"Dva prijatelja izgubila su članove porodice"

49-godišnji Vini Kuk, koji živi u Birkenhedu, tačno prekoputa čuvenog Albert Doka, po sopstvenom priznanju navijač je Liverpula od samog rođenja. Ispratio je sve najslavnije momente Crvenih, a malo je nedostajalo i da pre 25 godina lično prisustvuje najtragičnijem događaju u istoriji Liverpula.

„Situacija na Hilzborou je za nas bila totalni šok. Gledali smo kako se stvari polako dešavaju i razvijaju i u prvom momentu nismo mogli da verujemo šta se događa. Trebalo je sa dvojicom prijatelja da idem na utakmicu i tada smo radili u Brajtonu, ali je moj prijatelj zaboravio da pokupi automobil kojim je trebalo da idemo do Šefilda. Tako da je to možda bila i sudbina što nismo otišli na utakmicu“.

Bez obzira na navijačku pripadnost, da li ste sa crvene ili plave polovine Mersisajda, svako je tog 15. aprila 1989. izgubio nekoga u Šefildu.

„Dvojica prijatelja jesu izgubili članove porodice, ali Liverpul je jedna velika porodica, tako da sam tog dana izgubio 96 prijatelja“.

Beta/AP

 

Vini kaže kako je tih dana ceo svet bio uz Liverpul.

„Podrška ostalih timova je bila zaista ogromna i sveobuhvatna i to ne samo samo od strane engleskih klubova, već je podrška dolazila sa svih strana sveta, kako od klubova, tako i od pojedinaca“.

Ovaj navijač Liverpula smatra i da su mediji uglavnom prikladno ispratili sva dešavanja, osim jednog, dobro poznatog izuzetka. Tabloid The Sun je nekoliko dana posle tragedije na naslovnoj strani objavio kako su pojedini navijači džeparili žrtve tragedije, urinirali po policiji, kao i da su tukli osoblje hitne pomoći koje je pomagalo povređenima.

„Većina štampe je bila sasvim pristojna po pitanju toga kako prate ceo slučaj. Naravno ne želim da pominjem 'San', oni nisu vredni toga“.

Prema Viniju, postoji jedan, isključivi krivac za celu tragediju.

„Da je policija uradila svoj posao, ništa od svega toga se ne bi dogodilo“.

Jedna od posledica Hilzbora je bilo i ukidanje stajaćih tribina na stadionima i Vini smatra da njih ne bi trebalo vraćati. Takođe, on smatra da je na celu tragediju uticalo i to što su posle tragedije na Hejselu, četiri godine ranije, navijači Liverpula bili označeni kao huligani.

Što se sportskih priča tiče, fudbal se dosta promenio od te 1989. Atmosfera na stadionima definitivno više nije ista kao što je bila nekada i Vini smatra da su na to uticale i višestruko veće cene karata, u odnosu na sedamdesete i osamdesete, jer samim tim one više nisu toliko dostupne radničkoj klasi.

„Cene imaju dosta veze sa tim što atmosfera možda više nije kao što je bila nekada. Ali kada biste čuli huk sa Enfilda, bilo bi vam jasno da to vredi“.

Liverpul je ove sezone najbliži osvajanju titule, po prvi put posle 24 godine. Crvene u ovom momentu od titule dele samo četiri utakmice. Vini je svestan da titula može da postane realnost, ali je još uvek oprezan.

„Kao pravi navijač Liverpula ja to sada ne želim da izgovorim, ali na početku sezone bismo bili srećni i plasmanom u Ligu šampiona i sve preko toga bi bio čist bonus. Sada želimo da sanjamo. YNWA“.

 

Beta/AP

 

Liverpul je bez mnogo dilema jedan od najvoljenijih stranih klubova u Srbiji. Crveni su ove sezone svakako pridobili puno simpatija svojim atomskim fudbalom, ali veliki broj navijača imaju još od svog najslavnijeg perioda, pre tri decenije. Jedan od onih koji je uz Liverpul već gotovo 30 godina uz njih je i Peđa Novković (41) koji je prateći svoj klub, između ostalog, imao priliku da iz prve ruke bude svedok „Čuda u Istanbulu“ 2005. godine.

„Imao sam devet godina kada je igrano finale Kupa šampiona 1981. u Parizu između Liverpula i Reala. Koliko se sećam, to je bila jedna od prvih utakmica koje me je otac pustio da gledam uveče, obično sam morao u krevet oko osam. Neke igrače Reala sam već znao, bili su daleko poznatiji od engleskih: Huanito, Santiljana, Štilike, Kamačo... Tada sam prvi put čuo za Liverpul, upamtio sam gol Alana Kenedija i trenutak kada je Grejem Sunes podigao “velike uši”. Naredne godine sam u albumu sa sličicama Španija ’82 već prebrojavao koliko ima igrača Liverpula u svim reprezentacijama i kad sam ugledao Sunesa u škotskom dresu, sećam se da sam rekao drugarima “on je kapiten Liverpula, ja za njih navijam”. Finala iz 1984. se već jako dobro sećam, kao i nesrećnog Hejsela godinu dana kasnije. To finale iz Brisela nisam ni gledao, ćale i ja smo se namestili ispred TV-a da pratimo utakmicu, ali je sve što smo videli bilo toliko jezivo i Zoran Popovski je to toliko potresno prenosio da smo u nekom trenutku odustali i otišli na spavanje. Bio sam ubeđen da utakmica nije ni odigrana i potpuno sam se šokirao kada su mi sutradan drugari u školi rekli da je Juventus dobio iz penala. Od tad ne volim Platinija“.

U momentu kada se dogodila tragedija na Hizlborou mediji nisu bili toliko razvijeni kao danas, kada informacije stižu bukvalno par sekundi pošto se dogode.

“Da, tada su se informacije uglavnom saznavale iz novina, tako sam i ja čuo za tu tragediju. Redovno sam kupovao Sport i Sportski žurnal i tamo sam pročitao priču o Hilzborou i nesrećnim navijačima. Moram priznati da dugo, jako dugo, nisam znao mnogo više od tih nekoliko pasusa iz štampe. Engleskim klubovima je tada bilo zabranjeno da igraju u Evropi zbog tragedije na Hejselu nekoliko godina ranije i sećam se da su komentari na Hilzboro otprilike bili ‘ma, ti Englezi nisu normalni, nije ni čudo što ne igraju Evropu kada im se takve stvari dogđaju na stadionima’. Sećam se da je posle Hilzboroa uvedena zabrana stajanja na stadionima u Engleskoj i da smo to komentarisali kao nešto nemoguće i neverovatno, ‘kako nekome možeš da zabraniš da stoji na tribini’. Par godina kasnije to je uvedeno na svim stadionima, pa i kod nas”.

Peđa, koji je takođe već dugi niz godina u medijima, smatra da mediji možda nisu ulazili dublje u razloge zašto je došlo do tragedije na Hilzborou.

„Kod nas nije bilo previše informacija i sve što sam pročitao bilo je tek nekoliko redova u novinama. Kasnije sam na internetu gledao dosta snimaka iz britanskih elektronskih medija i koliko sam video, oni su uglavnom svi o tome izveštavali, ali, čini mi se, bez prevelike želje da idu dalje od onoga što je zvanična vlast u to vreme činila na rasvetljavanju tragedije. Naravno, posebno mesto zauzimaju bljuvotine koje je The Sun tada objavljivao i od kojih se nikada nije oprao. Dugo mi je bilo potpuno neverovatno da postoje takve ‘novine’ i da to neko uopšte čita, ali se poslednjih godina takve štampe namnožilo i kod nas, pa mi je sad sve nekako jasnije...“

Takođe, Peđa smatra da se priča o odnosu medija prema Hilzborou danas znatno promenila u pozitivnom smeru.

„Mislim da je danas stvar drugačija, mislim da je svima jasno da se takve stvari moraju sprečiti i da nikada više tragedija pout one na Hilzborou ne sme da se dogodi. Zbog toga je i potrebno stalno odsećati na to šta se tada desilo. Naravno, ovde mislim na ozbiljne medije“.

Peđa veruje da je ova tragedija ostavila neizbrisiv trag na Liverpul kao klub i kao grad, ali da je stvorila i jednu novu vezu.

„Mislim da je i klubu, ali i engleskom fudbalu u celini nanela mnogo štete, jer se deset godina pričalo samo o huliganima, incidentima i tragedijama, a jako malo o dobrom fudbalu koji se igrao na ostrvu. Tragedija na Hilzborou je sigruno bila potresna za mnoge, za članove porodica poginulih navijača to je verovatno najgori dan u životu, ali, takođe, mislim i da je to bila jedna od onih tačaka na kojima se navijači i klub potpuno povezuju u jedno, neraskidivo biće. Činjenica je da se 25 godina, svakog 15.aprila sećamo Hilzboroa, da se utakmice ne igraju na taj dan, govori sama za sebe“.

 

Beta/AP

Peđa je siguran da će se pravda, koja je sve ove godine zaobilazila krivce, ipak, pre ili kasnije, zadovoljiti.

„Pravda će morati da se zadovolji. Ipak je 96 ljudi tada poginulo i neko za to mora da odgovara, krivično”.

Prema Peđinom mišljenju, tragedije na Hejselu i Hilzborou su svakako uticale na to da krene postepeni pad Liverpula sa samog vrha engleskog fudbala.

„Liverpul je zbog te dve nesreće puno izgubio i dugo se od toga nije oporavio. U vreme Hejsela bio je među najboljim klubovima u Evropi, igrao je pet finala Kupa šampiona u osam godina i neigranje evropskih utakmica posle 1985. bilo je sigurno ozbiljan udarac za klub i igrače. A posle Hilzboroa, sve je postalo još gore. Istina, uzeli smo titulu 1990. godine, ali to je bila ‘labudova pesma’ jedne velike generacije. Posle toga se Keni Dalgliš povukao, imeđu ostalog i zbog Hilzboroa i svega što se oko toga dešavalo. U devedesetima smo imali sjajnu generaciju, što reče jedan moj drugar, da ih sve istetoviraš na ruci: Fauler, Mekmanaman, Barns, Mekatir, Berger, Rednap, Oven... Ali kao da je uprava u to vreme izgubila kompas i nije umela da se snađe“.

Prethodne i ove godine dosta toga se dešavalo na rasvetljavanju celog “slučaja Hilzboro“, a u isto vreme je krenuo i uspon Liverpula, nazad ka vrhu engleskog fudbala, iako Peđa smatra da te dve stvari nisu direktno povezane.

„Ne verujem da eventualno konačno priznanje policije ima veze sa tim, mislim da su se sada stvari konačno poklopile. Klub se stabilizovao u finansijskom smislu, konačno ima trenera koji gaji napadački fudbal i nekoliko vrhunskih igrača najveće svetske klase. I velikog kapitena koji verovatno igra jednu od poslednjih sezona u karijeri i grize u svakoj utakmici, ne bi li na kraju sezone podigao jedini pehar koji mu nedostaje“, zaključio je Peđa Novković.