Psihički problemi „veterana“ side

Tez Anderson sa osmehom pozdravlja malu grupu prijatelja u Čerč strit kafeu u Kastru, istorijskoj gej-četvrti San Franciska. Subota je ujutro – vreme za uobičajeni sastanak aktivista. „To je samo informativni susret, bez dnevnog reda; jednostavno ćaskamo“, kaže Anderson, „to je vreme za druženje sa ljudima koji žele da razgovaraju o svemu što im padne na pamet.“ Anderson (55) je jedan od osnivača inicijative za borbu protiv sindroma kod ljudi koji su oboleli od side. Ta grupa je rešila da upozna javnost sa psihosocijalnim problemima pacijenata koji već dugo žive sa posledicama teške bolesti. Tokom dva sata, za stolom se okupilo desetak ljudi u živom razgovoru, piše Dojče vele.

Sindrom preživelih side je izraz koji je smislio sam Anderson, sa namerom da opiše niz simptoma kod osoba koje su preživele smrtonosne godine epidemije side tokom osamdesetih i devedesetih godina. U te simptome spadaju depresija, anksioznost, noćne more, suicidalne težnje ili gubitak volje za planiranjem budućnosti. Ti simptomi odgovaraju onima koji se javljaju kod posttraumatskog sindroma, ali ih medicinski establišment ne priznaje kao poseban sindrom. To Anderson želi da ispravi i zato se njegova grupa povezala sa istraživačima koji rade na odgovarajućim studijama.

Preživeti epidemiju

Tez Anderson je odrastao na jednoj farmi u blizini Atlante, a napustio je roditeljski dom kada je imao 17 godina – otac ga je odbacio zbog njegove seksualne orijentacije. Sa 26 godina se obreo u San Francisku sa svojim partnerom, a nekoliko meseci kasnije je pozitivno testiran na HIV. Tada se o virusu nije znalo mnogo, a terapije – nije bilo. Doktori su mu dali još dve godine života. „Ali, posle dve godine sa virusom, rekli su mi: možda imaš još dve godine, a posle se to ponovilo još pet puta. Tako je prošlo 10 godina, a ja sam bio bolestan i prolazio kroz razne teške faze bolesti. Sada sam preživeli.“

San Francisko je bio epicentar epidemije

On dodaje da je njegovo životno očekivanje smanjeno. Nikada nije završio studije, niti zaradio za penziju. U isto vreme, doživeo je niz trauma zbog toga što su desetine njegovih prijatelja i poznanika umirale od side. Sredinom devedesetih, otkriveni su antiretrovirusni preparati kao i kokteli lekova koji su zaustavljali napredovanje virusa ili nisu nailazili na otpor organizma. „To je bio period kada se velikom broju ljudi, uključujući i mene, zdravlje poboljšalo u roku od nekoliko meseci“, kaže Anderson: „U San Francisku je raspoloženje postalo gotovo slavljeničko, jer su smrt i umiranje prestali – tako je to nama izgledalo.“

Foto: Beta/AP

Sida više nije bila u žiži

Kada se Američki pokret za prava homoseksualaca koncentrisao na probleme priznavanja istopolnih brakova ili prava homoseksualaca da služe vojsku, preživeli side više nisu bili u žiži javnosti. To je bilo vreme početka najtežih simptoma posttraumatskog sindroma preživelih obolelih od side. Anderson je bio na terapijama zbog depresije, strahova i nesanice, ali nije bio svestan prave prirode tih problema dok jednom na televiziji nije video emisiju o posttraumatskom ratnom sindromu kod veterana rata u Iraku. A onda je počeo da povezuje to sa sopstvenom situacijom. „Ja sam bio u ratu koji nije bio rat, a za njega nije bilo imena“, odaje Anderson: „Svi su bili uposleni traženjem leka i podrškom umirućim ljudima i njihovim porodicama, ali na posttraumatski aspekt jednostavno niko nije obraćao pažnju. Niko nije govorio o tome.“

Anderson je tako došao na ideju da osnuje inicijativu za priznavanje takvog sindroma kod ljudi koji su preživeli sidu. Sa dva prijatelja je u septembru 2013. u San Francisku održao prvu tribinu o toj temi i bio gotovo šokiran kada je posetilo 250 ljudi. „U tom trenutku sam shvatio da je u pitanju velika stvar... video sam ljude koji su se sreli sa poznanicima koje nisu videli veoma dugo... ljude koji su izašli iz svoje izolacije i ponovo počeli da se druže sa drugima.“

Gej-parada 1983. kojom je ukazano na HIV/sidu

Andersonova inicijativa je potom privukla pažnju javnosti i sada je registrovana kao neprofitna organizacija. Trenutno traži donatore za svoje programe i akcije. Njen osnivač kaže da mu je čitav taj posao dao krila i da odavno ne uzima ni antidepresive, ni lekove protiv anksioznosti, pa ni pilule za spavanje. „Srećan sam čovek, a i moj partner je srećniji zbog mene. Život je dobar – nalazimo se u budućnosti o kakvoj nismo mogli ni da sanjamo.“