Pozeri

''Ne verujemo više da istina ostaje istina kad joj se skine veo.'' - Niče

Kakav pozer. Jedan sam od najgorih. Nije me teško provaliti. Razmetljiv, nakinđuren tip, ložana. Dovoljno je baciti pogled na moju pojavu, da postane jasno do koje mere čovek može biti izveštačen. Moja želja da budem neobičan, ekskluzivan, po svaku cenu drugačiji. Malo maneken, malo intelektualac, pompezan, predvidljiv, banalno ekscentričan. Stalo mi je do spoljašnosti, zaokupljen sam perifernim, takoreći, superficijalan sam do bola. To već postaje nepodnošljivo. Umesto da silazim u dubinu, ja plutam po rasutim lejerima površine. Očito, trudim se nešto da saopštim, čak i onda kada nemam ništa da kažem. U svojoj pozi, ja naizgled vešto skrivam svoju pravu prirodu. Ali, možda ja druge prirode i nemam?

Najveći pozer bio sam u detinjstvu. Kada mi je bilo pet godina, prvi put sam lakirao nokte. Na uši sam stavljao sestrine minđuše i s teniskim reketom umesto gitare, silazio ispred kuće gde sam svojim vršnjacima pevao hitove sastava Sigue Sigue Sputnik, što je po opštem mišljenju, bilo vrhunac pretencioznosti. Površne, efemerne stvari koje se tiču pojavnog, okupirale su me od najranijeg doba. Moja prva ljubav bila je Tina Tarner. Kakva žena, kakva frizura! U mojem carstvu znakova ništa nije ostajalo neotkriveno. Prva ploča koju sam zavoleo bila je Black&White od Strenglersa. Zabavljalo me je da s fotografije na omotu pogađam ko je pevač, a ko basista (ja sam želeo da budem Burnel, basista). Muzičari bolje poziraju od glumaca, to mi je bilo jasno od početka.
Zato sam u tinejdžerskim danima svirao džitru, zato što se džitra svira iz poze. Dovoljna ti je faca kao da mirišeš govno: zauzmeš pozu, ostalo dolazi samo od sebe.

Kako to obično biva, s rokenrola prešao sam na klabing. Batalio sam džitru. Najbolje se pozira u diskoteci. To je taj beogradski fazon: ledeni pogledi, zurkanje u prazno, nonšalantna nezainteresovanost na granici sa tupošću. Pozeri. Ne prepoznaješ ko je muško, ko žensko. Ko je umetnik, a ko diler eksera? Guramo se u vijajpiju, k’o prasići u toru, nijedna žurka ne prolazi bez nas. Moji prijatelji su profi. Nije im važno šta čovek nosi iznutra, važno im je šta nosi spolja. Od njih bi čovek mogao ponešto i da nauči o poziranju! Naravno, najveća pozerka od svih je moja žena. Ona je tako kul. Volela bi da je gledaju svi, a da ona to ne zna, već da samo pretpostavlja. Gle, eto i mene, našminkanog, u suknjici... neki Gotjeov asistent da me sada snimi, vodio bi me smesta na parisku nedelju mode, ili makar na jedan dan u Sao Paolo! Očito, malo sam se zaleteo. Godine su me prestigle, a ja ostadoh na rubu adolescencije. Nagao, lakomislen i emocionalno nedozreo. Mislim da je život zajebancija. Još malo i postaću nostalgičan! Priznajem, nekad je bilo lako. Naime, postojali su dizelaši, ta opskurna i opasna supkulturna grupacija. U opoziciji prema njima mogli smo nesmetano da konstruišemo vlastiti identitet. Dizelaši su umeli da poziraju: šuškave trenerke, puloveri uvučeni u farmerke, najke sa vazdušnim đonom, kačketi, kajle, kapuljače, krstače, tarzanke; o sponzorušama da ne govorim, te flambojantne, razbarušene groteske, amazonke na štiklama! Ne tako davno, ukus je bio priznata društvena kategorija. O ukusima se raspravljalo.

U međuvremenu, ukus je u Srbiji postao norma. Jedan ukus za sve. Umesto kajli, mi nosimo brojanice. Dizelaš je žrtvovan, a u njegovo ime danas progovara normalan čovek.
Za razliku od nesuđenog pozera dizelaša, normalan čovek je čovek smisla. Svoj život on vodi na dosledan, autentičan način. Normalan čovek ne mari za telo, on je zaokupljen duhovnim. Pod njegovom vlašću, poziranje kao društvena igra napokon doživljava svoj neumitni kraj. Ukus je poslat u izgnanstvo. Pobogu, ovde danas ni Ceca više ne pozira!

Zbogom pozeru. Normalan čovek te prezire, baš kao što si i sam nekada umeo da prezireš sve one koji nisu kao ti. Osuđen si da živiš daleko od sebe, u tuđem oku, njegovim mapama i kartotekama, zaključan u drugosti.

Sledeći put kad izađem u grad, mogao bih da se zapitam: Šta je ostalo od moje poze? Možda samo par zgodnih dublova, ništa više. Da li se moje ’Ja’ podudara sa mojom slikom? Kada se skine veo, da li se i tada nešto o meni može reći?

Koliko puta sam čuo: Mislim, dakle postojim.
Može ovako: Sada i ne mislim, pa ipak mi sasvim dobro ide.
Čak i ne postojim!