Čovek koji je hteo da ga uhapse u Severnoj Koreji

“Moj najveći strah bio je da me neće uhapsiti” rekao je Miler. On je zajedno sa zemljakom Kenetom Biom početkom meseca pušten na slobodu iz severnokorejskog zatvora, nakon što je Pjongjang posetio direktor američke Nacionalne obaveštajne službe Džejms Klaper.

“Želeo sam da ostanem u zemlji, ali oni su hteli da odem. Prve noći su insistirali da napustim zemlju prvim sledećim letom, ali sam to odbio.”

U aprilu je severnokorejska agencija KCNA saopštila da je uhapšen američki građanin. Na letu od Kine do Pjongjanga on je namerno oštetio svoju turističku vizu. Dve nedelje kasnije, nakon što su ga saslušavali mnogi zvaničnici iz Pjongjanga, odveden je iz hotela i uhapšen.

Severnokorejski analitičari su se saglasili u stavu da će Pjongjang iskoristiti Milerovo hapšenje kao prednost u diplomatskom natezanju sa Amerikom, koja već godinama kritikuje korejski nuklearni program i njihov diktatorski režim. Ali Miler kaže da je bio uhapšen tek nakon mnogo ubeđivanja sa severnokorejskim vlastima.

Nakon suđenja u septembru, on je osuđen na šest godina teškog rada zbog ilegalnog ulaska u zemlju, odnosno “akta neprijateljstva”, presude za koju Miler sada kaže i da jeste i da nije istinita.

On je svoj plan da bude uhapšen u Severnoj Koreji pažljivo pripremao. Po njegovim rečima, bio je nezadovoljan time kako zapadni mediji izveštavaju o ovoj azijskoj zemlji i rešio je da se sam uveri kako stoje stvari. Za razliku od drugih stranaca uhapšenih u Severnoj Koreji, kada je Milerov slučaj postao poznat javnosti, međunarodni mediji su imali velike muke u pronalaženju detalja iz njegove biografije. To je delom zbog toga što se Miler pre cele akcija potrudio da sakrije podatke o sebi. On je pri kupovini karte u Hongkongu firmi koja se bavi prevozom Amerikanaca u Pjongjang, namerno dostavio lažni broj za hitne slučajeve. U prvom trenutku se sumnjalo da je špijun, na šta su ih naveli zapisi u Milerovoj svesci koju su pronašli. Tamo je Miler napisao da zna izvesne tajne o Americi i Južnoj Koreji, zemljama sa kojima je Severna Koreja još zvanično u ratu. On tu još kaže da “podržava odluku o povlačenju američke vojske iz Južne Koreje”, nakon čega su se čule teorije zavere kako je Miler haker povezan sa Vikiliksom. Kasnije se ispostavilo da su sve to unapred smišljene laži, čija svrha je bila da pomognu Mileru da ostane u Severnoj Koreji.

“Beleške sam u svesci sam pisao u Kini, neposredno pre odlaska u Severnu Koreju “ kaže Miler. ”Priznajem da sam malo preterao. Sad mislim da je to bio pogrešan potez. Vlastima je nakon čitanja tih nerealnih stvari postalo jasno da su izmišljotine i onda ih je samo još više zanimao pravi razlog moje posete zemlji.”

Što se tiče pravih razloga, Miler kaže da je želeo da iz prve ruke sazna kako izgleda život u Severnoj Koreji.

“Nisam došao da bih odavao bilo kakve tajne ili bilo šta slično tome. Samo sam želeo da pričam sa običnim ljudima, o običnim, svakodnevnim stvarima” rekao je.

“Sada ipak mislim da je to bila greška. Moj put nije doneo nikome nikakve promene, osim meni samom. Osećam se krivim zbog onoga što sam uradio. Potrošio sam mnogo vremena severnokorejskih, ali i američkih zvaničnika koji su se bavili mojim slučajem.”

Miler je bio iznenađen time kako su ga tretirali Severnoj Koreji i kaže da je očekivao mnogo veća iskušenja. Bilo mu je dozvoljeno da nakon ulaska u zemlju celih mesec dana zadrži ajfon i ajped, preko kojih je mogao da sluša muziku, ali ne i da šalje/prima poruke.

“Možda će vam zvučati čudno, ali bukvalno sam bio pripremljen za mučenje. Ali umesto toga, oni su me obasipali ljubaznošću”, govori Miler danas iz svog doma u Kaliforniji.

Pošto su ga odveli iz hotela, bio je premešten u takozvanu “kuću za goste” – isto mesto na kome je ranije bio Amerikanac Kenet Bi – gde je boravio sa još nekoliko nepoznatih zatvorenika. Tu je proveo sledećih pet meseci.

Nakon što je 14. septembra osuđen na šest godina “teškog rada”, premešten je u zgradu koja je više ličila na pravi zatvor.

“To je ličilo na neku farmu”, priča Miler. “Oni su sve kontrolisali. Radili smo fizičke poslove, kao što je pomeranje kamenih stena i čupanje korova.”

Tokom suđenja, Miler se izvinio severnokorejskom režimu za svoje prestupke i danas kaže kako je to izvinjenje bilo iskreno

“Bez obzira na to što je to suđenje, kao i verovatno svako drugo u toj zemlji, bilo namešteno, moje izvinjenje nije bilo iznuđeno. Pre odlaska u Severnu Koreju, mislio sam da nikada ne bih mogao osećati krivicu zbog mojih poteza. Tokom vremena sam promenio mišljenje.”

Za Vašington, Miler je personifikacija turiste iz pakla. Kenet Bi, Amerikanac koji je 2012. osuđen na 15 godina teškog rada zbog nenavedenog krivičnog dela, pušten je na slobodu u isto vreme kada i Miler. Obamina administracija je jednom i drugom slučaju posvetila veliku pažnju, što je Pjongjang protumačio kao poen za sebe u klimavim odnosima sa Amerikancima.

“Traženje azila je bio savršen zločin, zato što me je on na mesec dana smestio u takozvanu sivu zonu. Zbog toga sam mislio da će Amerika odbiti da mi pomogne, iako sam se preomislio kasnije”, kaže Miler.

Zašto su Miler, odnosno njegovi zemljaci Kenet Bi i Džefri Faul tražili pomoć od Amerike u nekioliko intervjua datim međunarodnim medijima?

“Još razmišljam kako da odgovorim na to pitanje“, nastavlja Miler. ”Pre nego što sam otišao u Severnu Koreju nisam imao ni trunku želje da tražim pomoć vlade moje zemlje. U stvari, imao sam poruku spremljenu za Švedsku vladu, što ste mogli videti i u mojoj svesci.”

U prošlonedeljnom intervjuu, Džejms Kleper je izjavio kako nije bio siguran da li će uspeti da Bija i Milera vrati u Ameriku. Sa sobom je imao pismo Obame u kome predsednik navodi “kako puštanje ova dva Amerikanca smatra izuzetno pozitivnim potezom”, ali je Kleper bio ubeđen da će Pjongjang tražiti više.

“Mislim da je njihovo najveće razočaranje bilo što im nije bilo ponuđeno nešo više”, kaže Kleper.

Koji god da su efekti Milerovih poteza na odnose između Amerike i Severne Koreje, on je zadovoljan što je bio u mogućnosti da sazna nešto više o životu u toj zemlji. Imao je priliku da razgovara sa mnogo žitelja ove zemlje i kaže da nema nikakve zamerke na njih.