Magica Roma!

Fudbal jeste najvažnija (ne)sporedna stvar na svetu, jer je u njemu esencija svega ostalog što se odvija među Homo sapiensima – vrti se lopta po zelenoj travi, vrti se i plava lopta na kojoj bivstvujemo, sve se oko nečega vrti, pa tako i sistem vrednosti svakog od nas koji prepoznajemo metafizičku dimenziju igre zvane fudbal.

U mom slučaju, veće divljenje od samog šturog statističkog fakta o bogatstvu trofejne sale nekog kluba izaziva, recimo, romantična priča o Il grande Torino sa kraja četrdesetih. Tadašnja squadra granata, po mišljenju eminentnih stručnjaka, bi se bez problema godinama šetala do titule najboljeg u Evropi – da je tada klempavi pehar postojao. Ceo tim je nastradao u avionskoj nesreći pri povratku iz Lisabona, sa prijateljskog gostovanja Benfici.

Ili slavna Genoa, koja je osvojila devet scudetta pre rata, i koja je zapravo sa svojim engleskim osnivačima i đenovljanskim mornarima donela fudbal na čizmu? Šta reći o vernosti grada Napoliju, koji u trećoj ligi ima po 50.000 gledalaca na utakmicama? Ili o borbi navijača Fiorentine za identitet slavne boje i imena, kada je zbog bahatosti biznismena Cecchi Gorija njihov klub prestao postojati!

E, vidite, zbog sličnih vrednosti, srce kaže tika-taka, zavolevši klub iz Večnoga grada.

Roma vs Lazio

'Božja peta' Mancinija za pobedu u prošlogodišnjem derbiju

Klub iz Večnoga grada. Pa dobro, ali koji? Hmmm... Dualizam iz podnaslova je vrlo zgodan za nastavak priče. Neki od vas možda volite italijansku kulturu, hranu ili modu, a neki stanovnike te zemlje pogrdno poistovećujete sa jednom vrstom vodozemaca. Kako bilo, poput nas, zna ih krasiti iznimna temperamentnost i netolerantnost.

Rimljani bi u pojašnjavanju geneze antagonizma znali otići čak i vrlo daleko, pa će početi sa podsećanjem na plebejce i patricije. A vekovi su stvarali radničke kvartove i aristokratske brežuljke, rađali su se komunisti i fašisti, nastajale urbane ekipe nasuprot provincijskim došljacima. Kompromisa ne može biti. Zato je Rim pod opsadnim stanjem specijalnih snaga čuvara reda tokom svakog Derby della Capitale.

S.S. Lazio je osnovan prvi, 1900. godine. Inspiracija osnivača, vojnih oficira, bila je sportska tradicija antičke Grčke, te su i boje kluba uzete sa grčke zastave. Lazio je pre svega bio sportsko društvo sa negovanjem klasičnih disciplina poput gimnastike, tako da je fudbalska sekcija osnovana tek koju godinu kasnije. Početak 20. veka je doneo ekspanziju fudbala u Italiji, pa tako i u Rimu niču brojni klubovi po raznim delovima grada: Alba, Pro Roma, Fortitudo...

U to vreme sistem takmičenja je po regionalnim ligama, a za scudetto su se odigravali turniri (klasična liga, današnja Serie A, je počela tek 1929. godine). Rimski klubovi su na tim turnirima bili potpuno inferiorni u odnosu na severnjake. Sve su bili glasniji zahtevi u glavnom gradu za ujedinjenjem klubova, kako bi se konačno postigao uspeh na nacionalnom nivou. I konačno, posle dugih pregovora, 22. jula 1927. potpisuje se ugovor o osnivanju Associazione Sportiva Roma. Predstavnici Lazia ponuđeni papir su odbili.

Orlušino, daj 'vamo taj scudetto: Lazio prvak 2000, Roma 2001.

Za boje kluba su izabrane boje grada Rima, koje simboliku vuku još iz vremena Imperije. Jedan od nadimka kluba i danas je giallorossi, što znači žuto-crveni, ali takav opis bi bio prejednostavan. Boje Rome zapravo nema nijedan drugi klub na svetu, a to su rosso pompeiano (iliti sangue di bue) – vrlo specifična nijansa crvene (naziv vuče poreklo od mistične boje zidova ostataka Pompeje koja je nastradala u vulkanskoj erupciji) i giallo oro – zlatno žuta.

Rivalitet (hajde baš da ne upotrebim taj politički nekorektan izraz – mržnja) sa biancocelestima je mogao da počne, konačno su društvene grupe dobile odraz. Oko toga koje političko usmerenje je na kojoj strani dovoljan je jedan podatak – Benito Mussolini je bio vatreni navijač S.S. Lazia. I još nešto – prva dva derbija, kod laziala, kao i na svom bunjištu, kultnom stadionu Testaccio, dobila je Roma (1:0 i 3:1).

(Ne)uspesi

Nedosanjani pehar: finale KEŠ '84. na Olimpicu

Napredak u plasmanu je bio evidentan, ali je počela odmah i istorija drugog velikog rivaliteta, sa Juventusom, omiljenom igračkom najvećih industrijalaca Italije, porodice Agnelli. Na žalost, i tada, a i sada, taj rat se uglavnom završavao pobedom bogatijeg i moćnijeg, ali sve je meru prevršilo 1981. kada je Juve skandaloznim odlukama sudija oteo titulu Romi. Tri kola pre kraja Juve vs Roma, mesto događaja stadion Communale u Torinu, i poništen apsolutno regularan gol Turonea. Rezultat je ostao 0:0, i La Vecchia Signora je uzela svoju ko-zna-koju titulu. Od tada se mržnja graniči sa iracionalnim patološkim poremećajem.

Ali, krenimo od početka. Roma je tridesetih godina dva puta postajala vicešampion, iza onih najmrskijih. I konačno, 14. juna 1942. Roma dobija u poslednjem kolu Modenu sa 2:0, i – prva titula stiže u prestonicu.

Posle rata sledi veliki krah. Roma ispada 1951. u Serie B. Već naredne godine se vraća nazad, i klub je po broju učešća u prvoj ligi na trećem mestu – jedino Juve i Inter nikada nisu napuštali elitu, dok je recimo Milan početkom 80-ih nekoliko godina proveo u nižem rangu zbog skandala oko nameštanja rezultata.

Sledile su decenije tavorenja, Roma je bila stabilan tim, uvek pri vrhu, ali nikad na najvišem postolju. 1961. je postignut prvi i jedini evropski uspeh osvajanjem Kupa sajamskih gradova, koji je 1972. promenio ime u Kup UEFA – pobeđen je Birmingham City (2:2 u Engleskoj, 2:0 u revanšu).

Milion romanista slavi scudetto, jun 2001.

Roma je osvojila čak sedam trofeja Kupa Italije i po tome je odmah iza Juventusa koji ima devet trofeja u tom takmičenju, ali se istini za volju mora reći sledeće: za razliku od Engleske, gde FA Cup, pa čak i Liga kup imaju ogromnu tradiciju, u Italiji je kup potpuno sporedno takmičenje, koje eventualno služi za iskupljenje velikih od promašene sezone. Calcio se isključivo vrti oko prvenstva, i svaki tifoz bi recimo između nacionalne titule i Lige šampiona uvek izabrao da naredne sezone na dresu njihovi ljubimci nose scudetto – malu italijansku trobojku koja simbolizuje šampiona (inače, pobednik kupa nosi takođe znak, stilizovanu trobojku, ali u obliku koncentričnih krugova).

Međutim, kroz trijumfe u kup takmičenjima tokom sedamdesetih, polako se stvarala nova pobednička generacija. Conti, Di Bartolomeo, Falcao, Pruzzo... simboli su tog vremena. Čak i ranije opisana epizoda iz '81. nije demoralisala ekipu, i konačno, 1983. rimska vučica osvaja drugu titulu. Međutim, opet nedugo posle raja dolazi pakao – Roma je doživela naredne godine najbolniji poraz koji klub može doživeti. 1984. godine, prvi i poslednji put (za sada) se desilo da klub igra finale Kupa/Lige šampiona na svom stadionu.

Tog 30. maja Rim je bio spreman da pokori Evropu. Ali tako nije mislila šašava skupina iz Liverpoola predvođena Grobbelaarom. Posle 1:1 u regularnom delu i produžetaka, dolaze penali koje je obeležio ples golmana redsa, a za one mlađe koji tada još nisu progledali, prosto objašnjenje – Dudek je samo dobro naučio lekciju i u Istanbulu ponovio istoriju.

Princ Rima

Vernost Romi do kraja života

Roma opet zapada u period toplo-hladno, gde poneku sezonu ume da zablista, ali odmah zatim se vrati u sivilo srednjetabelaškog tima. Početak devedesetih donosi sa Gianninijem i Völlerom novi uzlet, kada odlično igra u prvenstvima, i ulazi 1991. u finale Kupa UEFA, koje od Intera – gubi (0:2 na Meazzi, 1:0 na Olimpicu).

Ali, tada već među petlićima trenira jedan plavokosi dečko po imenu Francesco. Redovan je na treninzima, ali i na Curva Sud, sa najvatrenijim ultrasima. Roma svake godine je sve bliže vrhu, ali kao da fali tajni element. I konačno – gazda Sensi kešira dolazak Gabriela Omara Batistute iz Firenze, koji zajedno sa Montellom & co. 2001. godine zabija ključne zgoditke za osvajanje trećeg scudetta. Svet je tih vrelih junskih dana svedok impresivnog sportskog slavlja. Svetkovina je trajala tačno nedelju dana, da bi kulminirala koncertom pred milion romanista na Circo Massimo (deo Rima koji je bio u antičko vreme hipodrom), i spektakularnim striptizom najpoznatije romanistkinje, glumice Sabrine Ferilli.

Dolazimo opet do izbora sa početka priče: da li biste radije jednom u 50 godina prisustvovali takvoj fešti, ili svake druge godine štancali novu recku na polupraznom Delle Alpiju? Izbor je slobodan, svakom na volju...

Status božanstva: mural posveæen Princu Rima

U listi deset najuticajnijih Italijana današnjice koju sam pročitao pre dve godine, imena razna, neki Berlusconi, pa neki Prodi, Ciampi. Ima tu i nekih naučnika, umetnika, i tako to... I jedan Francesco Totti. Njega ili mrzite ili obožavate. Najpotcenjeniji najbolji igrač svih vremena. U ovogodišnjem izboru za Zlatnu loptu ga nema među 50 kandidata.

Pa dobro, ako je to cena vernosti, on će je platiti! Zvižde mu na svim stadionima, ljubomorni što u svetu današnjeg sporta i novca u njemu, samo je jedan klub na svetu koji ima takvog kapitena. Zbijaju o njemu pogrdne viceve, a on ih sakupi i publikuje knjigu na svoj račun, a za račun Unicefa, koja 2004. postade bestseller u Italiji. To je Princ Rima. Mada bih radije rekao: kralj, car, imperator... Naime, prelepa Illary Blasi je rodila pre koju nedelju Christiana – ako je na tatu, eto novog princa!

Ultrasi

Šalijada na Curva Sud

Kao i u celoj Evropi, i u Italiji do prvog talasa organizovanog navijanja dolazi početkom sedamdesetih prošlog veka. Najvatreniji tifozi su se skupljali na južnoj tribini Olimpica, podeljeni u mnoštvo grupa. Međutim, 1977. dolazi do formiranja CUCS – Commando Ultrà Curva Sud, koja je bez ikakvog preterivanja bila najjača navijačka armija u Italiji, a i šire. Osamdesete su donele dramatičan porast nasilja na stadionima, a za sve koji žele da saznaju kako je izgledalo neko gostovanje romanista u recimo Torinu, preporučujem odličan film Ultrà Ricky Tognazzija.

Sukobi su se preneli i na međunarodne susrete, pa je 1983. godine pri pohodu na finale KEŠ-a, došlo do obračuna romanista sa simpatizerima Dundee Uniteda i Liverpoola, što je u najvećoj meri uslovilo rešenost Britanaca za osvetu koja je kulminirala Heyselskom tragedijom (na stranu to koliko je takvo targetiranje bilo besmisleno, imajući u vidu odnos romanista i juventuda).

Nezaboravne koreografije sa južne tribine

Nakon decenije potpune dominacije, CUCS posustaje, a završni udarac je bio slučaj Manfredonija, igrača Lazija koji je zaigrao za Romu, i izazvao podelu među tifozima. Opet se kače transparenti pojedinih grupa, među kojima ima često sukoba. Iako je ogromna većina običnih romanista (dakle ne navijača sa Curva Sud, već onih običnih) i dan danas tradicionalno naklonjena levici, na jugu počinju da se primećuju i drugačiji ideološki profili.

Dve najveće i istorijski najznačajnije grupe su Fedayn (pretežno levičarska) i Boys (umereno desničarska). Danas su, na žalost, sve jače ekstremno desničarske grupe, koji na stajanje unose fašističke simbole za koje se pre smatralo da su ekskluzivitet lazialskog Curva Nord. Poslednjih godina, nove ekipe klinaca stvaraju grupe poput Ultras Romani, Lupi, Giovinezza... Romini ultrasi i dalje važe za jednu od najjačih i najvernijih navijačkih grupa u Italiji i Evropi, mada se slavna vremena CUCS-a iz osamdesetih neće ponoviti.

Stella Rossa & Partizan

Vermezoviæ ruši Voelera, penal zabija Giannini

Tekma sa Crvenom Zvezdom 1. decembra 2005. godine (zbog koje je ovaj tekst i nastao) će biti peta utakmica koju Roma igra sa nekim od srpskih velikana. Davne sezone 1962/63 su se u četrvrfinalu Kupa sajamskih gradova sastali giallorossi sastali sa crveno-belima, u Rimu je bilo 3:0 za domaćine (Manfredini 21', 47', Lojacono 24'), a u revanšu je Zvezda pobedila sa nedovoljnih 2:0 (Malešev 12', 74').

A onda dolaze i famozni dueli 1988. sa Partizanom u šesnaestini finala Kupa Uefa. U prvoj utakmici su beogradski crno-beli pobedili sa 4:2 (Đukić 17', 77', Vermezović 31', Milojević 53' - Conti 9', 68'), a 9. novembra je usledio revanš, koji i dan danas izaziva oštre polemike. Usled krize u FK Partizan, cela priča se ponovo aktuelizovala, pa je na našoj televiziji 19. oktobra u emisiji Poligraf gostovao bivši službenik Partizana Slobodan Milosavljević, koji je iznosio tvrdnje da je ta utakmica, koja se završila pobedom Rome 2:0 (Voeller 21', Giannini 72' p), bila nameštena.

Kao autor ovog teksta apsolutno nemam nameru da se rasplinem (i) u tom pravcu, ali nešto moram da primetim – izgleda potpuno neverovatno da poprilično "siromašan" klub poput Rome plati drugu ratu od 1.500.000 DM (milion i po nemačkih maraka) za prolaz u zaista nebitno treće kolo Kupa Uefa, gde je uzgred budi rečeno, Roma izgubila od dresdenskog Dinama, dva puta po 2:0. Govorimo o osamdesetima, kada su cifre tog reda veličine o kojima se govori u ovoj aferi, bile recimo aktuelne pri transferu Maradone iz Barcelone u Napoli.

Kada govorimo o Romi i Zvezdi, još jedan interesantan podatak. Internacionalna federacija fudbalske istorije i statistike od 1991. pravi svake godine rang listu 25 najboljih klubova. I šta mislite kako izgleda vrh te prve liste IFFHS? 1. AS Roma, Italia sa 347,5 bodova & 2. FK Crvena zvezda Beograd, Jugoslavija sa 344,5 boda.

Grazie Dio...

...che mi hai fatto ROMANISTA!!! Dušan Kosanović ti zahvaljuje Gospode što ga stvori kao Romanistu.

A u međuvremenu, prepustimo se groznici iščekivanja velike tekme.