"Lopovi", "izdajnici" i plodni spisatelji zlih saopštenja

Toksičan sadržaj besmislenih saopštenja sadrži uglavnom otužbe i pljuvanja, a nije radak slučaj da iz njih vrcaju elementi ksenofobije, šovinizma, a pre svega – mržnje, pakosti i zle namere.

Partizan i Crvena zvezda jesu naši najveći i najvažniji sportski klubovi, ali Partizan i Crvena zvezda su vrlo često mali za teme koje potežu i argumente kojima se busaju u grudi. Tragikomično je da u međusobnom prepucavanju kao argumenti potežu Jasenovac, Blajgurg, Goli otok, Sremski front, Treći rajh, NDH, Kosovo i Metohija...

Ne zato što među “fudbalerima” nema obrazovanih ljudi, već zato što treba da se bave fudbalom a istoriju ostave nekom drugom. Ili da se bave istorijom, a da fudbal ostave nekom drugom.

To da Partizan i Crvena zvezda ne mogu bez spletki nije ništa novo, ali ovaj srednjoškolski nivo ostrašćenog komuniciranja tipa “vi ste osnovani u Zagrebu” i “a, ko je četres’ pete igrao u Enver Hodžinoj Albaniji”, zapanjuje čak i dobar deo one publike koja utakmice gleda sa “juga” i “severa”.

Pozivanje u svakom saopštenju na Njegoša, Andrića, rimska prava, klinasta pisma, “silovanje istorije”, te prebrojavanje krvih zrnaca ili dešifrovanje genetskih kodova, inspiratore i pisce saopštenja sa huškačkim sadržajem, koji uglavnom nemaju veze s fudbalom, dovodi gotovo do ekstaze, a običnog navijača ili do očaja ili u zabludu.

Kreatori saopštenja, zapravo, imaju dva cilja: prvi je da podilaze najnižim porivima svojih navijača, a drugi je pravdanje ili alibi za neuspehe.

Za prepucavanje uvek postoji razlog. Sada je u pitanju suđenje i broj dosuđenih kaznenih udaraca, nekoć su bila titula iz ‘46 i '86, pre toga Tole, pre toga Mirko, pre toga Krcun, pre toga Franjo...

Ali, u prepucavanjima večitih rivala najvažnija su tri pitanja: ko je gde bio ’45, ko je oteo više titula i koji klub je srpskiji, da l’ Zvezda, da l’ Partizan?!

Vrlo često autori prelaze granice dobrog ukusa.

“Da li je istina da je Crvena zvezda svoju prvu prijateljsku utakmicu odigrala u Albaniji, neposredno nakon što je osnovana u martu 1945, u jeku završnice narodnooslobodilačke borbe koju su krvlju vodile partizanske jedinice, ne stižući, pri tom, da oslobađaju Jasenovac i da se istovremeno osnuju i igraju u državi koja je ratovala na strani Trećeg Rajha?”, pitali su se ne tako davno u Partizanu, prozivajući u isto vreme jednog predsednika Skupštine Crvene zvezde i upravnika Golog otoka, na kojem je bilo najviše Srba.

Šta tek reći za jedno saopštenje veterana Crvene zvezde.

“...A imali bismo još mnogo toga da kažemo o tome ko je gde bio 1941. i 1945. godine; reprezentativci čije fašističke tvorevine su činili okosnicu nečijeg fudbalskog tima (zato je izvesnom Vuletiću verovatno i bitan Blajburg, jer tamo su našli dve trećine tima); za koga je navijao Knin... predsednik kog kluba je kasnije bio predsednik jedne države koja je veličala, gle čuda, onu istu fašističku tvorevinu... ko je koliko puta bio na Kosovu posle 1999. godine, kao i ko je bio idol jednog juga, a sada je predsednik nečijeg fudbalskog saveza."

Da li je i jednim i drugima došlo da posle napisanih redova povrate sve ručkove pojedene u “Maderi” na tradicionalnim druženjima legendi Partizana i Crvene zvezde?! Znali su sve jedni o drugima, zašto tada niko nije izmakao stolicu od stola i rekao: “Neću s tobom…”

Objašnjenje je prosto.

“Mnogo mi nedostaje Rajko Mitić. Bili smo veliki rivali, ali još veći prijatelji. Činio me je spokojnim, kao što je Čajkovski kod svih nas ulivao neki čudesan optimizam. Pa, Mihajlović, Mrkušić, Belin, Milutinović. Bili su to sjajni ljudi. Nećete verovati: izvan terena, fudbaleri Partizana i Crvene zvezde bili su veliki prijatelji, porodično se družili i međusobno pomagali. Takva vremena se nikad neće vratiti...”, rekao je jednom prilikom pokojni Stjepan Bobek.

I šta je onda, sprem gore navedenih citata, jedna optužba na račun školske spreme, zvanja, otužbe za nameštanje, krađu, otimanje trofeja…

I šta je jedan nedosuđeni kazneni udarac ili gol iz gol auta…

I zašto je važno ko je prvi počeo?

Žikica Babović