih stvari oko "najsrećnijeg događaja" u životu

Takođe, depresija i nakon prestanka dojenja. Možda je ređi slučaj ali isto tako realan. Svakako, trebalo bi više govoriti o tome umesto prepisati sve emocijama koje osoba može kontrolisati: "Razmišljaj pozitivno i sve će biti u redu." To može reći samo onaj ko to nije osetio na svojoj koži.

Zauzete su gaje decu!!!!!

To su strašne stvari. Ovde se o tome ne priča zato što mi kao društvo jednostavno "ne priznajemo" stvari koje nam se ne sviđaju, ili o kojima ništa ne znamo. Poricanje stvarnosti je ovde način života.

Mislim da su razlozi sledeci:
1)hormoni- sve se ispomeralo za vreme drugog stanja, a sad i posle povratka u prvobitno

2) drugo stanje je cesto iscrpljujuce a nije retko da se komplikuje iz raznih zdravstvenih razloga...

3) trudnice, a i njihova okolina, sa nestrpljenjem ocekuju porodjaj kao najsrecniji dan, a posao tek onda pocinje....Navikavanje na novog clana, hranjenje, prepovijanje, uspavljivanje, i.....manjak sopstvenog spavanja i odmora...

4)Malo podseca na situaciju kad date poslednji ispit, i onda, sta sad?!?
Ocekujete euforiju, a nove brige tek pocinju...

Postporođajna depresija je strašna stvar. Ja je nisam potkačila, ali u razgovoru sam skapirala da je moja mama imala, ali neki blaži oblik. Strahovi koje je ona prošla su, za mene, užasni,ne bih mogla da ih podnesem.

Još da dodam jednu informaciju za koju vecina verovatno ne zna a to je da ako se postporodjajna depresija ne isprati medicinski kako treba tj do kraja u najvecem broju slucajeva se kad tad vraca u toku zivota u nekom drugom psihickom poremecaju ....ali nazalost mi jako malo znamo o tome i daleko smo jos od toga da zvanicna medicina napravi neki sistem pracenja i pomoci tim ženama...

Posle prvog deteta.Zbunjenost,plakanje za svaku sitnicu,nikakva koncentracija.Ja sam to zvala "promaja u glavi".

Zauzete su gaje decu!!!!!

С једне стране је притисак доминантно партријахалне средине, јер се подразумева да нова мајка треба да буде срећна, да је смисао њеног живота та беба, да је то света дужност, да од ње зависи та беба...
С друге стране - муж који лежи на каучу, гледа ТВ и виче: "Плаче ти беба!" (а беба поред њега, а жена отишла да му попегла кошуљу)...
Цео свет је на њеним плећима, а порођајем се дешавају и промене у њеном телу, у психи...

Možda bi i govorile da cena za iole ozbiljniji razgovor sa psihijatrom u proseku u Beogradu iznosi 40 eura.

Moj komentar nije samo tek tako pljuvanje po cenama, zna se da nije retko da ta depresija može imati psihotičnu stranu.

Ovo je strašno. Mene je "stiglo " posle par dana od porođaja. Bez ikakvog razloga počnem da plačem. Ave je prošlo savršeno i došli smo kući posle 3 dana, ali imala sam neku strepnju, strah za bebu...Ne znam ni sama. Odem da se tuširam, plačem, dojim bebu, spustim pogled ka njoj, počnem da plačem. Imala sam pomoć i podršku kad smo izašli, ali sreća pa je ovo moje stanje trajalo oko 2 nedelje. Ne mogu da zamislim kako je tim ženama kod kojih traje mesecima i koje nemaju podršku, kad je mene ovo smorilo a trajalo je ovako kratko.

Moja rodjaka je bila vesela, draga i puna života. Upravo četiri meseca nakon porodjaja, izvršila je samoubistvo. Bila je toliko depresivna, da ni jedan lekar nije mogao da joj pomogne i ni jedan lek nije mogao da je sputa u nameri da sebi oduzme život. Toliko je vešto krila svoju nameru, a sa druge strane pokazivala jasne znakove depresije da se nije čekalo ni trena. Lekari, nažalost, nisu uspeli da prodru do njenog krajnjeg cilja. Izuzetno teško stanje, gde osećanja potonu u mrak za par meseci i jako teško ih je vratiti u normalu. Jako teško.

Dobar tekst, sve tačno i lijepo objašnjeno. Tačno tako, kod nas se depresija inače najčešće ne uzima kao neka ozbiljna bolest... Ljudi misle da je to stvar izbora da li ćeš biti depresivan ili ne, i frljaju se s terminom za svako moguće neraspoloženje...a tek ako je postporođajna, to se onda podvodi pod "objesna, razmažena, luda i sebična"... nažalost, ali tako je. Nema razumijevanja, i onda je logično da žene nerado o tome pričaju.

Sa oba deteta...Trajalo je po godinu dana. Užasno stanje, jako malo razumevanja okoline, misle da si razmažena. Jedva sam se izvukla. Kad se setim, sramota me ponašanha i misli tada, sad znam da je bolest i pričam svima, ne krijem, a posebno ne ćerki jer, možda je isto čeka. Žene, pričajte o tome, podelite, nađite nekog ko može da razume. Samo nemojte držati u sebi.

O mentalnom zdravlju se u Srbiji jako malo priča, a još manje na njemu radi. Postporodjajna depresija je ozbiljan problem koji se dešava velikom broju žena, a opštine / domovi zdravlja bi mogli da uvrste i ovu temu u pripremu za porođaj, da bi žene barem znale da nisu same i kome da se obrate ako se nešto ovako desi.

Ne govori se ni o porođaju ni o nehumanom odnosu prema porodiljama... ustvari se ne govori ni o čemu. Mislim da svaka žena treba da bude i sama obaveštena šta sve može da joj se dogodi, jer od države nema vajde. A lekari mogu da je ubiju na porođaju - omaškom, nju, bebu, bolnica da seje sepsu a da to krije i slično. Mnogo veselih stvari oko "najsrećnijeg događaja" u životu

Takođe, depresija i nakon prestanka dojenja. Možda je ređi slučaj ali isto tako realan. Svakako, trebalo bi više govoriti o tome umesto prepisati sve emocijama koje osoba može kontrolisati: "Razmišljaj pozitivno i sve će biti u redu." To može reći samo onaj ko to nije osetio na svojoj koži.

Još da dodam jednu informaciju za koju vecina verovatno ne zna a to je da ako se postporodjajna depresija ne isprati medicinski kako treba tj do kraja u najvecem broju slucajeva se kad tad vraca u toku zivota u nekom drugom psihickom poremecaju ....ali nazalost mi jako malo znamo o tome i daleko smo jos od toga da zvanicna medicina napravi neki sistem pracenja i pomoci tim ženama...

Postporođajna depresija je strašna stvar. Ja je nisam potkačila, ali u razgovoru sam skapirala da je moja mama imala, ali neki blaži oblik. Strahovi koje je ona prošla su, za mene, užasni,ne bih mogla da ih podnesem.

Posle prvog deteta.Zbunjenost,plakanje za svaku sitnicu,nikakva koncentracija.Ja sam to zvala "promaja u glavi".

To su strašne stvari. Ovde se o tome ne priča zato što mi kao društvo jednostavno "ne priznajemo" stvari koje nam se ne sviđaju, ili o kojima ništa ne znamo. Poricanje stvarnosti je ovde način života.

Mislim da su razlozi sledeci:
1)hormoni- sve se ispomeralo za vreme drugog stanja, a sad i posle povratka u prvobitno

2) drugo stanje je cesto iscrpljujuce a nije retko da se komplikuje iz raznih zdravstvenih razloga...

3) trudnice, a i njihova okolina, sa nestrpljenjem ocekuju porodjaj kao najsrecniji dan, a posao tek onda pocinje....Navikavanje na novog clana, hranjenje, prepovijanje, uspavljivanje, i.....manjak sopstvenog spavanja i odmora...

4)Malo podseca na situaciju kad date poslednji ispit, i onda, sta sad?!?
Ocekujete euforiju, a nove brige tek pocinju...