Šta nam snovi poručuju?

Bez obzira što se čini da iskustvo sanjanja univerzalno, uvek se nađe neko ko će kategorično tvrditi da nikada ne sanja. Ovakve tvrdnje još uvek pomalo zbunjuju istraživače.

Uloga snova u odmoru, konsolidovanju mentalnih procesa i uopšte u obezbeđivanju normalnog funkcionisanja mozga je opšteprihvaćena istina. Čuveno istraživanje Viljema Dementa u kome su ispitanici, nakon uzastopnih buđenja u toku REM faza spavanja, počeli da pokazuju kritične znake razdražljivosti, kognitivnih smetnji, poremećaja pažnje itd., ukazalo je na značaj snova u održanju psihičke ravnoteže.

Saznanje da neki ljudi ne sanjaju, a da i pored toga nemaju opazivih mentalnih deficita, na prvi pogled, prkosi istinitosti ove tvrdnje. Ipak nekoliko stvari se mora uzeti uobzir kada se govori o navodno potpunom odsustvu snova kod nekih ljudi.

Iz različitih ličnih razloga, ljudi nisu uvek spremni da priznaju da ponekad sanjaju. Često se sreće veći broj izveštaja o snovima onda kada se oni traže anonimno umesto lično. Čak i kada se ne sumnja u svesno obmanjivanje, postoji opravdana mogućnost da se neko, jednostavno, ne seća svojih snova.

U proseku, mi se sećamo relativno malog dela onoga što sanjamo, a najčešće i ono čega se sećamo zaboravimo vrlo brzo nakon buđenja. Na posletku, postoji evidencija kod malog broja ispitivanih spavača koja ukazuje na takve specifičnosti moždanih aktivnosti u toku spavanja koje bi mogle da se povežu sa stvarnim odsustvom snova.

Kada sanjamo?

San se odvija u pet faza koje se ciklično pojavljuju 4-5 puta u toku spavanja. Prve četiri faze ciklusa su poznate kao faze sporih talasa takozvane NREM faze (non-rapid eye movement), dok je peta faza poznata kao faza brzih očnij pokteta ili REM faza (rapid eye movement) u kojoj su najzastupjeniji snovi kojih se nakon buđenja sećamo. Zapravo, iako kada pričamo o snovima najčešće mislimo upravo na one iz REM faze, možemo sanjati u bilo kojoj fazi spavanja. Zavisno od faze spavanja, snovi imaju drugačiji kvalitet. Svaku fazu spavanja karakteriše specifičan psihomotorni vid doživljaja kojih se tek ponekad prisetimo i u budnom stanju.

U prvoj fazi san je plitak i lako se prekida. Dolazi do postepenog opuštanja mišića, usporavanja disanja i pulsa. Tokom ove faze, ponekad se mogu javiti karakteristični, živi doživljaji poznati kao hipnagogne halucinacije, kada nam se može činiti da se spotičemo ili padamo ili da čujemo nekoga da nam se obraća ili nas doziva. Ovi doživljaji dovode do spontanog grčenja mišića i uznemirenosti pa mogu da prekinu uspavljivanje na kratko.

U drugoj fazi san postepeno postaje dublji , javljaju se sporiji moždani talasi i mišićna relaksacija, koje se povremeno smenjuju naletima mišićne napetosti i pojačane moždane aktivnosti.

Treća i četvrta faza spavanja su faze dubokog sna, kada je osobu najteže probuditi. Osećaj zbunjenosti, dezorijentisanosti i umornog buđenja je najčešće posledica buđenja tokom ove faze spavanja. Ovo je faza u kojoj se kod nekih osoba javljaju specifični problemi spavanja kao što su somnambulizam (poznatije kao mesečarenje), košmari ili noćno mokrenje .

Peta faza, REM faza spavanja, karakteristična je zbog toga što se u toku nje ceo organizam aktivira i više podseća na budno stanje. Kada se probudimo u ovoj fazi sna osećamo se odmornijim nego kada se to desi u drugim fazama spavanja.

Iako postoje istraživači koji još uvek veruju da je javljanje snova usko vezano za procese pete, REM faze spavanja, novija ispitivanja snova u eksperimntalnim uslovima sve više pokazuju ne samo pojavu snova u različitim fazama spavanja, već i značajno različite odlike snova iz različitih faza sna.

Tokom NREM faza spavanja, snovi koji se javljau su opterećeniji starim sećanjima, dubokim emocijama. Snovi iz NREM faze su statični, manje živi i bistri, sadrže manje bizarnih elemenata . REM faze spavanja karakteriše intenzivno sanjanje i živi snovi. Snovi kojih se dobro sećamo zaista najčešće potiču iz ove faze spavanja.

Da li postoje ljudi koji ne sanjaju?

Robert Couse-Baker / Flickr.com

Čak i oni koji tvrde da u prirodnim uslovima ne sanjaju, ukoliko budu probuđeni u toku REM faze sna, izveštavaju o tome da su sanjali. Ipak pokazuje se da su oni takođe skloniji da sadržaj sna o kome su prethodno izvestili dramatično brže zaborave od onih koji se inače sećaju svojih snova nakon regularnog buđenja.

Ne-snevači koji su u eksperimentalnim uslovima prinuđeni da se osvrnu na sadržaj svojih snova, na specifičan način registruju ono što sanjaju i skloniji su da san opaze kao svesno ražmišljanje u toku buđenja, zamišljanje slika ili spontane emocionalne reakcije . Čak i pored nekih očiglednih bizarnosti i sumanutih konstrukcija takvog 'mišljenja', njima je često teško da taj sadržaj označe kao nevoljnu, nesvesnu radnju, tj. san.

Dakle, i ne-snevači sanjaju, ali se toga ne sećaju. Ne postoji jednoznačno objašnjenje ovog fenomena. U eksperimentalnim istraživanjima u kojima su poređeni ispitanici koji inače sanjaju sa onima koji tvrde da godinama nisu ništa sanjali, utvrđeno je da snevači provode nešto više vremena u REM fazi spavanja od ne-snevača. Skraćivanje REM faze spavanja kod nekih ljudi može biti deo objašnjenja za teže prisećanje sadržaja sna.

Takođe, ljudi se razlikuju po trajanju procesa samog buđenja. S obzirom da je sadržaj sna inače dostupan svesti veoma kratko vreme nakon završetka spavanja, ljudi kod kojih buđenje traje duže će zaboravljati više sadržaja snova i neće imati prilike da ga obrade i prebace u dugoročnu memoriju.

Mali broj ljudi, i pored svih merljivih parametara koji govore o uobičajenom toku svih faza spavanja, ipak ne uspeva da se seti svojih snova bez obzira na to u kom trenutku su probuđeni.

Šta sve utiče na prisećanje sadržaja snova?

Uopšteno govoreći, ljudi se najbolje sećaju onoga što su sanjali kada se probude u toku REM faze spavanja. Sećanja na sadržaj snova su manje precizna i detaljna i značajno češće izostaju kada se buđenje desi u NREM fazi spavanja.

Brzo buđenje češće dovodi do zapamćivanja sadržaja sna od postepenog buđenja. To nam govori da je trag sećanja na san dostupan samo kratko vreme nakon buđenja za smeštanje u dugoročnu memoriju.

Prisećanje snova nekada može biti pojačano, a nekada onemogućeno usled poremećaja koji utiču na dinamiku spavanja. Osobe koje pate od posttraumatskog stresnog poremećaja češće pamte snove koji se neretko javljaju u vidu noćnih mora i košmara. Poremećaji raspoloženja, emocionalna nestabilnost i anksioznost takođe mog da utiču na pojavu živog sanjanja. Depresivna stanja, moždane traume, noćna gušenja (apanea) često mogu da izazovu izostanak sećanja na snove.

Žene više pamte snove od muškaraca. Mlađi odrasli ljudi pamte više snova od starih. Ljudi koje profesionalno ili laički zanim sam proces sanjanja su skloniji da pamte ono što sanjaju...

Dosta faktora utiče na to da li ćemo se sećati onoga što smo sanjali ili ne. Međutim, kada posmatramo individualne slučajeve, može se zapaziti da svako od nas ima određeni relativno stabilan i uigran ritam spavanja.

Ritmovi spavanja su određeni našim individualnim neuralnim sklopom, temperamentom, navikama spavanja i buđenja i menjaju se samo onda kada se promene neke spoljašnje okolnosti ili poremeti unutrašnja ravnoteža . Dakle, ako smo navikli da spavamo i da se budimo u takvim fazama spavanja koje nam obezbeđuju malo ili nimalo sećanja na ono što smo sanjali, i to nam ne nedostaje previše, to se po svoj prilici neće tek spontano promeniti.

Ljudi koji osećaju da ih sćanje na snove uznemirava ili sanjanje sprečava da se kvalitetno odmore, kakav je na primer slučaj sa onima koji imaju česte noćne more, često pribegavaju tehnikama koje će im omogućiti da 'ne sanjaju' , odnosno da izbegnu uznemiravajuće sadržaje u snovima ili sećanje na sadržaje sna. To se postiže različitim metodama, od učenja tehnika relaksacije, voljnog izazivanja određenih moždanih talasa, do tempiranja buđenja u fazama spavanja u kojima ne ostaje mnogo sadržaja snova itd.

Snovi u psihoterapiji

U psihoterapiji, rad sa snovima pruža korisnu perspektivu u razumevanju dinamike ličnosti. S tim u vezi, mogućnost i spremnost klijenta da se seti i iznese sadržaj svojih snova se posmatra na specifičan način. Klijenti koji ne uspevaju da se sete svojih snova ili ne pokazuju naročitu zainteresovanost za rad na njima tokom dužeg perioda od početka terapije, često pokazuju zastoj u razvoju terapijskog procesa.

Snovi nisu ni jedini ni, sami po sebi, najbolji način da se istraži dinamika jedne ličnosti. Ali, često je odsustvo snova samo jedan od pokazatelja koji govori o inhibiranosti i preteranoj kontroli koja sputava terapijski proces. U psihoterapiji, te inhibicije se nazivaju otporima. Ljudi koji imaju problem sa previše jakim granicama, manje su spremni da priznaju svoje tegobe i duže će biti u oporu prema terapijskoj promeni. Dovoljno je neobično i to što su se uopšte pojavili na psihoterapijskoj seansi.

Razlog za to često je insistiranje neke bliske osobe koja zapaža da nešto nije u redu ili neki simptom koji osoba ne povezuje sa svojim dubljim potisnutim konfliktima , kao što je iznenadna pojava neke fobije, problemi sa koncentracijom, napad panike itd. U tom slučaju je problem neadekvatne motivacije za psihoterapiju glavna prepreka za dalji rad. Ukoliko osoba samo želi da nauči tehniku kojom će uspeti da kontroliše neku svoju nepoželjnu reakciju, malo je verovatno da će pristati na rušenje svog rigidnog oklopa.

Kod osoba čiji otpori popuste u toku terapijskog rada neretko se, iznenada, po prvi put pojave živi snovi o kojima žele da razgovaraju. Sećanje na snove i doživljaj da je neki san važan i da ga treba ispričati pokaz uje da san ima određenu nameru.

Zapravo, osoba koja sanja tada ima doživljaj da, kroz razgovor o snu, ostvaruje neku vrstu odnosa sa onima kojima san izlaže.

Postoji evidencija o tome da se sećanje na sadržaj sna nesvesno prilagođava publici kojoj je san namenjen. Nekada se verzije jednog istog sna koji je osoba za sebe zapisala i koji je izložila na terapijskoj seansi ili u terapijskoj grupi toliko razlikuju po svom sadržaju i smeru analize da praktično postaju različite dinamičke celine u funkciji snevačevih potreba usmerenih prema različitoj publici.

Analiza ovakvih nalaza govori o zanimljivoj funkciji snova kao specifičnoj vrsti odnosa snevača sa svojim okruženjem. U tom kontekstu i odsustvo snova može biti simboličan način da se drugi ne puste blizu. Za razliku od informacija o snovima dobijenim u eksperimentalnim situacijama, snovi koji su dobijenii u terapijskom procesu nose snažnija lična svojstva snevača , trenutka u kome se san javlja, kao i snevačevog odnosa sa okruženjem u kome izveštava o tim snovima.