B92 Drim tim: Bekenbauer, Blan ili Faketi?

Ovoga puta, u čast Evropskog prvenstva, jednog od dva najveća događaja u svetu fudbala, odlučili smo da zajedno sa vama izaberemo najboljih jedanaest igrača koji su u prethodnih 56 godina pisali istoriju Starog kontinenta.

Onih koji su majstorstvom obradovali svoju zemlju,učinili desetine miliona ljudi ponosnim i našli svoje mesto među velikanima najvažnije sporedne stvari na svetu.

Šampionat u Francuskoj 15. je u istoriji takmičenja u organizaciji Evropske fudbalske unije (UEFA), prvo na kome gledamo 24 nacionalna tima, a simbolično je da je prvi završni turnir najboljih selekcija Evrope održan upravo u zemlji vina i sira 1960. godine.

Vaš i naš tim 'igraće' u formaciji 3-4-3, pošto smo odlučili da na uštrb zadnje linije tima damo malo više prostora svima onima koji su svojim umećem rešavali one najveće utakmice.

Posle detaljne analize gotovo stotinu kandidata, kroz njihov učinak na Evropskim prvenstvima, jedino što je preostalo jeste da od 33 trojice velikana izaberemo onih jedanaest najboljih.

Der Kaiser

Nema mnogo onih koji su dominirali kao on, barem ne na taj način – elegancijom. Važi za jednog od najvećih igrača u fudbalskoj istoriji, a kako i ne bi kada je doslovno 'izmislio' poziciju. Njegova zaostavština toliko je velika da je još dok je bio igrač prevazilazila okvire fudbalskog terena. Svojim nastupima 'otvarao' je pojedine kategorije sa rekordima, a Nemci su ga zbog svega što je uradio proglasili 'Imperatorom' – Franc Anton Bekenbauer.

Rođen je u ruševinama Minhena 11. septembra 1945. godine, u radničkom kvartu Obergezing. Fudbal je, kao i svi mi, počeo da igra na ulici, da bi tek posle ubeđivanja s ocem, koji je bio oštro protiv toga da mu sin postane profesionalni fudbaler, na prvi trening otišao sa devet godina u lokalni Minhen 1906.

Imao je veoma zanimljiv put ka poziciji zbog koje je postao čuven jer je najpre igrao kao napadač, a potom i kao vezista. Međutim, možda je upravo to i presudno uticalo da postane jedan od prvih 'kompletnih' fudbalera.

Upravo mu je ta natprosečna tehnička obučenost, kao i sjajan šut, pâs i pregled igre, omogućavala da toliko utiče na ritam i tok meča, ali i da jednim potezom doprinese ključnom napadu svog tima.

Iako je bio bio veliki navijač Minhena 1860, namestilo se tako da posle impresivnog izdanja na turniru za igrače do 14 godina postane novi igrač Bajerna. Za tadašnju Zapadnu Nemačku debitovao je u septembru 1965, da bi se već sledeće godine našao na Mundijalu u Engleskoj.

Od prvog dana bio je nezamenjiv deo kasnije legendarne generacije, koja je iz trećeg pokušaja, posle poraza od Engleza u finalu u produžecima (4:2), kao i od Italijana u polufinalu u Meksiku (4:3), uspela da stigne do trofeja 'Žila Rimea'.

U međuvremenu, Franc je postao kapiten nacionalnog tima tačno pred Evropski šampionat u Belgiji, dok reči čuvenog Bobija Čarltona najbolje svedoće o tome kakav je fudbaler bio:

"U finalu Mundijala jedina poruka koju nam je svojim stavom slao bila je: 'Nemojte ni da pokušavate, samo traćite i svoje i moje vreme".

Posle laganog puta kroz kvalifikacije, u polufinalu eliminisan je domaćin Belgija (2:1), da bi Nemci u velikom finalu razbili Sovjetski savez (3:0) za svoju prvu 'srebrnu amforu'. Bekenbauer je odigrao sve mečeve na putu ka velikom trijumfu, bio je besprekoran, a posle titule najboljeg mladog igrača sveta našao se i u idealnom timu šampionata Starog Kontinenta.

Poslednja velika scena na kojoj se našao bila je beogradska 'Marakana', kada su Nemci izbacili našu selekciju u spektakularnom okršaju za finale (4:2, posle produžetaka), pre nego što je Antonin Panjenka patentirao 'panjenku' i rastužio ih na otvaranju pete penal serije.

Četiri godine kasnije postao je i prvak sveta, a kada tome dodamo i tri trofeja Kupa šampiona s Bavarcima, dolazimo do podatka da je on prvi čovek koji je kao kapiten osvajao svetsko, evropsko prvenstvo i Ligu šampiona. To je 2012. uspeo da ponovo Iker Kasiljas sa Španijom.

Kada se govori o dostignućima, sa čovekom koji je 103 puta branio boje Nemačke u istu rečenicu ne mogu mnogi. Niti jedan igrač nije toliko uticao na razvoj fudbalske igre u jednoj zemlji, pošto je posle povlačenja seo i na selektorsku klupu. Godine 1990. predvodio je 'Pancere' do druge titule vladara planete, a samo je još Mario Zagalo i kao igrač i kao selektor osvajao najvredniji trofej u svetu fudbala.

Le Président

Njegovo društvo je Paolo Maldini. Njegov nadimak je Le Président. Njegov idol je prvi čovek u našem izboru. Bio je ljubimac navijača Monpeljea, Barselone, Olimpika iz Marseja, milanskog Intera i Mančester Junajteda. Oduševljavao ih je svojim defanzivnim karakteristikama, iako je karijeru počeo kao klasična 'desetka' – Loran Rober Blan.

Rođen je na samom jugu Francuske u gradu Alesu 19. novembra 1965. godine, ljubav prema fudbalu preneo mu je otac. koji je bio veliki navijač Monpeljea, a njegovoj sreći nije bilo kraja kada je njegov osamnaestogodišnji naslednik potpisao prvi profesionalni ugovor upravo sa 'Đubretarima'.

Kao i idol, zbog odličnih tehničkih predispozicija trener ga je 'video' kao ofanzivnog vezistu, kreativca i pakera – 89 golova na 243 utakmice, za osam sezona, govore da njegov prvi učitelj i nije puno pogrešio.

Ipak, na savet bivšeg reprezentativca Francuske Mišela Mezija odlučuje da pokuša da iskoristi svoju visinu od 192 centrimetra, pa prelazi na poziciju štopera/libera.

Nema sumnje da bi i na poziciji na kojoj je počeo imao zavidnu karijeru, ali se stiče utisak da ne bi bio ni približno uspešan kao posle krucijalne odluke da drastično promeni mesto na terenu, pre svega jer znamo kakve su sve desetke 'Galski petlovi' imali u prethodne tri decenije.

Još u narandžastom dresu zavredio je poziv u reprezentaciju, a da je predodređen za velika dela videlo se već na završnom šampionatu za mlade 1988. godine, kada su Francuzi savladali Grke u finalu, dok je on proglašen 'Zlatnim igračem' turnira.

Već sledeće našao se među najboljima, ali je tada sve krenulo po zlu. Nije ga bilo posle poslednjeg preseka za Mundijal u Italiji, na Evropskom prvenstvu 1992. u Švedskoj 'Trikolori' su ispali već u grupi, da bi se pod najvećim kritikama našao posle propuštanja Svetskog prvenstva u Sjedinjenim Američkim Državama.

U Fudbalskom savezu Francuske tada je vladala atmosfera umnogome slična onoj kao u našem Savezu u godinama za nama. Sve je kulminiralo Loranovom odlukom da se u dvadesetosmoj godini povuče iz nacionalnog tima.

Posle niza promena, Aime Žake uspeva da ga ubedi da se vrati, a on na novom debiju postiže dva gola protiv Slovačke, na putu za Šampionat u Engleskoj. Upravo na tom turniru dobili smo jedno od najboljih partnerstava kada su u pitanju tandemi centralnih bekova jer su Marsel Desai i on samom svojom pojavom ulivali strah protivnicima.

Tada su ih u polufinalu zaustavili Česi, boljim izvođenjem jedanaesteraca, ali dve godine kasnije niko nije mogao da im se ispreči na putu da pred svojim ljudima postanu prvaci sveta. Međutim, zbog nepromišljenog poteza umalo nije srušio sve što je tim gradio, pošto je zbog udaranja Slavena Bilića u polufinalu isključen, ali imao je sreće da ni to ne utiče na saigrače.

Pored toga što je imao sve što je potrebno za velikog štopera, Blan je posedovao i neverovatnu mentalnu snagu. To se najbolje vidi kroz njegove brojne konflikte sa javnošću, koji su se nastavili i posle osvajanja Mundijala jer je opšta ocena bila da je previše spor i da sa njim u zadnjoj liniji 'Trikolori' ne mogu i do krova Evrope.

Ali on ih je još jednom razuverio. Komandujući Lilijanom Tiramom, Biksentom Lizarazuom i Desaijem doneo je Francuskoj objedinjenje 'duple krune' bez iti jednog poraza, nateravši iste one koji su ga kritikovali da ga izaberu za četvrtog najboljeg francuskog fudbalera u istoriji. Ko zna, možda ima nešto i u onom ljubljenju ćele Fabijana Barteza...

Cipe

Stariji ljubitelji fudbala kažu da nikada više nećete videti takvog igrača. Igrača koji je bio visok 191 centimetar, posedovao neverovatnu tehniku, snažan šut, izvanredan pregled igre i mogućnost da trči danima. BIo je prvak sveta i Evrope sa svojom Italijom, ali kao zakletom Interisti najvažnije mu je bilo da je bio deo čuvenog 'Grande Internacionalea' – Đakinto Faketi.

Rođen je 18. jula 1942. godine u Tevilju, u oblasti Lobmardija na samom severu Čizme, gde je i počeo da se bavi fudbalom, ali kao i nekolicina naših kandidanata, što je donekle i bilo specifično za taj period fudbalske istorije – ne na poziciji koja ga je proslavila.

Ipak, nije se previše zadržao na poziciji krilnog napadača, a najveći uticaj na njegovu karijeru imao je legendarni trener Intera Elenio Erera, koji ga je po svaku cenu želeo u ekipi za sezonu 1960/61. Čovek koji je izmislio čuveni sistem 'katanačo' praktično je 'izmislio' i čitavu generaciju sjajnih defanzivaca.

Iako je imao sve karakteristike klasičnog centarlnog beka, Đakinto se smatra prvim evropskim 'full' bekom, igračem koji pored toga što izvršava sve zadatke u odbrani, u velikoj meri utiče i na ofanzivni deo igre svog tima, što mu je omogućavalo da, kada njegov tim napada, igra na poziciji levog beka/spoljnog.

Kompetan igrački vek proveo je među 'nerazurima', s kojima je osvojio sve što se može osvojiti, da bi kao dvadesetjednogodišnjak debitovao u dresu 'Azura'.

Na EURO šampionatima prvi put se obreo1968. godine i to kao kapiten, a veliko je pitanje šta bi bilo da sreća nije bila na strani njega i njegovih saigrača.

U kvalifikacijama nisu imali previše problema, ali jesu sa Lavom Jašinom i borbenim Sovjetima. U regularnom toku polufinala nije bilo golova, a kako tada nije bilo penala pobednik se odlučivao bacanjem novčića. Faketi je rekao glava i Italija je prošla.

Ni u velikom finalu nisu blistali, pritisak javnosti bio je ogroman, a sve je postalo još gore kada je Dragan Džajić doveo Jugoslaviju u vođstvo na rimskom Olimpiku, ali je Anđelo Domengini snažnim šutem iz slobodnjaka ipak izborio revanš dva dana kasnije.

Tarkizijo Burnič i Đakinto Faketi dominirali su po bokovima, Feručio Valkaređi iskoristio je dužu klupu, a Italijani su golovima Luiđija Rive i Pjetra Anastasija postali su prvaci Starog kontinenta prvi i poslednji put. Svi koji su imali priliku da igraju sa njim, ili protiv njega, kažu da je bio gospodin i u kopačkama i u cipelama. NIkada niste mogli da vidite prljav potez ili oštar start sa njegove strane jer mu pobeda bez fer pleja, kako kaže, ne znači apsolutno ništa.

Pele ga je 2004. godine, u sklopu proslave sto godina FIFA, proglasio jednim od 125 živih fudbalskih velikana, dok je za nastupe koji su vodili ka pokoravanju Evrope nagrađen mestom u timu šampionata. Samo jednom je isključen u karijeri, zbog sarkastičnog aplaudiranja na odluku sudije.

Za vreme svog mandata u državnom dresu igrao je i na dva Mundijala, ali nije uspeo da ga osvoji. 1966. u Engleskoj kobna već u grupnoj fazi bila je Severna Koreja (1:0), dok su četiri godine kasnije u Meksiku prejaki u velikom finalu na stadionui 'Asteka' bili Brazilci (4:1).

Od ukupno 94 nastupa za Italiju čak 70 puta je svoju ekipu na teren izvodio kao kapiten, a načini na koje je startovao, čitao igru i markirao protivnike ušli su u fudbalske udžbenike i ostali su utkani u osnovno 'vaspitanje' kroz koje prolazi svaki novi italijanski defanzivac. Bio je pravi vođa, veliki čovek i izuzetan gospodin. Umro je 4. septembra 2006. godine, a Inter je u čast svog predsednika povukao dres sa brojem tri.

Nemanja Đorđević (@ElGrandeDiego)