Unazađeni smo u neiživljenosti

Koja je osnovao “Disciplinu kičme” 1982. godine, posle razlaza sa Milanom Mladenovićem, kasnije liderom “Katarine II” i “Ekaterine velike”, sa kojim je bio u bendu “Šarlo akrobata”. “Disciplina kičme” funkcionisala je do odlaska Koje u London 1992, a od 1995. godine, on je obnovio taj bend pod nazivom “Disciplin A Kitscme”.

Kakva je poruka iza singla Političari + virusi? Ko je gori?
Koja: To je, ustvari, jedna funk-tužbalica... Nekako ispada da su gore pomenuti međusobno dobri drugovi koje uznemiravaju sve okolo.

Šta misliš o ulasku u politiku pojedinih ljudi sa kojima si 80-ih započeo novi talas? (Krstić, Šaper...)
Koja: Ah, ko se tome mogao nadati? Politika je tragedija s kojom će se oni nositi... Takođe, da dodam da niko nije ništa svesno započeo, te tri grupe (Šarlo akrobata, Električni orgazam, Idoli) su postojale nezavisno jedna od druge.

Zašto beogradska postava grupe i sta je sa Gofie Bebe, sa kojom si svirao poslednji put krajem 2004. godine i da li je "londonska priča" završena?
Koja: Zašto čovek radi nešto? Zato što tako hoće. Londonska priča je u ovom trenutku završena, da.

Poredeći uslove rada u Londonu i ovde, šta bi mogao da kažeš?
Koja: London je, van Amerike, vodeći centar muzičke industrije kakvu znamo zadnjih 50-tak godina, koji diktira trendove i oblikuje proizvode koje ćemo slušati i kupiti.
Za razliku od pre par decenija, danas je to veoma zamorno i potpuno ogrezlo u surovi kapitalizam koji sada i ovde počinjemo da dozivljavamo. Inače, uslovi rada, šta je to? Kompjuter rešava dosta problema, ne trebaju ti više neki ljudi u procesu uobličavanja muzike koje si pre morao da uzimaš u obzir.

Pošto si aktivan i kao producent drugim muzičarima, kako ocenjujes današnju muzičku scenu u Srbiji i da li misliš da je moguć neki pomak - u kreativnosti, uticaju ili na međunarodnom nivou?
Koja: Zanimljiva mi je ta naša čežnja i zabluda o "međunarodnom nivou", ne znam dokle će to tako biti... Zato neki bendovi ovde i pevaju na engleskom, nadajući se ko zna čemu, a to je već računica. Čini mi se da, ako se neka država raspadne i menja se ceo sistem, ne treba očekivati mnogo od muzičke scene. Ono što je evidentno je da nas je zadnja dekada i po najviše unazadila u smislu neiživljenosti. Naime, ako sad imaš 35 godina, oduzmi 15 i dobićes nivo svesti na kome zaista jesi... i to ne svojom krivicom... Zatim, taj neverovatni broj od 300.000 ljudi koji su napustili Beograd i zemlju…

Kao jednom od retkih preostalih aktivnih aktera "Paket aranzmana", sta ti znači taj period 80-ih i novog talasa uopšte i da li smatraš da je na pravi način teorijski i istoriografski taj period obrađen? Kako bi ga ti opisao, odnosno njegov uticaj?
Koja: Dakle, iz pređasnjeg odgovora možemo se nastaviti na situaciju iz 80-tih, koja danas nekima izgleda idealno, jer je napravljena idilična slika tog perioda. Naravno, to nije bilo idealno...
Ono što je prilicno razlicito u tzv. novom talasu u odnosu na dotadašnje poimanje rock muzike u nas bili su definitivno tekstovi i drugačiji tonovi rock'n'roll-a koje su grupe proizvodile, doduše, ne sve, samo neke...
U međuvremenu se pojavilo dosta iskrivljenih prikaza, filmova, knjiga o tom periodu i kao da još uvek čekamo pravi, kao što vi kazete, teorijski i istoriografski opis tog zlatnog perioda. Mogao bih da spomenem knjigu Aleksandra Žikića o Milanu Mladenoviću po imenu “U mećavi”, koja je OK i u kojoj postoje pravi i zanimljivi podaci o tom vremenu.

Svirao si i u Hrvatskoj, Sloveniji... Koliko je to blisko ili daleko od atmosfere koja je postojala 80-ih između 3 grada i da li misliš da će možda taj duh biti vraćen tek ulaskom svih zemalja u EU?
Koja: Kad sad posle 25 godina razmislim, to je možda bila jedina (i zadnja) stvar oko koje su se večito zaraćene strane bivše velike države nekako slagale... nenasilno bratstvo i jedinstvo...
No, mene to tada, bas kao ni sada, nije zanimalo... i par godina kasnije odjednom sam video te iste radikalne punkere i new wave aktere kako zagriženo zagovaraju rat koji se i desio... Ne bih o EU.

Ljudi te pamte ovde kao jednog od retkih koji su mogli da sviraju Hendriksa uživo na basu. Da li ljudi na današnjoj sceni znaju da sviraju?
Koja: To zaista nema veze.., ali ako me pitaš o kvalitetu današnjih muzičara, mislim da su dosta dobri, čak i bolji od većine muzičara onomad, ali ono što im fali je kreativna ideja vodilja. Ali tako je uvek bilo, šta ustvari znači "znaju da sviraju"?
Naravno, u Disciplini Kičme postoje neki spečificni tretmani ritma i tonova koji se proizvode, ali to ne podrazumeva fantastično muzičko umeće, nego drugačije razmišljanje, drugačiju muzičku svest. Nova postava u kojoj su Buca-bubnjar, Manja-vokal i PP-udaraljke je upravo takva.

Šta misliš o fenomenu Bijelog dugmeta i novoj pomami za takvom vrstom muzike u bivšoj Jugoslaviji?
Koja: Oh, zar opet? Ma neka gi, šta me briga.

Da li ti i koliko znači muzička kritika?
Koja: Ne znači mi ništa, pogotovo danas u eri hiljade medija i cut&paste kulture, gde svako piše za novine, svako radi na tv, radiju ili svako piše sta hoće po internetu...

Da li može da se živi od muzike?
Koja: Ne? Da? Da? Ne?

Šta misliš o pirateriji i koliko si izgubio zbog nje?
Koja: Muzički biznis je i inače ponižavajući biznis u kome je autor najgore prošao, a svi ostali: proizvođači, izdavači, menadžeri, vratari po koncertima zaradili više od njega... a svi oni postoje zbog njega koji ima ideju, zatim izuzetno bezobrazna upotreba naziva pesama ili stihova u reklamne svrhe nekih gluposti, bez ikakvog pitanja i još ako dodamo pirateriju na sve to, odgovor se sam nameće: izgubio sam mnogo, toliko da ne smem ni da počnem da računam.