Ćiribu, ćiriba...

Godinama srpsko društvo doživljava moralni sunovrat, mediji forsiraju krv, seks i zlo kako bi povećali čitanost, a u četvrtak je konačno nešto čisto i bez ijedne mrlje na sebi uspeo da nadmaši ovo prethodno, sadržano u incidentu u Albaniji...

Fudbaleri Vojvodine vratili su nam veru u klupski fudbal, u naše mlade igrače, pokazali da i naši ekipe mogu, ako i kada žele, da pobede bilo koga, da igraju ofanzivno, brzo, atraktivno, efikasno. Da je za pobediti jačeg od sebe potrebna samo volja i trud, da nije neophodna isključivo sreća.

Kada se na našim prostorima upoznaješ sa nekim, pa se ispostavi da imate veliku privrženost ka sportu, "sveto" pitanje koje usledi je za koga navijaš? Naravno, postoje samo dve opcije – Partizan i Crvena zvezda.

Ta dva kluba jesu apsolutni sinonim za srpski sport, posebno fudbal, ali je svoje mesto na naslovnim stranicama u narednih bar pet dana zaslužio jedan treći klub - Vojvodina.

Godinama Novosađani preko leta najavljuju borbu za titulu u Srbiji i iskorak u Evropi, ali se sve to vrlo brzo uruši. Voša lako gubi bodove od "manjih" srpskih klubova, dok u Evropi teško prođe prvu rundu kvalifikacija, eventualno još jednu, ugosti jedan Atletiko Madrid, iznenadi neke Turke, ali sve po pokvari neki Vaduc iz Lihtenštajna, pa se već do septembra sve zaboravi i Voša tavori u Superligi.

Zbog svega toga ovog leta Vojvodina je bila u drugom planu. Pre početak sezone uglavnom se pričalo o Partizanovoj borbi za Ligu šampiona, povratku Crvene zvezde u Evropu, te ambicioznom Čukaričkom.

foto: FK Vojvodina/Dušan Jociæ

Voša je ostala u senci, skoro zaboravljena, prežaljena, nečujno je "preskočila" mađarski MTK, pobeda nad letonskim Spartaksom je smatrana očekivanom, a onda je na žrebu izvučena Sampdorija.

Skoro da nije bilo ni reči o eventualnoj borbi za iznenađenje, u centru pažnje bilo je odavanje počasti bivšoj legendi dva kluba Vujadinu Boškovu, pa je Voša na put u Torino ispraćena kao već eliminisan tim. Niko nije verovao, a i zašto bi posle debakla od Čuke (4:0) i jedva izbegnutog poraza od Radnika u Surdulici (2:2).

A onda se dogodilo čudo. Svedočili smo verovatno najboljih 90 minuta srpskog klupskog fudbala u poslednjih nekoliko godina, impresivnoj, atraktivnoj, agresivnoj, fantastičnoj igri Vojvodine, koja je "pomela" sa terena ekipu koja se prošle sezone ravnopravno nosila sa Juventusom, Romom, Napolijem, Lacijom, u Seriji A.

"Svaka utakmica ima svoju draž, želimo da joj pristupimo na isti način. Današnja utakmica je ono čemu težimo u igri. Uvek ćemo ići na gol više, uvek ćemo igrati tako, ubeđen sam da ćemo i u budućnosti praviti ovakve rezultate", rekao je trener Vojvodine Zlatomir Zagorčić.

Pre nekoliko nedelja čelni ljudi srpskog fudbala su povećali normu za dozvoljen broj stranaca na šestoricu, a Voša je pokazala da je to bespotrebno učinjeno. Ne kažem da je to pogrešna odluka, igrači iz drugih država i sa drugih kontinenata svakako mogu doneti samo dobro srpskom klupskom fudbalu, ali su Novosađani pokazali da se i bez njih može ostvariti veliki rezultat.

Zagoričić je protiv tima iz Đenove, za koji igraju privremeni/povremeni/bivši reprezentativci Italije, Paragvaja, Kolumbije, Brazila, meč počeo sa 11 Srba. Tokom utakmice je izvršio sve tri izmene, a ušli su takođe srpski fudbaleri. Nijedan stranac!

Teško je pronaći podatak kada je jedan srpski klub ostvario pobedu u Evropi bez ijednog stranca u ekipi. Voša je pokazala da je to moguće bez trošenja novca na disciplinovane Evropljane, lucidne Latinoamerikance i brzonoge Afrikance.

Novosađani su pokazali i da se isplati verovati mladim igračima, da bez obzira što imaju samo 18, 19, 20 ili 21 godinu, oni mogu da predvode tim protiv najboljih evropskih ekipa.

Pankov, Ivanić i Ožegović su dokaz da Srbija ima igrače koji bez obzira na neiskustvo zaslužuju da dobijaju šansu u prvom timu, da budu nosioci igre, što je poslednjih godina česta greška koju prave naše najbolje ekipe kada je u pitanju Evropa.

Partizan i posebno Crvena zvezda su, bez obzira koliko talentovani bili igrači iz njihovog pogona, uglavnom zapostavljali iste u Evropi, ne ukazujući im dovoljno poverenja.

foto: FK Vojvodina/Dušan Jociæ

Voša već godinama ima drugačiju politiku, pa je tako sada jedan Dušan Tadić predvodnik premijerligaša Sautemptona, Sergej Milinković-Savić je na meti Lacija, a u Bundesligi će se Gojku Kačaru i Slobodanu Medojeviću pridružiti Mijat Gaćinović.

Zašto su oni i mnogi drugi vrlo rano i za siću napustili Vošu je druga tema, ali nema sumnje da je poverenje u njih dok su još stasavali omogućilo im da budu interesantni klubovima iz najjačih evropskih liga.

Jedan kolega me posle utakmice podsetio na nešto čega se nikad ne bih setio. Pre samo tri godine Zagorčić je takođe bio na klupi Vojvodine, ali je otpušten već sredinom septembra.

Nisu razlog bili rezultati tima, Voša je bila lider Superlige, prošla je prvu prepreku u Evropi, eliminisana je tesno od bečkog Rapida, ali je tadašnji predsednik kluba, pokojni Bata Butorović, bio nezadovoljan načinom na koji je ekipa igra. Fudbal nije bio dovoljno zanimljiv.

Samo tri godine kasnije Vojvodina je u Torinu odigrala jedan od najlepših mečeva računajući sve utakmice u evro-kupovima ovog leta, jer teško je reći koji je od četiri gola protiv Sampdorije bio lepši.

Teško da je Zagoričić u međuvremenu otkrio tajnu atraktivne igre, već je i on dokaz da bi naši klubovi trebalo malo više da veruju trenerima koje postavljaju, a ne da ih smenjuju čim im se malo učini da nešto ne štima.

Nije bitno šta će biti sledećeg četvrtka, da li će Voša opet pobediti, remizirati, izgubiti, pa čak i doživeti katastrofu i ipak ispasti, pobeda nad Sampom u Torinu je dovoljna da nam pokaže da srpski klupski fudbal nije umro, da je i dalje tu, samo smo zaboravili da se bavimo igrom i da verujemo u naše timove.

Za igrače Vojvodine samo jedna poruka, tačnije molba. Igrajte svaki naredni meč kao da ste opet na Komunaleu. Nije bitno ime rivala niti "livada" na kojoj igrate, neka vam je u mislim da je ispred vas opet Sampdorija, pronađite isti motiv za svakog protivnika, pa će se u Srbiji kada je u pitanju fudbal pričati samo o igri, golovima, pobedama, porazima, a ne o predsednicima, potpredsednicima, generalnim sekretarima, sudijama, saopštenjima, vođama huligana...

"Sve je krenulo savršeno. Meni je sve polazilo od noge. Nije bio u pitanju samo teren, već motiv i želja protiv jakog rivala", rekao je Mirko Ivanić.

Zašto taj motiv ne bi postojao u svakoj utakmici, protiv bilo kog rivala?

...igra Voša k'o Barsa.