Dom Narodne skupštine

Zainteresovani posmatrač mogao bi se zapitati znaju li poslanici, ministri, predsednici i svi oni koje je posao doveo u sale i holove ovog zdanja pored čega prolaze, šta gledaju na zidovima i pored zidova, na čemu sede i gde doručkuju?

Kako izvori kazuju, prvi projekat za ovo zdanje izrađen je 1891. godine, još u vreme kraljevanja maloletnog Aleksandra Obrenovića i vladavine njegovog namesništva koje su činili Jovan Ristić, Jovan Beli Marković i Kosta Protić. Prvi projekat je napravio Konstantin Jovanović. U svojim razmišljanjima smeštao je buduće zdanje parlamenta na mesto gde je 1830. godine knjaz srpski Miloš Obrenović primio sultanski hatišerif, kojim je Knjažestvo Srbija i formalno dobilo samoupravu, a sam Miloš nasledno kneževsko dostojanstvo.

Na konkursu za projekat buduće zgrade parlamenta, održanom 1901. godine, nagradu je dobio Jovan Ilkić. Njegov projekat bio je varijanta rešenja Konstantina Jovanovića za palatu koja će nići u blizini nekadašnje Batal-džamije. Još po mnogo čemu turski Beograd, koji se brzo evropeizovao čupajući se iz blata vekovnog nasleđa, dobijao je palatu dostojnu parlamenta nezavisne kraljevine po projektu prilagođenom za rad dvodomnog parlamenta, kakav je bio predviđen Ustavom Kraljevine Srbije od 1901. godine.

Okončanjem izgradnje palate srpski parlamentarizam dobio bi kuću u koju bi uneo tradiciju. Kakvu tradiciju? Pusto tursko donelo je Srbima mnogo toga što ne bi baš moglo da ponese atribut pusto. Samoupravni organi po selima i knežinama i slični organi unutar crkvene autonomije vratili su nešto što se zove skupština među Srbe. Zašto vratili? Zato što „zbor sebara po Zakoniku cara Stefana Dušana bejaše kaznimo delo“, a otomanskoj sili nije smetalo zborovanje srpske raje na kome će se izabrati njihove lokalne starešine. I zato skupštine 1804. (pa neka su i starešinske, a ne narodne), 1817, pa nadalje.

Odatle Ustav na skupštini na Sretenje 1835. godine, skupštine koje ustoličavaju i svrgavaju vladare Knjažestva Serbije, Petrovska skupština 1848. godine, koja „Ustavom ne bejaše predviđena“, ali protiv koje Turci kao dela srpske tradicije nisu ništa imali, pa Svetoandrejska skupština 1858. – revolucionarna i prelomna. I tako nadalje do Ustava iz 1869. godine, kada joj se daje zakonodavna vlast, i Ustava od 1888. godine, kojim je proklamovan parlamentarizam.

Za sve to vreme skupština je imala snagu, ali ne i dom. Usud srpski izgleda da je odredio da revolucionarna skupština zaseda u pivari, a da se ustav proklamuje pod vedrim nebom. Izgradnja palate koja treba da bude dom parlamenta počela je 1907. godine. Dakle ne pod Obrenovićima, već pod Petrom I Karađorđevićem. U neposrednom komšiluku dvora i konaka u kome je ubijen njegov prethodnik. Odakle su krvlju opijeni oficiri sa balkona bacili svog mrtvog monarha i njegovu mrtvu suprugu. Kamen temeljac skupštinskog zdanja položio je kralj Petar, ali zdanje nije imalo sreće da odmah postane srpski parlament. Palata je završena tek 1936. godine. U njoj je prvo zasedanje iste godine održalo Narodno predstavništvo Kraljevine Jugoslavije, sastavljeno od dva doma, po Ustavu oktroisanom septembra 1931. godine.

Šta se događalo u međuvremenu? Izbio je Prvi svetski rat. Arhitekta Petar Ilkić umro je u Nežideru, logoru za srpske ratne zarobljenike. Tako je nova država Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca proglašena 1918. godine u kući Krsmanovića, a Vidovdanski ustav na mestu koje je možda zadovoljavalo osnovne potrebe Kraljevine Srbije, ali ne i potrebe nove države iznikle na austro-ugarskim ruševinama. Sve vreme izgradnje skupštinskog doma kružila je i čaršijska priča o prokletstvu koje kralj Aleksandar zna, pa stoga ne želi da se skupštinski Skadar na Bojani ikada završi.

Priča kazuje da izgradnju novog parlamenta prati prokletstvo i da će onoga trenutka kada zgrada bude završena kralj biti ubijen. Skupštinsko zdanje nije završeno za života kralja Aleksandra. Ubijen je u Marseju 1934. godine. Surova ironija slučajnih podudarnosti legende i života.

Parlament u novom domu zasedao je do 1939. godine, kada je država ostala bez Senata u starom sazivu (a novi nikada nije izabran). Potom su se u Domu ređali: nemačka komanda tokom Drugog svetskog rata, Narodni front i pokušaj Konstituante Demokratske Federativne Jugoslavije, Narodna skupština Federativne Narodne Republike Jugoslavije, Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije, Savezne Republike Jugoslavije, Srbije i Crne Gore i, konačno, Narodna skupština Republike Srbije. I opet se nameće pitanje znaju li oni koje posao vodi u skupštinsko zdanje gde se nalaze i šta se nalazi oko njih?

Na samom ulazu monumentalno delo jugoslovenskog vajarstva Igrali se konji vrani Tome Rosandića. U predvorju, velike statue, klesane u kamenu, simboli tradicije Srba, Hrvata i Slovenaca (od kralja Tomislava, cara Dušana, do Karađorđa). I nadalje, sve u znaku jugoslovenstva: skulpture, slike, murali (na kojima se prepoznaju znamenita imena: Meštrović, Palavičini i mnogi drugi, znani i neznani). Dovoljno je pogledati nekadašnju salu Senata (u njoj zasedalo i Veće Republika i pokrajine bivše SFRJ). Na čeonom zidu ogromna kompozicija sa hramovima svih jugoslovenskih konfesija, mornarima, žeteocima, ribarima, a iznad, duž polukružnog plafona, svi tipovi nošnji i ljudi zajedničke države. Jugoslovenstvo u malom, u koje je beskrajno verovao ubijeni kralj i čiji krah nije video.

U jednom kraku palate zanimljiv salon. Neko bi rekao VIP prostorija. Neko bi ga prepoznao kao salon kneza Pavla. A u prizemlju, tamo gde poslanici ručavaju ako dođu do mesta, u jednom predvorju koje gleda na Vlajkovićevu ulicu zanimljivost: bronzane biste Josipa Broza, Edvarda Kardelja, Moše Pijade... Šta će ovde? Verovatno zato što simbolizuju skoro pedesetogodišnje postojanje jedne ozbiljne države (komunistička, nedemokratska, osuđena na propast, ali vrlo ozbiljna, dok je trajala).

Poseban dragulj: biblioteka. Deluje lepo, deluje impresivno, pruža mnogo. Stare i retke knjige, ali i protokole i stenografske beleške srpskih i jugoslovenskih skupština. Originale važnih državnih akata. Originale srpskih i jugoslovenskih ustava. Zbornike zakona i uredbi, šematizme, službene novine. Istorija države i prava na licu mesta. Jedna epizoda: godina je 1928, parlament Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca.

Jedan poslanik viče da se nalazi u „razbojničkoj špilji“, drugi vadi revolver, puca, pogađa petoricu, dvojicu ubija na mestu, jedan umire nekoliko meseci kasnije od posledica atentata. Taj koji vređa je Stjepan Radić, vođ Hrvatske seljačke stranke. Onaj koji puca i ubija – Puniša Račić, radikal iz Crne Gore. Interpretacije istoričara različite. Potka priče istinita, mnogi detalji iz bajke. Kako je zaista bilo? Odgovor se može naći u biblioteci Narodne skupštine. Stenografske beleške, skice, dokumenta, sve to na jednom mestu. Epizoda druga: lice i naličja državnog udara Komunističke partije Jugoslavije. Ko je šta rekao, kako su se ponašali komunistički bukači (i sami kasnije žrtve režima), kako su govorili građanski elementi Narodnog fronta? Kako je to maestralno radio Josip Broz?! I ti papiri leže u vitrinama i depoima skupštinske biblioteke.

Da li ih još uvek neko čita? Verovatno. Ali važno je pomenuti i podatak da je doskoro usluge skupštinske biblioteke od 250 poslanika koristilo samo nekoliko njih. Možda ova rečenica može da bude i zaključak priče o Domu Narodne skupštine Republike Srbije.